Od slatkog života do gorkog kajanja u Rimu

Pre par leta pročitao sam izuzetno zanimljiv stip. Reč je o ostvarenju dva brata, Brazilca, Gabrijela Ba i Fabija Muna - “Daytripper”, kod nas, pomalo nespretno, prevedenog kao “Izletnik”. Njihova priča je puna iznenađenja. Počinje ordinarno, kao strip o mladom novinaru koji sanja o tome da jednog dana postane slavan pisac. Svaka epizoda premešta nas u različitu starosnu dob glavnog junaka Brasa de Olive Domingusa, koji je dočekao trideset i drugu godinu pišući čitulje za lokalne dnevne novine. Priča ide napre-nazad, što znači da počinje od Brasove 32. godine, pa se zatim vraća na njegovu dvadeset i prvu, onda stižemo do njegove dvadeset i osme, pa nazad u jedanaestu… Brasov život nelinenearno, haotično, ali živopisno, promiče pred našim očima, kroz sjajne crteže, dijaloge i odlično osmišljene scene iz svakidašnjice, dok pokušavamo da pohvatamo konce ovog mozaika, čije se svako poglavlje završava na isti način - smrću glavnog junaka.

“Snovi mu se ostvaruju, samo da bi upao u novi košmar od života.”

Koji je od svih tih života stvarno njegov i koja je od svih smrti zaista njegova sudbina? Bras umire i ponovo se rađa, kao da nikad nije tragično skončao. Pritom ljubi strasno, greši na veliko, zaljubljuje se iznova, postaje otac, sahranjuje oca, održava turbulentni odnos sa svojim najboljim prijateljem iz detinjstva… Čak postaje i autor popularne knjige. Snovi mu se ostvaruju, samo da bi upao u novi košmar od života. Ma koliko ova priča izgledala kao fikcionalni ćušpajz, isto toliko je stvarna, da stvarnija ne može biti. Čovek prosto ne može da se ne zapita: koliko sam života u životu proživeo i koliko puta sam umru i vaskrsnuo?

Setih se ovog stripa kad sam ovog leta čitao kratki roman italijanskog pisca Đanfranka Kaligariča “Poslednje leto u gradu”. Očekivao sam da na stranicama ove knjige pronađem dah la dolce vita-e, gorku slatkoću poput one iz Felinijevih filmova, možda čak i ponešto od Elene Ferante i Federika Moče (u tragovima), međutim, Kaligarič me je odveo drugim putem. Kuriozitet ovog dela jeste što je objavljeno davne 1973. godine i predstavlja autorov prvenac.

Kaligarič je kasnije postao uspešan filmski scenarista i pokretač jednog od najuspešnijih italijanskih pozorišta Teatra 20. vek. U vreme kad je objavljen, ovaj roman nije izazvao nikakvu posebnu pažnju, ni kod kritike, ni kod čitalaca. Reizdan je 2012. godine i ovog puta prijem je bio potpuno drugačiji. I kritika i publika pronašla je u njemu nešto što njihovi prethodnici iz prošlog veka nisu. Delo koje je zamalo progutala prašina vremena, odjednom je postalo literarno čudo. Pre dve godine je preveden na engleski i tako pronašao put do američke i britanske publike. Ko zna, možda neko i snimi film prema njemu.

Kaligarič očigledno nije bio dovoljno dobar, kao pisac, za svoje doba. Usred pomame za ”slatkim životom” i cvetanjem romantike na sve strane, on je ispričao priču o Leu Gazari (nalik nesrećnom Brasu de Olivi Domingosu), marginalnom novinaru i teškom alkoholičaru, koji sve lire koje zaradi troši na pražnjenje čaša i lomljenje usputnih ženskih srca. Iako žene privlači njegova mušićava, depresivna, nihilistička priroda, nijedna ga ne može pridobiti na duže od jedne noći, a kamoli duži vremenski period, jer je on već zaljubljen u grad u kojem živi. Leo voli Rim, voli sve njegove kutke, raspoloženja, užitke i tamne vilajete, još otkad je kao mladić utekao iz depresivnog Milana i došao u prestonicu, vođen snom da živi u gradu koji se nalazi blizu mora.

Način na koji Kaligarič opisuje Rim može se uporediti sa načinom na koji zaljubljeni, ali nesigurni muškarac posmatra subjekat svog obožavanja. On je u komplikovanoj ljubavnoj vezi sa Rimom, voli ga toliko da svakog dana poželi da pobegne od njega, jer ga ranjava i povređuje, ali nikako ne pronalazi destinaciju dovoljno adekvatnu da Rim zameni njom. Stoga, poput Brasa, Leo se budi u Rimu, oran da umače kroasane u espreso i ispuni dan slakim životom, da bi ubrzo prešao na vino i viski, stojeći na rubu očaja, pogleda uprtog u fascinantne krovove ovog “večnog grada”, s gorkim ukusom kajanja na usnama. Zašto se kaje? Zbog svega!

Za Lea život je kajanje, cinizam vid komunikacije, neprestano bežanje - varanje smrti ili ljubavi (kako kad), alkoholizam način da podnese samog sebe i sve svoje mane, uključujući i kajanje i cinizam.

Leo pripada generaciji koja, po Kaligariču, nije imala šanse. Zapravo, jedino što je mogla jeste da pobegne u izmišljanje nekog novog života koji nije stvaran, ali bi mogao barem tako da deluje. Takav život vodio je sve do čuvenog italijanskog osvajanja Svetskog prvenstva u fudbalu 1982. godine, kada je, danas pokojni, Paolo Rosi maltene izašao iz zatvora da bi se pojavio na terenu i doneo Italijanima Zlatnu boginju pravo niotkuda, sa ruba provalije u takmičenju po grupama. Vodio je do, danas takođe pokojnog, Tota Kotunja i njegovog hita “Italijan” (L’Italiano) čiji tekst su znali i oni koji nisu Italijani, ni pravi, ni krivi. Vodio je do genijalnog Sorentina, još jednog Paola, koji je svojim volšebnim filmskim ostvarenjima predstavio Italiju kao zemlju ironije i crnog humora. Svega što, zapravo, sadrži Kaligaričev prvenac.

Kao što reče jedan od junaka njegove knjige: “… mi smo se rodili u trenutku kada je lepa Evropa pripremala svoj trezveni, brižni i konačni pokušaj samoubistva. Ko su naši očevi? Ljudi koji su klali jedni druge na frontovima otadžbina koje više ne postoje, eto ko su oni. Mi smo se rodili između dva odsustva a ruke koje su milovale bedra naših majki bile su natopljene krvlju, nije loša ova slika, ili smo deca staraca, bolesnika, umobolnika. U svakom slučaju, mi smo deca uništenih ili uništitelja. Naši očevi su najbezvezniji u povesti”.

U vreme kad je još postojala istorija, a vera u svetlu budućnost sveta i čovečanstva bila veoma jaka i felinijevski “zašećerena”, ovakve tvrdnje zvučale su defetistički i deplasirano. Danas, kad se nad nama nadvio džinovski kazamatski zid od konzumerizma i veštačke inteligencije, kada je istorija svedena na kontradiktorna tumačenja “stručnjaka” na internetu, a budućnost se preoblikovala u permanentnu sadašnjost koja ide na ripit, Kaligaričeve tvrdnje s početka sedamdesetih godina prošlog veka nalaze utemeljenje u našim sadašnjim životima.

I sve je jasnije da je Kaligarič, baš kao i braća Mun & Ba, i te kako u pravu, te da se njihova vizija ljudske egzistencije zaista može svesti na onaj čuveni citat Čarlsa Bukovskog: “Moraš umreti nekoliko puta pre nego što stvarno počneš da živiš”.

Tri puta ti je pravi rasplet ljubavne i životne drame, realističan i životan. Napisano majstorskim stilom, inteligentno i pitko, ovo delo se čita u dahu.

Čitajte

Drugi deo romana Tri puta ti

Čitajte

• kolumna
• dejan katalina
• federiko moća