Čovek po imenu Bakman, za sve uznemirene ljude

Ako nešto čini da se osećam dezorijentisano u ovom vremenu paralelnog ubrzanja i usporavanja, to su otuđenost, olako svrstavanje ljudi i drastične društvene podele. Kao deo generacije koja je rasla i formirana bez društvenih mreža, a politička mišljenja formirala na internetu, nisam ni tamo ni ’vamo. Ne mogu bez interneta, ali portali, društvene mreže i brzi klipovi nisu zaista deo mog mentalnog DNK lanca. Onda tako čitam, listam, ali se često i plašim svega što donosi mogućnost da istovremeno budemo bliži i dalji nego ikad.

“Džangrizavi starac sa olinjalom mačkom bi možda mogao da živi u mojoj ulici godinama, a da ga ne primetim. Zato je roman „Čovek po imenu Uve“ uspeo da nas sve upozna s njim i da učini da ga zavolimo kao člana porodice.”

Koliko zaista imamo priliku da se udubimo u suštinu ljudi koje upoznajemo? Koliko lako otpisujemo one koji deluju dosadno, sitničavo ili kao totalni čudaci? Koliko su zanimljivi oni koji nas privlače tako što u javnost plasiraju stavove koje razumemo i sa kojima se poistovećujemo? Najzad, koliko nam predivnih ljudi promakne u toj gužvi i koliko smo puta možda bili oholi, a da to ni ne znamo?

Možda mi je zato Frederik Bakman jedan od najdražih pisaca poslednjih godina. Pitko, vedro i iskreno Bakman me je u svakoj svojoj knjizi vodio putem upoznavanja suštine i skrivene dobrote kod ljudi. Džangrizavi starac sa olinjalom mačkom bi možda mogao da živi u mojoj ulici godinama, a da ga ne primetim. Zato je roman „Čovek po imenu Uve“ uspeo da nas sve upozna s njim i da učini da ga zavolimo kao člana porodice. Maskirani pljačkaš može postati herojska ličnost, ako se usudimo da pogledamo ispod maske, kao u romanu „Uznemireni ljudi“. Preterano uredna, opet malo džangrizava, gospođa iz zgrade koja grdi decu teško da bi bila omiljeni lik bilo kome do čitanja romana „Brit Meri je bila tu“, nastavka toplog i urnebesnog romana „Moja baka vam se izvinjava“.

Pisana sa razumevanjem i saosećanjem, ova divna priča podseća nas na to da su svakodnevne sitnice često naše najveće blago. / fictionofile.wordpress.com

Čitajte

„Niko ne gunđa džabe, pogledaj šta je iza gunđanja, možeš otkriti ceo svet!“, kao da suptilno poručuje Bakman kroz priče koje nas u dobu udaljenosti okreću ka ljudima uz koje živimo. Svaki od ovih romana učinio je da se pomalo postidim sebe i prisetim koliko sam puta u komšiluku prošla pored ko zna kakve životne priče puko je smestivši u jednostavnu „fioku“ – dosadna, veseo, onaj što ima psa, bučni, čudni… Svi mi znamo da niko nije samo jedna odrednica, ali opet, upadamo u tu zamku prelako, zato nam treba Bakman, da nas podseti da smo ljudi i da smo zajedno.

Poslednja prilika duboka je i dirljiva priča koja se događa uoči Božića.

Čitajte

Treba nam i da nam objasni da nismo zveri, te da nam nije mesto u čoporima. U romanima „Medvegrad“ i „Mi protiv vas“, prateći živote u dva mala sela opsednuta hokejaškim utakmicama, Bakman nam kroz svoju vizuru pokazuje kako je opasno kada čitave grupe ljudi, sela, gradove ili čak narode, svrstamo u tu jednu fioku – protivnici. Bez imenovanja države i naroda koji su u priči, bez dnevnih vesti niti bilo čega što bi moglo da nam pomuti vid, oslikava nam fizionomiju podela u nastanku, raskrinkava otrovni populizam koji pod plaštom velikih ideja samo zavađa komšije, i najzad, u Bakmanovom stilu vraća nas suštini, podseća nas kako izgleda razumevanje ljudi. Ne postoje „oni drugi“. Svi su neko važan.

Roman koji može da zaceli i najdublje rane.

Čitajte

• knjiga