Zašto toliko volim(o) priče o dalekoj budućnosti?

Gledam ovih dana ponovo neke Star Trek serije, kao zagrevanje za nove sezone koje dolaze, i razmišljam tako i pitam se – zašto su priče o dalekoj budućnosti toliko popularne? Zašto ih ja toliko volim?

Pisao sam već o pričama o putovanju kroz vreme, ali me je zanimalo da – između ostalog i samom sebi – razjasnim, zašto baš toliko volim priče koje se odigravaju u dalekoj budućnosti, obično u prostranstvima svemira.

Iako sam Star Trek gledao još kao dečak, prvi svesni susret s pričama o čovečanstvu u dalekoj budućnosti bio mi je roman Grad Kliforda Simaka. Bilo je to na početku srednje škole, a imao sam petnaest godina. Priča kreće iz daleke budućnosti i razvija se u sve dalju i dalju budućnost, i na Zemlji ljudi odavno više nema.

Ključni deo svake naučnofantastične biblioteke. — Booklist

Čitajte

Skoro svaka od tih priča, bilo da je to Star Trek univerzum ili je nešto što je naizgled epska fantastika, a zapravo je maskirani SF u dalekoj budućnosti (kao Mračna Kula Stivena Kinga), bazira na tome da je čovečanstvo doživelo neku kataklizmu u nama čitaocima / gledaocima bliskoj budućnosti (nekada davno bilo je to 2000-2007 godina, sada se naravno pomera na neku aktuelnu blisku budućnost), i odatle se razvijaju dva scenarija: došlo je do sveopšteg ujedinjenja ljudi na Zemlji, te eventualno i sa stanovnicima drugih planeta u svemiru, illi je Zemlja distopijsko prostranstvo u kojem se samo preživljava.

Obe varijante – i „svetla“ i „tamna“ imaju ogromnu publiku i bukvalno decenijama već autori i produkcijske kuće žive od takvih priča. Ako nekog zanima – ja lično spadam u obe publike.

I sada se pitam – a zašto? Zašto su mi „uzemljene“ drame iz aktuelnog vremena, „stvarni“ problemi na ekranu i u knjizi dosadni, a ovo nije? Odnosno ne da mi nije dosadno, nego uživam u tome?

Međuplanetarna avantura napisana baš kako treba. Spejs opera kakvu smo dugo čekali! - Džordž R. R. Martin

Čitajte

Mislim da u osnovi ljubavi i prema jednoj i prema drugoj vrsti priča stoji nada. U prvoj, „lepoj“ varijanti nada da će čovečanstvo prevazići sve trenutne boljke i probleme, te da će se jednog dana na celoj planeti (i svemiru) živeti u miru i blagostanju, da neće postojati gramzivost, zavist, ratovi, glad i smrt. Da ćemo biti okruženi tehnologijom koja nam se danas čini kao magija, te da ćemo putovati za tren oka kroz ceo Sunčev sistem i dalje. U drugoj, „ružnoj“ varijanti, nada postoji da ćemo izbeći takav scenario. Da, svesni smo da postoji mogućnost sveopšteg uništenja, znamo da onda u ljudima može da ispliva ono najgore, znamo da se društvo u tren oka može podeliti na takve kaste da samo onih 1 % ili čak 0,1 % živi u izobilju dok svi ostali preživljavaju u atomskoj pustari, ali se ipak nadamo da neće biti tako. Na stranu što uživamo u usamljenim junacima koji svrgnu sistem i doprinesu boljitku svih. Ili se bar tako nadamo.

Na kraju razmišljanja shvatimo da se zapravo i bavimo aktuelnim problemima i strahovima, ali uz neku bezbednu distancu i „uvijeno“ u priče o dalekoj budućnosti. Tako nam je lakše. I to je potpuno u redu tako.

• Miljan Tanić
• kolumna
• budućnost
• knjiga
• stiven_king