Uživanje u knjigama započeo sam u osnovnoj školi sa detektivskim romanima. Počeo sam sa serijom istraga Šerloka Holmsa iz pera Konana Dojla, a potom nastavio sa ”tvrdo-kuvanim” krimićima Čendlera i Hemeta, u koje se kasnije umešao i famozni Simenonov komesar Megre. Ne sećam se detalja, davno je to bilo, ali pamtim atmosferu tog uzbudljivog čitanja: pustio bi na gramofonu debi album Šade “Diamond life” i utonuo u istrage pune obrta, živopisnih likova i mračnih mesta. Ti promoćurni detektivi i čvrsti momci bili su heroji mog detinjstva, zajedno sa onima koje sam gledao u bioskopu. Oni su su bili sve što ja nisam (i što nikad nisam uspeo da postanem), da parafraziram Leonarda Koena, savršeni ljudi koji ubijaju. Verovatno sam zbog toga ubrzo prešao na drugačiju literaturu. Kad mi je u prvom razredu srednje škole u ruke dospeo “Bludni sin” Čarlsa Bukovskog shvatio sam da u životu postoje i drugačije istrage od onih u kojima se traga za ubicom - istraživanje života bez nasilnih smrti: kopanje po sebi, (raz)otkrivanje drugih, nikad dovršeni put ka slobodi koju sam pokušao i sam da dosegnem nakon Keruakovog romana “Na putu”. Stvari oko sebe i u sebi počeo sam da posmatram sve filozofskije, a sve manje akciono. Pravio sam otklon od stvarnosti, što mi je pomagalo da produbim imaginativno u sebi, ali i da se, nažalost, udaljim od življenja života u svoj njegovoj punoći u koje spadaju i mnoge neprijatnosti koje te čine čvršćim i otpornijim (naravno, nisam izbegao ni ovo iskustvo, koje svakoga stigne pre ili kasnije).
Međutim, kako su godine prolazile, tako sam stekao naviku da nakon neke debele i, što bi se reklo, pametne knjige koja te natera da se dobro napregneš da je pročitaš i još više da pronikneš u njene poruke, odmarao bih mozak tzv. laganijim štivom. To bi obično bili trileri, najčešće psihološki - romani s mnogo dijaloga, bez previše opisa i kompleksnih stilskih pasaža, puni akcije, brzi, napeti, površni, ali adiktivni i zabavni. Recimo, otkrio sam da Elmor Lenard, čovek prema čijim knjigama je snimljen veliki broj holivudskih hitova poput “Get Shorty” i ”Džeki Braun”, piše izuzetno kvalitetne knjige, iako je reč o krimićima. Njegovi likovi nisu nimalo naivni i beskrvni, već uspeva da te natera da zaista veruješ da takve psihopate egzistiraju oko tebe i da u svakom trenutku možeš postati njihova meta. Kod njega dobro na kraju možda i pobedi, ali uz velike napore i patnje, a tragovi traume ne samo da se ne brišu lako već ostaju prisutni i nakon poslednje stranice njegove knjige. Pritom, Lenard uspeva da glavnog junaka ili junakinju prikaže kao nekoga ko bi veoma lako mogao da bude i sa suprotne strane, odnosno da bude klasičan negativac/ka, da su okolnosti priče samo malčice drugačije. Tako da Lenard definitivno nije štivo za relaksaciju mada jeste žanrovski pisac visokotiražnog kalibra, pa možda ova činjenica objašnjava zanimljiv podatak da je na srpski, poslednjih dvadesetak godina, prevedeno samo dva njegova naslova, a ima sigurno oko stotinu u svojoj bibliografiji.
Nesbe “instalirao” serijske ubice u Norvešku
Za razliku od Lenarda, njegovi moderniji plodni naslednici Ju Nesbe i Harlan Koben i te kako su zastupljeni u našim knjižarama. Njhovi novi romani se kod nas objavljuju praktično u isto vreme kad i u matičnim zemljama. Čudo iz Norveške, Nesbe, kreator serijala o inspektoru Hariju Huleu i još par zanimljivih trilera van ovog serijala, prodaje se u milionskim tiražima širom sveta. Teško je pronaći zemlju gde njegovi napeti trileri nisu objavljeni. Zanimljivo je da Nesbe smešta radnju u Norvešku (mada često njegovi junaci putuju planetom) gde je stopa kriminala zaista niska i gde je maltene nezamislivo da se dese zločini o kojima on piše. Kad je jedan britanski novinar posetio Oslo i razgovarao sa tamošnjim visokim policijskim funkcionerom, ovaj mu je rekao da je, naravno, čitao Nesbeove romane, ali da, nasmešio se, hladnokrvne serijske ubice u Norveškoj postoje samo između korica Nesbeovih romana (doduše bio je Brejvik, ali pre i posle njega ništa slično). Elem, pročitao sam par Nesbeovih knjiga (tačno tri da budem iskren) i ubeđen sam da ima daleko boljih skandinavskih autora trilera od njega koji nisu toliko predvidljivi (dovoljno je reći Stig Lašon), ali izgleda da obrazac koji Nesbe ponavlja prija čitaocima.
Amerikanac koji je na izvestan način nasledio kralja tiraža i rodonačelnika “advokatskog trilera” Džona Grišama, Harlan Koben, po meni, daleko je zanimljiviji od Nesbea i znatno višeslojniji, što je otkrio i Netfliks koji priprema još jednu seriju prema njegovoj knjizi nakon uspeha španske adaptacije Kobena zvane “Inocente”, tj. romana “Nevin” koji je preveden i kod nas. Ipak, slično kao i sa Nesbeom, nisam uspeo da se ”zakačim” za njegove knjige jer mi se takođe čini da, ma koliko se trudio, i Koben ima obrazac koji ponavlja (uz različite varijacije koje treba pohvaliti), tako da kad pročitaš jednu njegovu knjigu sasvim lako možeš da pretpostaviš radnju narednih. Što ni njega ne sprečava da dosegne milionske tiraže i bude prevođen i čitan širom sveta.
Čudesni lavirint Federika Aksata
S druge strane, Argentinac Federiko Aksat, za kojeg nisam ni čuo pre nego što sam uzeo u ruke prevod njegovog romana “Ubistvo je izlaz”, bio mi je pravo otkrovenje. Lik kojem je očigledno uzor Stiven King (to sam zaključio kad sam mu gvirnuo u nalog na Instragramu ;), napisao je psihološki triler koji predstavlja pravi pravcati lavirint. Počevši od, koliko se sećam, tri identična početka sa različitom razradom gde vam odmah daje niz protivrečnih informacija, Aksat čitaoca kao da stalno tera da gleda u suprotnom pravcu od onog koji bi mu pomogao da nasluti kuda priča vodi i čini to majstorski poput mađioničara koji uspeva da izvede trik tako što od publike sakrije na koji način je to učinio. Aksat praktično do samog kraja uspeva da održi isti intenzitet napetosti i vešto gradi priču koja čitaoca nagoni da užurbano “guta” stranice u iščekivanju razrešenja misterije. Zanimljivo je da je on, domišljato, već u naslovu knjige otkrio kako se priča završava, ali to, naravno, ne možemo da znamo dok je ne pročitamo. Prava je šteta što je kod nas prevedena samo ova jedna njegova knjiga jer verujem da se radi o oštroumnom i talentovanom piscu trilera čiji mozak niže misterije sa matematičkom preciznošću.
Loganovi bračni zločini
Drugi autor koji je ostavio jak utisak na mene, a koji, barem kod nas, nije preterano izvikan jeste Britanac TM Logan, kojeg nema čak ni na Vikipediji. Ovaj bivši novinar za kratko vreme objavio je šest romana, tačnije psiholoških trilera, koji su postali hit u Britaniji i počeli da se uspešno izvoze. Ne sećam se kako sam nabasao na njega, tek pročitao sam njegov roman “Laži” (koji je preveden kod nas, baš kao i naslovi “29 sekundi” i ”Godišnji odmor”) i stvarno se prijatno iznenadio. Logan ne piše poput mnogih britanskih i američkih autora trilera, njegova osnova je sličnija Skandinavcima, što znači da pored misterije ubistva i zločina postoji i socijalna dimenzija priče. Logan inspiraciju pronalazi u zbrkanim odnosima u modernoj porodici, pa tako njegova prva knjiga govori o mužu kojeg žena vara s porodičnim prijateljem, koji odjednom nestaje bez traga, a policija muža rogonju sumnjiči za ubistvo supruginog ljubavnika. Čak i da se priča oslonila samo na aspekt preljube bez zločina, Logan bi ispao dobar pisac, jer na sjajan način uspeva da uoči anomalije i pukotine u životima modernih porodica, u kojima bitno mesto zauzima i odnos prema deci. Ovaj aspekt odlično je osvetlio i u trileru “Godišnji odmor” gde četiri najbolje školske drugarice, sada u četrdesetim godinama, odlaze na zajedničko letovanje u Francusku vodeći sa sobom bračne partnere i decu. U centru priče je jedna od njih koju vara muž, verovatno sa njenom drugaricom, ali tu su i problematični tinejdžeri spremni da u svakom času naprave haos sebi i roditeljima… Ne bih da zvučim kao neki blurb za knjigu, ali Logan je vredan pažnje, a pogotovo bi mogao biti zanimljiv porodičnim ljudima ili onima koji se spremaju da to postanu.
Pred kraj još malo o braku. Ima jedan triler koji mi se dopao, uprkos mnogim opštim mestima i nadrealnim koještarijama, a to je ”Bračni pakt” autorke Mišel Ričmond. Njeni junaci nemaju decu i mladi su bračni par koji pokušava da sačuva svoj brak po svaku cenu. Oni potpisuju bračni pakt sa misterioznom organizacijom za koju se ispostavlja da je morbidna tvorevina kreirana po principu bračne inkvizicije. Ideja autorke bila je da se pozabavi održivošću tradicionalnih bračnih vrednosti u vremenu u kojem je sve postalo potrošna roba, pa tako i institucija braka. Ma koliko zanimljiva i atipična, njena priča ipak je odveć neverovatna tako da se oštrica misterije polako tupi već na sredini knjige, pa pati od iste bolesti od koje i većina trilera - plitkosti i predvidljivosti.
Verovatno je upravo zbog ovoga Stiven King neprevaziđeni majstor žanrovske literature: njegove priče deluju toliko stvarno, ma koliko neverovatne bile, da ih čitalac doživljava kao dokument o slučajevima strave i užasa. King svoje romane i priče brusi do najsitnijih detalja tako da im je gotovo nemoguće naći “rupu” ili ponovljeni obrazac, uvek se vraćajući sa novom porcijom čudesne fantazije koju je uspeo da svojom veštinom pretvori u zbilju. Kod njega nema relaksacije, samo opuštenih vilica i nespokojnih noći. Ali, jedan je Kralj…
Pročitajte i
-
kolumne
Od slatkog života do gorkog kajanja u Rimu
Način na koji Kaligarič opisuje Rim može se uporediti sa načinom na koji zaljubljeni, ali nesigurni muškarac posmatra subjekat svog obožavanja
-
kolumne
Zašto toliko volim(o) priče o dalekoj budućnosti?
Skoro svaka od tih priča, bilo da je to Star Trek univerzum ili je nešto što je naizgled epska fantastika, a zapravo je maskirani SF u dalekoj budućnosti
-
kolumne
Alhemičar je uvek sam ili šta Koeljo zna a mi ne znamo
Saznao sam, između ostalog, da je jedan od omiljenih Koeljovih pisaca bio Henri Miler, što mi je delovalo pomalo čudno, s obzirom da se u njegovim knjigama nije mogao pronaći Milerov uticaj, čak ni u tragovima. Ali, kakve to ima veze?
-
kolumne
Džek Ričer: Pravi junak za vrele dane
Čajld, kako je i rekao, nije imao dubljih literarnih aspiracija; njegove knjige pisane su da se dopadnu publici i bez greške su pogodile metu
-
kolumne
U poseti Darelovima na ostrvu Krf
Ulazak u gornji deo kuće, gde su živeli Lorens i Nensi nije moguć, jer su te sobe iznajmljene turistima u vidu apartmana. Jedino je moguće slikati se kraj ulaza gde se nalaze spomen ploče Lorensa i Džeralda Darela
-
kolumne
Nešto malo drugačiji King
Stalni čitalac Stivena Kinga, autora čije su knjige prodate u više od 350 miliona primeraka, predstavlja vam roman Gospodin Mercedes