Alhemičar je uvek sam ili šta Koeljo zna a mi ne znamo

Sa Paulom Koeljom nikad nisam bio načisto. Famoznog “Alhemičara” pročitao sam mnogo godina nakon što je postao apsolutni hit. Razni su mi tu knjigu gurali u ruke, ali sam uporno odbijao da je pročitam, smatrajući da mi sigurno ne bi leglo štivo koje se dopalo čak i onima kojima je to praktično bila jedina knjiga koju su pročitali, verovatno verujući da će u njoj pronaći tajnu alhemiju života. Sećam se da je ”Alhemičar” devedesetih godina prošlog veka, u piratskom izdanju, prodavan i na buvljim pijacama, upola cene, gde je takođe imao odličnu prođu. “Alhemičar” je bio knjiga koju su pročitali svi ili gotovo svi - želeo sam da ne budem među njima. Prilikom posete Beogradu, septembra 1998. Koelju je uručena nagrada Specijalni zlatni bestseler, kao najčitanijem stranom piscu u prethodnoj deceniji.

“Mudrost često ume da bude konfuzna, pogotovo za skeptike poput mene.”

Kada sam, godinama kasnije, upoznao srpskog izdavača “Alhemičara”, inače vlasnika izdavačke kuće “Paideia”, Petra Živadinovića, u razgovoru smo došli do toga da nisam pročitao “Alhemičara”, a u tom trenutku već je prošlo više od decenije i po nakon što je objavljen u Srbiji. On je odmah skoknuo do prostorija svoje izdavačke kuće, koja se nalazila u blizini kafića na donjem Dorćolu gde smo pili kafu i radili intervju za ”Dugu”, i doneo mi primerak, prekorno mi ga pružio i kazao: “Moraš je pročitati”. Delovalo mi je da više nemam nijedan izgovor, tako da sam odmah, čim sam se vratio kući, počeo sa čitanjem. Knjiga je kratka, kao što verovatno znate, i veoma lako se čita. Jedna prerađena arapska bajka koja bi na svojim stranama trebala da sadrži tragove drevnih mudrosti, svima dobrodošlih. Priznajem, s godinama, moja sećanja blede, pa tako nestaju i folderi s davno pročitanim knjigama iz moga uma. Ono što sam zapamtio iz ”Alhemičara” može da stane u jednu rečenicu. Ona bi glasila ovako: životno blago za kojim tragaš nalazi se ispod drveta u tvom rodnom kraju, ali da bi to shvatio moraš se otisnuti na niz avantura tražeći druga drveta, jer si glup, čoveče moj, sve dok ne postaneš pametan i ne vratiš se na početak. Šta nam “Alhemičar” poručuje nikad mi do kraja nije bilo jasno. Da li treba da uzmem ašov i počnem da kopam kraj najbližeg drveta, jer ću tu pronaći sve što mi treba ili da se otisnem na daleko putovanje, sa kojeg se možda nikad neću vratiti, kako bi shvatio da samo lutanje ima smisla u životu, a ono blago ispod drveta u rodnom kraju će čekati da se jednog dana vratim ili se nikad ne vratim… Mudrost često ume da bude konfuzna, pogotovo za skeptike poput mene.

Kad nešto želimo, čitav kosmos stupa u zaveru kako bi nam pomogao da to ostvarimo.

Čitajte

Drugi put sam jednu Koeljovu knjigu uzeo dobrovoljno i savršeno mi je legla. Reč je o zbirci njegovih kratkih eseja “Like the Flowing River” (prevedena na srpski kao “Biti kao reka”), koju sam kupio u jednoj prelepoj knjižari na Malti. Sećam se i da sam istog dana, u radnji pored knjižare probao crni Armanijev blejzer koji mi je stajao kao saliven, ali je koštao taman toliko da me učvrsti u uverenju da će sve stvari u životu koje mi stoje kao salivene uvek biti izvan mog domašaja, te da ću stalno morati da se zadovoljavam supstitucijama, odnosno da pristajem na kompromise. Ili, da konačno uradim ono što je daleko ispravnije - da ne odustajem i potrudim se da dođem do stvari koje mi stoje kao salivene, jer čemu život ako ga provedeš u tesnim ili prevelikim cipelama, odnosno blejzerima? Da li sam neku od životnih mudrosti pronašao u zbirci Koeljovih eseja? Pa, i ne baš, ali su bili prijatno i relaksirajuće štivo za čitanje. Saznao sam, između ostalog, da je jedan od omiljenih Koeljovih pisaca bio Henri Miler, što mi je delovalo pomalo čudno, s obzirom da se u njegovim knjigama nije mogao pronaći Milerov uticaj, čak ni u tragovima. Ali, kakve to ima veze? Možda je baš Miler inspirisao Koelja da pronađe svoj stil, svoje teme, svoje bestselere… Saznao sam i da je Koeljo zatrpan poštom svojih čitalaca širom sveta koji od njega traže savete, ali i nude inspiraciju za neke nove knjige, iz čega se može primetiti koliko je on duboko “zašao” među ljude svojim knjigama i očigledno pomogao mnogima da u njima pronađu, ako ništa drugo, onda barem utehu za svoje teške i tužne živote. Što nije mala stvar. Saznao sam da je Koeljova omiljena zanimacije gađanje lukom i strelom… I još štošta, mada sam mnogo toga zaboravio, tek pamtim da mi se ova knjiga baš dopala i da sam u njoj neočekivano uživao.

Treći susret sa Koeljom desio se kad sam od nekoga za rođendan dobio njegov roman “Pobednik je uvek sam”. Već sam početak me zainteresovao. Koeljo pravi mali uvod u kojem, pitko i jednostavno, dakle na svoj način, skenira aktuelnu situaciju na planeti - sve lepo taksativno pobrojava. Nakon toga prelazi na opis pištolja bereta, malokalibarskog, ako se ne varam, baš onog kojeg je preferirao i Džejms Bond. Oružje je u ruke stavio ruskom milioneru, oligarhu, koji je došao na filmski festival u Kanu kako bi povratio ljubav svog života, koja ga je napustila dve godine ranije. Njegov protivnik je svet moćnih i uticajnih likova iz sveta filma i mode, svet koji nastanjuje jednu od najglamuroznijih i najdekadentinijih smotri džet-seta na planeti. Moram da priznam da me je Koeljo iznenadio ovom knjigom. Za razliku od prethodnih, koje nisam čitao ali sam se upoznao sa njihovim sadržajem (mada ostavljam mogućnost da grešim zbog površnosti), on je u ovom svom rukopisu vrlo brutalan, a njegov odnos prema modernom svetu je pesimističan; portretiše ga kao more puno krvoločnih zveri vođenih najgrđim mogućim nagonima. Svet u kojem je, kao što je to jasno definisao samim naslovom, pobednik uvek sam. Šta li mu to znači? Evo, ni do dan danas nisam uspeo da ovu knjigu postavim u svojoj glavi na mesto kojem bi pasovala.

Napeta priča koja sledi je ogledalo sveta u kojem živimo, gde nas trka za bogatstvom i uspehom često sprečava da čujemo ono što nam srce šapuće.

Čitajte

Moj poslednji susret s Koeljom, tačnije njegovim knjigama, desio se kada mi je tadašnji PR izdavačke kuće “Laguna” Vanja Gavrovski dala tada novu njegovu knjigu “Preljuba”. Nažalost, iz razloga kojeg se sada ne sećam, pročitao sam svega nekoliko poglavlja ovog romana, kojim, kako je procenila kritika, “Koeljo ispituje nove granice ženske nevernosti”. Pomalo mi je žao što nisam ovu knjigu pročitao do kraja kad mi je već bila u rukama, jer bi sigurno imao jasniji uvid u funkcionisanje ženske strasti, posebno one koja dovodi do neverstva. Ali, ko bi ga znao, možda je i bolje što je ovako ispalo. Neke stvari čovek verovatno ne bi trebalo da zna…

I ovaj roman na neočekivan i nepogrešiv način pokazuje kako gubimo sebe kad ne cenimo ono što imamo. / Katarina Mihalak

Čitajte

• paulo koeljo
• alhemičar
• kolumna
• dejan katalina