Povratak lektiri: Kako mi je Demijan promenio život

Pisao sam već o lektiri, ali sam za današnju priču rešio da podelim nešto veoma lično i o čemu dugo nisam ni razmišljao, a kamoli pisao.

Listao sam pre nekoliko dana biblioteku na Bookmate i naletim na Heseovog Demijana. Nisam ga čitao od srednje škole, i iskreno da vam kažem, plašim se da probam uopšte.

Vreme srednje škole bilo je za mene, kao verovatno i za većinu ljudi, veoma burno. Bilo je to kratko nakon rata u Bosni, majka i ja smo se vratili iz izbeglištva u Nemačkoj, gde sam uglavnom živeo među muslimanskom rodbinom, roditelji su mi stupili u svoj drugi međusobni brak (nakon što su se prethodno prvi put razveli 1989, a ukupno se venčavali i razvodili triput do 2007, verovali ili ne), oboje smo kršteni, krenuo sam u školu i… školski sistem me je pregazio. Mučio sam se tokom prvog razreda gimnazije da se uhvatim u koštac sa svime, ali izašao sam kao pobednik i do kraja Gimnazije ostvario ukupan prosek od 4.8.

Sećate li se tačnog trenutka kada vas je „udarila u glavu“ tinejdžerska buntovnost? Kod mene je to bilo tačno na prelazu iz drugog u treći srednje, negde oko NATO-bombardovanja Srbije 1999. Sigurno znate taj tipični tinejdžerski osećaj kako je sve besmisleno, kako škola ne vodi nikuda i kako treba rušiti sve autoritete?

E, sad zamislite nekog ko je odličan đak, svi profesori ga vole, i onda odjednom, iz čista mira, počne da ređa ovu ili onu lošu ocenu (mada nikad katastrofalno lošu), beži s časova, dobije smanjeno vladanje. To sam otprilike bio ja. No, kao što sam prethodno napisao, to nije mnogo uticalo na moj ukupni prosek. Ali, i ovo je jedno veliko ali, to je vreme kada se formirao, ili barem učvrstio, deo moje ličnosti koji me i danas dosta karakteriše, a to je da pokušavam uvek da ostanem veran svojim principima, ma koliko me to možda koštalo ili izgledalo da ne poštujem neke autoritete. Demijan je bio istovremeno vrhunac i najniža tačka toga, od koje je posle sve krenulo samo uzbrdo.

Verovatno sam pisao i ranije, ali čisto da napomenem još jednom – oduvek sam voleo da čitam. Još od malih nogu. Međutim – lektiru nikada nisam voleo. Čitao sam ono što se meni čita, a ne ono što mi se nameće. U toku srednje škole postojale su dve knjige koje su mi se veoma dopale – Majstor i Margarita i Demijan, koji ne da mi se dopao, nego sam potpuno odlepio dok sam ga čitao.

Do tog trenutka sam se izvlačio s delimično pročitanim lektirama ili nisam morao ni da ih čitam zbog učešća na takmičenjima iz srpskog, ali se desilo negde u četvrtom srednje da me je razredna, koja mi je predavala srpski, uhvatila da nešto nisam pročitao i bila primorana da mi upiše jedinicu u dnevnik. Bila je to velika drama – za nju uglavnom, pošto me je mnogo volela (danas me je pomalo stid koliko sam to zloupotrebljavao), a meni bilo svejedno. Ja sam buntovnik, šta mene briga za ocene?

Stigosmo tako u lektiri do Hesea, i zaista je većina drugara i drugarica u razredu gutala sve što nam je ponuđeno u lektiri – Demijana, Stepskog vuka i kao bonus opcija Igru staklenih perli. Ja sam uzeo da čitam Demijana i kao što sam prethodno rekao – odlepio sam potpuno. U to vreme sam pisao nekakvu mračnu poeziju na kojoj bi mi i DIS pozavideo (kako je rekla razredna jednom, vidno potresena scenama koje sam opisivao u pesmama, a što je meni bukvalno služilo samo kao filter za izbacivanje frustracija), i mislio sam da sam u Demijanu pronašao odgovore na sva pitanja života iznad života – bog, život, smrt, sve.

Razredna me prozvala na času da odgovaram – a ako se ne varam, bila je to jedna od poslednjih prilika da se odgovara lektira, i ja sam samo smireno rekao „ne“. Gledala me je zapanjeno. „Kako misliš ‚ne‘!?“, pitala me je. „Da ja vama ovde sada pričam nešto što Vi želite da čujete i da prostituišem svoj um i knjigu koja mi jedina znači nešto u ovoj školi? Ne dolazi u obzir…“ Kad se setim toga danas, smešno mi je, mada u tom trenutku nije bilo ničeg smešnog. Rekla mi je, pribravši se nekako, da će onda da mi ostane jedinica, ja sam joj rekao da može slobodno da ostane i tako i bi. Kako sam do kraja izvukao zaključenu peticu – ne sećam se.

Demijan je bio tačka kada sam mislio da sam našao sve odgovore i mislim da sam tada bio najdalje od Boga, koji će posle igrati veliku ulogu u mom životu i daljem školovanju, i ubrzo me je vera „udarila u glavu“, pa sam zaboravio Abraksasa i sve. Skoro sve, to jest.

Roman dobitnika Nobelove nagrade za književnost 1946. godine.

Slušajte

Ostala je ta doza buntovništva koju steknemo u tinejdžerskim danima i delić sposobnosti da se oduševimo novim doživljajima metafizičkog kao da smo otkrili potpuno novi svet, a to mnogi od nas zaborave u potpunosti u zrelijoj dobi.

Stoga – iako se plašim da ga ponovo čitam, mislim da je bitno vratiti se knjigama iz mladosti, da bismo videli neke stvari iz nove perspektive i možda otkrili neke nove stvari, i mislim da je to posebno bitno u ovakvim vremenima u kakvima smo danas.

Ponekad moramo da pogledamo unazad da bismo videli put pred sobom jasnije, i mislim da je to potpuno u redu tako.

• herman hese
• demijan
• lektira
• kolumna
• Miljan Tanić