Kako ići putem kojim se ređe ide, a ne zalutati

Pre nego što je upoznala “Alhemičara”, “Tajnu” i ”Kolibu”, svetska, a i ovdašnja, čitalačka publika, bila je fascinirana knjigom “Put kojem se ređe ide”. Sam naslov ove knjige je vešto odabran, jer, budimo realni, ko ne bi voleo da upozna taj put kojim se ređe ide i na taj način se izdvoji od gomile? Zvučan je i mističan baš kao i naslov knjige koju slučajno ne pomenuh na početku, mada sam verovatno trebao, “Selestinsko proročanstvo” Džejmsa Redfilda, takođe još jedan opštenarodni hit koji obećava spiritualno prosvetljenje. Međutim, za razliku od svih pomenutih, Pekova knjiga, objavljena sad već izuzetno daleke 1978. godine, ne sadrži u sebi nikakve prečice do sreće, niti duhovna učenja koja se granične s naučnom fantastikom. Pre bi se moglo reći da je Pek izuzetno skeptičan po pitanju dosezanja sreće, kao i da njegova knjiga na čitaoca ostavlja pesimističan utisak, mada je mnogi bez razmišljanja žanrovski kategorišu kao “popularnu psihologiju”.

Rečenica kojom Pek počinje knjigu ostavlja jasan utisak o tome šta nas u njoj čeka. Ta prva rečenica, koju mnogi već jako dobro znaju, glasi: “Život je težak”. Kratko i jasno. Malo dalje, autor nam predočava još jednu gorku istinu: “Disciplina je osnovno oruđe za rešavanje životnih problema”. Kad pročitate ove dve rečenice, sigurno upadate u depresiju… Ukoliko već niste u njoj. Mada vam je u isto vreme jasno da je Pek sasvim u pravu. A u pravu si i oni koji nakon ovih rečenica pomisle: “Dobro, čoveče. to već znamo i sami, nisi nam trebao još ti da nam time trljaš nos!”. Što bi rekao fenomenalno konfuzni Sorentinov junak Toni Pagoda: “Svi su u pravu”.

“Skot Pek bio je čovek koji je ostvario zavidnu karijeru, pre nego što je odlučio da svoja isustva o životu i psihijatriji prenese ljudima kroz knjigu “Put kojim se ređe ide”, koja će kasnije biti prodata u preko 10 miliona primeraka.”

Kao ni Pagodu, koji je ipak fikcionalni lik, ni Skota Peka život nije mazio. Roditelji, veliki vernici, želeli su da pohađa internatsku školu, gde se nije najbolje uklopio. Kad je imao petnaest godina, tokom raspusta, odlučio je da se više ne vraća u školu. Dijagnostikovana mu je depresija i smešten je u psihijatrijsku bolnicu, s mogućnošću da iz nje izađe ukoliko odluči da se vrati u školsku klupu. Epilog: promenio je školu, koju je uspešno završio, a kasnije je i upisao studije medicine. Kao psihijatar, radio je za američku vladu, te američku vojsku, gde je stigao do čina pukovnika. Jedno vreme je bio šef psihijatrijskog odeljenja vojnog medicinskog centra na Okinavi, u Japanu. Radio je u Vašingtonu na neurologiji… Bio je direktor Klinkike za mentalno zdravlje u Nju Hempširu. Ukratko, Skot Pek bio je čovek koji je ostvario zavidnu karijeru, pre nego što je odlučio da svoja isustva o životu i psihijatriji prenese ljudima kroz knjigu “Put kojim se ređe ide”, koja će kasnije biti prodata u preko 10 miliona primeraka.

Ova knjiga, kao što rekosmo, objavljena je 1978. godine, i Pekovo je najpoznatije delo, delo koje mu je obezbedilo reputaciju širom sveta i mogla bi se definisati kao opis karakteristika koje čine ispunjeno ljudsko biće, zasnovan uglavnom na njegovim iskustvima kao psihijatra i čoveka.

Knjiga se sastoji od četiri dela.

U prvom delu Pek razmatra pojam discipline, koju smatra ključnom za emocionalno, duhovno i psihološko zdravlje, i koju opisuje kao “sredstvo duhovne evolucije”. Elementi discipline koji doprinose takvom zdravlju uključuju sposobnost odgađanja zadovoljstva, prihvatanje odgovornosti za sebe i svoje postupke, posvećenost istini i ”balansiranje”. “Balansiranje” se odnosi na problem pomirenja višestrukih, složenih i potencijalno kontradiktornih faktora koji utiču na važnu odluku - u svoje ime ili u ime drugih.

U drugom delu, Pek se bavi prirodom ljubavi, koju smatra pokretačkom snagom duhovnog rasta. On ukazuje da je priroda ljubavi bazirana na nekoliko epohalnih zabluda, a on razotkriva sledeće:

- prava ljubav se pogrešno identifikuje s romantičnom ljubavlju, koju smatra veoma destruktivnim mitom jer se oslanja isključivo na ”zaljubljivanje”,

- ljubav je povezana sa zavisnošću,

- prava ljubav brka se sa pojmom “zaljubljivanja”.

Pek tvrdi da je ”prava ljubav” zapravo akcija koju osoba svesno preduzima da proširi granice svog ega uključivanjem drugih ili čitavog čovečanstva.

U trećem delu Pek se hvata u koštac sa religijom i opšteprihvaćenim gledištima i zabludama o religiji. On prenosi iskustva iz više slučajeva svojih pacijenata i evoluciju njihovog pojma o Bogu, religiji, ateizmu - posebno njihove sopstvene “religioznosti” ili ateizma - kako je njihova terapija s Pekom napredovala.

Četvrti i poslednji deo se odnosi na ”milost”, moćnu silu koja potiče izvan ljudske svesti i koja neguje duhovni rast u ljudima.

Kao što smo već konstatovali, knjiga počinje tvrdnjom: “Život je težak”. Život je, po Peku, suštinski, niz problema koje možemo rešiti ili ignorisati. Druga bitna stvar je pomenuta disciplina, a autor je opisao njene četiri komponente:

Odlaganje zadovoljstva: Žrtvovanje trenutne udobnosti zarad budućih dobitaka.

Prihvatanje odgovornosti: Prihvatanje odgovornosti za vlastite odluke.

Posvećenost istini: Iskrenost, kako u rečima tako i u delima.

Balansiranje: Ovladavanje sukobljenim zahtevima.

Pek smatra da većina ljudi izbegava bol suočavanja sa svojim problemima i sugeriše da kroz suočavanje s bolom rešavanja problema život postaje ispunjeniji.

“Pek se drznuo da ljudima ukaže na tešku istinu, koja bi mogla i ovako da se sažme: romantična ljubav je izmišljotina, život je skup problema, bez discipline i odricanja nema kvalitetnog života, a vera nam može sve to olakšati poput neke vrste sedativa.”

Nema sumnje da je Pek pogodio prave tastere sa ovom knjigom. Većini ljudi život zaista jeste težak, a i većina ljudi ima problema sa održavanjem dicipline u sopstvenom životu. O mukama suočavanja sa problemima da i ne govorimo… Mnoga od njegovih stanovišta mogu se naći i u delima popularnih autora iz oblasti ljudske psihologije, a, po meni, najprepoznatiljivija su kod Džordana Pitersona, kanadskog psihološkog “gurua” koji svojim kontroveznim stavovima i teorijama ubira mnoštvo lajkova, kao i negativnih komentara na društvenim mrežama, koje su mu postale omiljeno stanište. Pek se drznuo da ljudima ukaže na tešku istinu, koja bi mogla i ovako da se sažme: romantična ljubav je izmišljotina, život je skup problema, bez discipline i odricanja nema kvalitetnog života, a vera nam može sve to olakšati poput neke vrste sedativa. Nije daleko od grčkih stoika, mada ih je u velikoj meri osavremenio.

Knjiga pisana jezikom koji ne poznaje vrmenske granice u razumevanju

Slušajte

Oni koji su prihvatili Pekove sugestije krenuli su putem kojim se ređe ide - počeli su da vode disciplinovan život i da praktikuju “odlaganje zadovoljstva”. Ne znam gde ih je to tačno dovelo, ali izvesno je da sam Pek nije baš istrajao u praktikovanju onog što je sam propovedao. Oženio se Lili Ho 1959. godine i sa njom dobio troje dece. Čak su, kao par, dobili i nagradu Zajednice Hrista kao uzorni članovi ove zajednice. Međutim, Pek je kasnije priznao da je imao mračne tajne. Priznao je da je godinama varao ženu i zanemarivao svoju decu. Samo godinu dana pre smrti, 2004. godine, razveo se od Lili i oženio izvesnu Ketlin Klajn Jejts. Umro je od posledica Parkinsonove bolesti i raka pankreasa u 69. godini. Ovo saznanje me je iznenadilo isto kao i činjenica da je autor čuvene knjige “Ne gubite živce zbog malih stvari”, Ričard Karlson, umro u 45. godini u avionu tokom promotivne turneje svoje knjige. Sećam se da je u jednom poglavlju napisao: “I kad umrete, ostaće prljavi sudovi…” Malo je nezgodno kad se saveti kako da voditi dug i srećan život pomalo izjalove neočekivanom smrću savetodavca. Ili kad, kao Pek, propovedate smernost i uzdržanost, kad insistirate na ”odlaganju zadovoljstva”, a ispostavi se da ste raskalašnik. Zar ne?

O Skotu Peku se može svašta reći i mnogo toga mu se može zameriti, ali ne i da njegova knjiga nije opravdala naslov. S koje god strane da ga posmatramo, stvarno je išao putem kojim se ređe ide.

• Put kojim se ređe ide
• Skot Pek
• Dejan Katalina
• kolumna