Intervju s povodom: Marija Starčević

Bibliotekari mogu biti pozicionirani od javnih biblioteka do škola, sudova, muzeja. Svi znamo da su tu, ali retko ih ima u javnosti. Vreme provode među knjigama, kad uđemo u biblioteku dočekaju nas ljubazni, prijatni, nasmejani… Njihov uticaj na posetioce je od velikog značaja. Oni rade katalogizaciju knjiga i sprovode revizije, olakšavaju pristup informacijama i knjigama.

Na šta prvo pomislite kada razmišljate o poslu bibliotekara? Verujem da vam je prva asocijacija knjiga. Razmišljate kako su bibliotekari srećni jer su okruženi knjigama i čitaocima koji vole knjige. Ili dugi niz polica na kojima su knjige, poslagane po azbučnom redu. Marija Starčević je više od deceniju direktor Biblioteke i čitaonice u Kotoru, i svakodnevno promoviše ljubav prema čitanju. Iza nje su mnogobrojni uspešno realizovani projekti, ali i književne večeri, predavanja, radionice koje su ovom gradu ponudile kulturni sadržaj više.

Rođena u Kotoru, Marija je diplomirala na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na Odseku za srpski jezik i književnost. Pohađala je postdiplomske studije lingvistike. Od 2003. godine Rukovodilac je Biblioteke u Kotoru, sa zvanjem viši bibliotekar.

Danas vas ovom pričom vodimo do Kotora i upoznajemo sa Marijom Starčević, kojoj je blioteka postala mesto topline, mašte i mira. Razgovaraćemo o putu ka njenoj karijeri, preprekama sa kojima se suočavala u svom životu i kako ih je prevazišla. Štaviše, strastveni čitaoci bi trebalo da budu uzbuđeni jer će saznati koju knjigu je preporučila, a koja će sigurno biti fantastično čitalačko iskustvo.

Ko je Marija Starčević? I da li ste kao devojčica sanjali da postanete bibliotekarka? Koja vaša veština vam je pomogla da uspete u svetu bibliotekara?

Marija Starčević, iako ima 47 godina, jeste još uvijek u određenim slojevima svoje ličnosti mala: znatiželjna, u potrazi za informacijama, pomalo stidljiva, a opet nemirnog duha - što bi mogle biti i predispozicije za ovaj posao… Ali to primarno nije bila moja želja. Zapravo željela sam da radim na istraživanjima starih rukopisa i istorije jezika uopšte. Stoga sam pohađala postdiplomske studije. Vrlo brzo po završetku studija počela sam da radim u Gradskoj biblioteci i čitaonici u Kotoru, i na svoje veliko zadovoljstvo tu formirala bazu za dalja napredovanja. Danas posao bibliotekara podrazumijeva permanentno usavršavanje i sticanje novih znanja i vještina. Tako da me je i ova profesija na sveobuhvatan način zaokupila, jer pored moje želje za učenjem prisutna je i potreba da se bude u toku sa aktuelnim stremljenjima u ovoj oblasti. To bi bio ključ uspjeha!

Da li ste se susretali sa preprekama? Da li su postojali trenuci kada ste želeli da odustanete? I kako ste prevazišli prepreke?

Sa preprekama se stalno susrećete, to je donekle i u vezi sa našim mentalitetom, nasljeđenim ili stečenim obrascima ponašanja i doživljavanja posla u javnom sektoru. Pa i straha od promjena, novina, potom nedovoljnih sredstava, nedostatka kadra, a i generalno nedostatka osjećaja za kulturu… Nažalost.

“Knjiga je kao kašika, makaze, čekić, točak. Jednom izumljeni, ne mogu biti promijenjeni.”

Koliko su tehnologija i društveni mediji danas, relevantni za bibliotekare?

Dobre biblioteke danas su mjesta/spone mirisnih štampanih knjiga i digitalizovanih ili digitalnih verzija. U tom pravcu ide i kotorska Biblioteka. I pored toga, zaista vjerujem da štampana knjiga nije ugrožena. Kako je veliki Umberto Eko u jednoj debati kazao. Parafraziraću: knjiga je kao kašika, makaze, čekić, točak. Jednom izumljeni, ne mogu biti promijenjeni. Ne možete napraviti kašiku koja će biti bolja od kašike. Možda knjiga više neće biti napravljena od papira, ali će i dalje biti ista stvar. A ja bih dodala da će uvijek biti čitalaca koji će prednost dati papirnoj knjizi.

U eri digitalizacije i društvenih medija, koliki je izazov podstaći decu da zavole čitanje? Na deci ostaje svet, kako motivišete decu da dolaze u biblioteku? Da li organizujete neke letnje programe čitanja za decu?

Kada su najmlađi čitaoci u pitanju, izazov je zaista veliki. Nije vam cilj da djeca dođu ponekad, na nagovor ili pritisak u biblioteku. Želja nam je da biblioteku djeca dožive kao mjesto prijatno, njima namijenjeno, kao mjesto koje im pruža podršku i mogućnosti. To je jedan dug proces. Pored obavezne literature i lektire, pratimo književnu produkciju za djecu i redovno kupujemo nove naslove. Djeca to znaju i prate, tako da dolaze da čitaju nastavke svojih omiljenih knjiga i pisaca. Predlažu nam što od knjiga da kupimo. Tokom godine organizujemo redovno radionice sa raznim aktuelnim temama za djecu i mlade, druženja sa piscima, literarne konkurse, takmičenja u recitovanju i druge sadržaje. Prilika je da istaknem i lijepu saradnju sa školama i ostalim ustanovama kulture u gradu sa kojima divno sarađujemo u organizaciji lijepih sadržaja za djecu. Tih programa za djecu je manje tokom ljeta, pošto Kotor početkom jula preko 30 godina organizuje čuveni Kotorski festival pozorišta za djecu kada djeca prate pozorišnu produkciju iz zemlje, regiona i šire.

Postoji li knjiga koju uvek preporučujete?

Klasike uvijek preporučujem. To je ona baza na kojoj se formira ličnost i njen identitet razvija. A druge naslove, osobito djela savremenih pisaca u zavisnosti od afiniteta i interesovanja pojedinaca.

Ana Karenjina je monumentalno delo Lava Tolstoja koji daje sveobuhvatan prikaz ruskog društva devetnaestog veka, od aristokratskih salona do seoskih gazdinstava.

Čitajte

Postoji li dečija knjiga koju smatrate toliko važnom da želite da je pročita svako dete? I zašto baš ta knjiga?

Imala sam priliku kada su u pitanju knjige za djecu da neke čitam i više puta: sa svojom djecom, profesionalno. Ima sjajnih pisaca za djecu i među domaćim piscima. Pjesnika životnog optimizma i urbanog senzibiliteta kao što je bio pjesnik Dragan Radulović čiji je profesionalni angažman bio vezan za pomenuti Festival. Predivne knjige za djecu su: „Hajdi“, „Tom Sojer“ - knjige o djetinjstvu i odrastanju, avanturističkog karaktera u mjeri u kojoj avanture i pustolovine prate odrastanje. Potom bajke Oskara Vajlda „Srećni princ“ suptilnog i poetičnog stila. Nedavno sam pročitala „Kumbirski vijađ“ Bosiljke Pušić, crnogorske savremene književnice, majke muzičara Ramba Amadeusa. Na krajnje duhovit način ispričana priča o odrastanju njenog pokojnog muža Ilije Pušića, poznatog arheologa.

U ovoj knjizi čitaoci će pronaći čuvene bajke iz zbirke Srećni Princ i druge priče, ali i manje poznate, a podjednako dragocene pripovesti iz zbirke Kuća narova.

Čitajte

Posle radnog dana, kako najčešće provodite vreme? Šta vas inspiriše?

Ja osjećam, na izvjestan način privilegiju i zahvalnost što sam se rodila i živim u Boki Kotorskoj svoj život. A budući da obožavam da se krećem. Najveći dio svog slobodnog vremena provodim šetajući pored mora, naravno uz obavezni kapućino u jednom momentu. I upravo šetnje i mir sa sobom koji tako postižem inspirišu me na učenje i kreaciju.

Koju knjigu čitate trenutno?

Uvijek čitam više knjiga odjednom. Moguće i navika sa studija. Čitam jednu prelijepu knjigu za djecu sa ilustracijama koju su objavili Muzeji Kotora: „Kotorske pričice o nasljeđu“, Kišovu „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ ponovo, jednog crnogorskog autora Huseina Bašića i „Muze“, knjigu o ličnostima skrivenim iza remek-djela istorije umjetnosti.

• marija starčević
• bibliotekar
• biblioteke
• kotor
• klasici