Da li su muškarci već mrtvi? Priča o živim mrtvacima

“Čovek, uoči svog pedesetog rođendana, koji se oseća ispunjenim, jer je uradio ono što je želeo i što je mogao da uradi, ili se dosađuje ili je uznemiren, može da bira samo između dve stvari: da se prepusti starosti, zadovoljan onim što je uradio ili pak frustriran zbog onoga što nije; ili da ispali poslednje metke na sve ili ništa. Ja sam se odlučio za ovo drugo.”

Ovako na početku svog romana “Deseti pakao” piše argentinski pisac Mempo Đardineli. Reč je o završnom delu njegove tzv. amoralne trilogije u koju spadaju i romani “Vreli mesec” i ”Nemoguća ravnoteža”. Ovaj roman napisan je, što bi se reklo, u jednom dahu i za svega godinu dana, te ima svega 136 strana (u prevodu na srpski), ali je u njih stala neverovatna količina… Pa, zapravo svega! Glavni lik romana, provincijski argentinski preduzetnik Alfredo Romero, obuzet strastvenom ljubavnom aferom sa lepom suprugom svog poslovnog partnera, jedne noći, koja se ni po čemu nije razlikovala od stotine drugih, odlučuje da okrene naopačke svoj život, ali i život svoje ljubavnice. U toku večere, u kući svog prijatelja i ortaka u firmi za prodaju nekretnina, uzima lopatu i udara supruga svoje ljubavnice lopatom u glavu, a zatim ga dokrajčuje nožem pred njenim očima. Kao u pravoj tragikomičnoj priči u tarantinovskom maniru, ljubavni par, koji je za samo par minuta postao i odmetnički dvojac, ubija i debelu komšinicu koja je došla privučena neobičnom bukom, a potom i dostavljača pice koji je, ironično, pogrešio broj kuće i postao svedok njihovog nepočinstva. Par se potom daje u beg, a njihove avanture opisane su svedenim i vrlo razložnim tonom kojim nam Đardineli priču pripoveda kroz Romera, čoveka, oca dvojice sinova studentskog uzrasta s dva propala braka iza sebe, koji je prosto “prsao” kao iznenadni vatromet opčinjen svojom ljubavnicom, što je i odlično opisao jednom rečenicom:

“Osećao sam da me ništa na svetu ne čini toliko srećnim kao da budem u toj ženi, da osetim da sam deo nje, da joj potpuno pripadam, kako nikad nikome nisam pripadao”.

Ova knjiga, pisana i objavljena na samom koncu prošlog milenijuma, 1999. godine, deluje vrlo proročanski kad se danas čita. Đardineli je u njoj portretisao tranzicionu Argentinu devastiranu neuspelim reformama političkog i ekonomskog sistema, zemlju u kojoj vladaju korupcija i svakovrsne amoralnosti pred kojima većina kao da zatvara oči, stoički trpeći nepravdu na svakom ćošku, dok se elita bogati i bahati zahvaljujući upravo tom neobjašnjivom stoicizmu mase. Međutim, ako je to važilo za Argentinu krajem devedesetih, koja je rane vidala Maradonom i kasnije Mesijem, danas se sve ovo može odnositi na veći deo planete zaglibljen u prividnost funkcionalnosti državnog aparata, dok je u realnosti većina država samo poligon za letalne eksperimente globalnih multinacionalnih elita.

Ništavni i beznadežni

O tome najilustrativnije govori deo u knjizi u kojem Romero, nakon što je, bežeći iz grada sa svojom ljubavnicom, upucao nekog lokalnog šištavca koji ga je napao usred saobraćajne gužve, a potom i dva policajca koji su ga zaustavili patrolirajući regionalnim putem, objašnjava kako “niko nema čistu stražnjicu da bi mogao da istražuje tuđe gaće”.

“Neka me ne osuđuju moralisti, dakle, oni koji su u ovoj državi već uništili nekoliko generacija. Sa njima više nema nade. Više ne. Dok je ovakvih tipova, ovoj zemlji nema leka. Otkada nam vladaju narkotrafikanti i ljudi počinju da osećaju nostalgiju prema diktatorima, ostaje jasno da je samo surovost sudbina za ovaj narod… Deseti pakao i za kukavice, za one koji akademišu, koji pišu za platu, koji sprečavaju polemike i mišljenje, za one operetski iskrene, televizijske prestupnike, zavisnike od televizije, ispravne od kartona, one koji tapšu iznad a posle češu muda ispod stola, oni koji se smeškaju moćnicima, profesionalnim savitljivcima, onima koji su uvek na funkciji jer znaju da padaju mirno, onima kojima je uvek dobro i dovijaju se da steknu neko mestašce gde uvek sija sunce, oni koji tiho gunđaju i oni dobro obrazovani. Više nema nade, ovo je zemlja ništavnih i beznadežnih”, konstatovao je besno glavni junak “Desetog pakla”.

“Ako želimo da se osetimo zaista živim, smatra Đardinelijev antijunak, onda moramo da očistimo put ispred sebe primenom teške sile.”

Đardineli kroz Romera, uspaljenog mužjaka kojem je strast bila inicijalna kapisla da bes uzrokovan blaziranošću anemičnog društva koje je potonulo u glib iskali kroz brutalno krvoproliće bez trunke kajanja, pokušava da sugeriše jedan od potencijalnih puteva ka individualnom oslobođenju polazeći od pretpostavke da smo, kao što se često može čuti i u pojedinim filozofskim krugovima, zapravo svi mrtvi bitišući u svetu nametnutih navika, medijske diktature i digitalne zavisnosti koja podstiče i sve druge oblike suicidalne kompulsivnosti. Ako želimo da se osetimo zaista živim, smatra Đardinelijev antijunak, onda moramo da očistimo put ispred sebe primenom teške sile, dodajući: “Prezirem stoike, obazrive, usrane, ispravne”.

Đardineli nije propustio ni da se pozabavi motivima Romerove ljubavnice, lepe, atletski građene Griselde, koji su veoma slični kao i oni njenog ljubavnika, samo obojeni tipično ženskim frustracijama.

Ona tokom bega, u kolima, između dva dima cigarete, kaže Romeru: “Odjednom sam shvatila da sam se pretvarala, znaš. Celog svog života, kažem, ne samo otkada sam sa tobom… Život sam provela pod maskom, prinuđena da nikome ne protivrečim i nikada nisam radila ono što sam želela iz čistog zadovoljstva. Sputavali su me moji starci, monahinje iz Presvete Trojice, muž, moja deca, društvo, svi ovi prokleti ljudi… Četrdeset i dve godine pazeći da sve u mom okruženju bude u redu, održavajući porodicu, kuću, položaj… Život sam provela trudeći se da svi budu srećni, budala jedna, ja koja nikad nisam imala pojma šta je to sreća.“

Prokletstvo koje prethodi smrti

Pragmatični ženski princip brutalnosti, na neki način, trijumfuje u Đardinelijevom romančiću, a slično se dešava i u romanu čuvenog australijskog rokera i kantautora Nika Kejva - “Smrt Zeke Manroa”, objavljenog deset godina nakon “Desetog pakla”. Kejv je uspeo da napiše uvrnuti manifest pervertiranosti muškog roda, opisujući dogodovštine trgovačkog putnika Zeke Monroa, manje-više tipičnog muškarca čijim životom gospodare depresija i pornografija, tvoreći plodno tle za manijakalno ponašanje koje neumitno vodi u nepopunjivu prazninu kao predvorje samuništenja.

“Proklet sam - misli Zeka Manro u iznenadnom trenutku samosvesti svojstvene onima koji će uskoro umreti. Oseća da je negde usput opako pogrešio, ali ta spoznaja traje koliko i otkucaj srca, a zatim nestaje, ostavljajući ga u sobi hotela Grenvil u donjem vešu, samog sa sobom i svojom pohotom. Sklapa oči i nasumice zamišlja neku vaginu, a onda seda na ivicu hotelskog kreveta i lagano se naslanja na tapaciranu dasku uzglavlja. Mobilni drži priklješten ispod brade dok zubima lomi pečat sa minijaturne boce brendija. Bočicu sipa sebi u grlo, zafrljači je preko sobe, a zatim se strese, suzbija poriv da povrati i kaže u telefon: Ne brini, ljubavi, biće sve u redu.“

O čemu to perverznom peva Kajli Minog?

Ovako Kejv započinje svoj roman, upoznajući nas sa čovekom koji je zapravo mrtav emocionalno i racionalno, ali ga nagoni i dalje usmeravaju ka iracionalno određenim ciljevima koji nisu ništa drugo nego stranputice i ćorsokaci. Zeka hoda po tankoj žici nad provalijom osećajući kako mu hladni znoj zaudara na strah, ali nijednog trenutka ne pomišlja da se zdravorazumski skrasi u bezbednosti proplanka i uživa u pogledu. On je kao leptir kojeg privlači svetlost sveće; svestan je da se upušta u samoubistvenu igru, da prekoračuje sve moguće crvene linije i da srlja ka besmislenom kraju, ali alkohol mu daje veštačka krila i osećaj da može da leti na maliganski pogon izigravajući bumbara koji oprašuje po livadi. Zeka Monro, iako naizgled jedinstven u svom zatupastom ludilu, na trenutke, simpatičnog spadala, deluje kao personofikacija mnogih ovovremenih muškaraca koji u serijskom zavođenju i obljubljivanju žena, ne birajući pritom sredstva da dođu do svog cilja - zadovoljenja pohote, pronalaze jedini način za hranjenje očigledno pervertiranog ega, devastiranog subliminalnim porukama marketinške mašinerije koji su kreirali vrhunski neuro-stručnjaci. Njihov pogled na svet, Kejv je sjajno oslikao opisujući jednu tipičnu Zekinu vožnju kroz grad:

“Grupe školskih šiparica s nogama poput makaza i pirsiranim stomacima, džogerke s logoima, vesele guzate šetačice pasa, parovi koji se zaista i pare po letnjim travnjacima, nasukane pičkice prostrte po plaži ispod erotski oblikovanih kumulusa, mnoštvo jebenih devojaka koje bi se dale - velike, male, crne, bele, mlade, stare, one ‘daj-mi-minut-i-pronaći-ću-tvoj-mladež’ curice, slasne samohrane majke, vedre razdragane grudi depiliranih lutki u bikiniju, šljunkom oslikane zadnjice žena koje tek što su se vratile sa plaže - sve je to jebeno mnoštvo, čoveče, misli Zeka - plavojke, smeđuše i zelenooke riđuše koje ne možeš da ne voliš, te Zeka uspori punto da maltene mili i spušta prozor… Zeka pali radio i naleće na hit Kajli Minog Spinning Around i Zeka ne može da se načudi sreći i oseća talas gotovo beskrajne radosti čim krenu prigušujući, nadražujući zvuci sintisajzera a Kajli zapeva svoju orgijastičnu odu jebanju u dupe, te on zamišlja Kajlin zlatasti šorts, te veličanstvene pozlaćene obline, što ga nagoni da se priseti kako uzjahuje ogromnu, bledu stražnjicu kelnerice Reke, stomaka punog kobasica i jaja, tamo u hotelskoj sobi, i počinje da pevuši zajedno sa njom: - I’m spinning around, move out my way, I know you’re feeling me ’cause you like it like this! - i čini mu se da pesma dopire iz svih prozora svih automobila na svetu, a ritam tako jako bubnja da jebe keve. Zatim spazi nekoliko zdepastih kupoholičarki, s iskeženim pupcima i sedefastim karminima, neku potencijalno zgodnu arapsku curu skroz zabrađenu (u, čoveče, usmine iz Medine) a zatim bilbord koji reklamira jebeni vanderbra ili tako nešto, i kaže: - O, da!”.

Kejv je u svom romanu do krajnosti ogolio najmračnije kutke muške žudnje, a vulgarnost koja prati njegov narativ idealno se uklapa u funkciju romana koji, kako je procenio Irvin Velš, deluje kao mešavina Kormaka Mekartija, Franca Kafke i Beni Hila. Zeka Monro svojom opsesivnom pornografskom vizijom sveta bukvalno tera u grob svoju brižnu i tananu ženu, zanemariju devetogodišnjeg sina i oca na samrti, jureći za svojim pomahnitalim, nabreklim vršnjakom u ritmu čuvenog hita grupe Body Count “Evil Dick”. Kroz slalome političke nekorektnosti i protivzakonitog sadističkog ponašanja (kao što je opštenje sa devojkama koje bi prethodno drogirao u noćnom klubu sipavši im krišom sedativ u piće, pa onesvešćene odvlačio u hotelsku sobu i iskorišćavao ih), Zeka uleće u ciljnu ravninu vlastite propasti - izgubljen, patetičan, prebijen, osramoćen, umoran i duboko svestan da je mrtav iako mu srce i dalje kuca. Baš kao i mnoga njegova sabraća izgubljena u svetu koji više nema razumevanja za monstrume s dijagnozom kao olakšavajućom okolnošću. Kejv minuciozno i beskompromisno oslikava ludilo muškosti u punom zamahu svih njegovih inkarnacija.

Sedamnaestogodišnji Karl Rosman isteran je iz roditeljskog doma i otpremljen u Ameriku zbog nesrećnog seksualnog čina sa služavkom, koja je rodila njegovo dete.

Čitajte

Čista trampa koju ne treba prljati

I Đardinelijevog i Kejvovog junaka izjela je opsednutost telesnom zadovoljštinom uz pomoć koje su pokušavali da učmale živote učine katarzičnim. S druge strane, Harlan Koben je u svom trileru novijeg datuma, “Vin”, prikazao muškarca iz sličnog korpusa, samo na ispeglaniji, površno džentlmenskiji i naizgled (kvazi) moralniji način, kako i priliči piscu napetih izmišljotina s milionskim tiražima koje rado čita i ženska publika. Njegov junak je mišićav, moćan i bogat tip koji ne veruje u ljubav, ali je zato erotski vrlo aktivan na specijalnoj VIP aplikaciji putem koje pronalazi partnerke za jednokratno telesno uživanje. A Vindzor Horn Lokvud III, zvani Vin, o tome ima jasan stav: “Obožavam seks. Često ga upražnjavam… Ne volim ni ljubav ni romantične upletenosti. Volim da delim izvesne fizičke radnje s drugim punoletnim licem koje na to pristaje. Ono drugo mi ne ’poboljšava’ seks. Kvari ga. Sam čin je čist. Zašto to kaljati nečim spolja? Seks je možda najbolje iskustvo na svetu koje se deli…. Zbog toga sam između ostalog voleo prostituciju. Bila je to čista trampa - ja sam dobio nešto, ona je dobila nešto. Na kraju, niko nikome ništa ne duguje. I dalje čeznem za tim, da napustim prostoriju znajući da je partnerka iz toga izvukla isto koliko i ja. Možda sam zato vičan tome. Što ona više uživa, manje ću smatrati da me je ona zadužila”.

Uzbudljiv triler o čoveku koga potreba da pravdu uzme u svoje ruke vodi na opasan put. — Popsugar

Čitajte

Za razliku od Romera i Zeke, Vin je daleko elegantniji u svom šovinističkom hedonizmu i ne samo to, nego i vrlo svestan mračnih kutaka muške prirode. Zato je življi i stabilniji od svojih “saboraca”, te dovoljno pribran da bez velike drame i padanja u očaj konstatuje sledeću istinu: “… ja sam muškarac, a u duši, svi muškarci su svinje”.

A svi znamo kako svinje na kraju završe…

• Dejan Katalina
• Mampo Đardineli
• Nik Kejv
• Harlan Koben