Koja je razlika između muža i frižidera & šta ćemo s očinstvom?

Pretpostavljam da, makar ponekad, obratite pažnju na savete raznoraznih “stručnjaka” na Instagramu. Bilo da se radi o tome kako da skinete kilažu, budete u formi, ostvarite srećniji život ili kako da vaspitate svoju decu. Danas za sve postoji neki model koji je baziran na primamljivim teorijama koje često sa praksom nemaju nikakvih dodirnih tačaka. Na primer, ako vam savetuju da treba da spavate devet sati u toku noći i jedete uvek u isto vreme obroke bogate vlakanima da biste podigli imunitet i osećali se čilo i entuzijastično, da li uzimaju u obzir da vam brige rasteruju san, a neprestana žurba da sve postignete u toku dana ne ostavlja vremena da se pozabavite svojom ishranom? Naravno da ne. I dok vam objašnjavaju da uvek morate stavljati sebe i svoje zdravlje (mentalno i fizičko) na prvo mesto, da li uzimaju u obzir da toliko ljudi, poslova, obaveza zavisi od vas, vaše pomoći ili usluga da često ne stignete ni da obratite pažnju na sebe dok se slučajno ne susretnete sa strancem u ogledalu i prenerazite. A ukoliko poslušate neki od ovih saveta i zaista postanete sebični da biste sebi omogućili taj “kvalitetniji život”, verovatno će vam neki drugi “stručnjaci” objasniti da vam nedostaje empatije i da ne smete da se ponašate toliko egoistično, sa sve premudrim citatom Meše Selimovića, izvučenim iz rečeničnog konteksta iz neke njegove knjige, koji će vam potvrditi da ste sebični gmaz i osoba bez trunke čovečnosti.

Sve u svemu, kako god da postupite sledeći uputstva “gurua” digitalnog inferna, nesumnjivo ćete opoganiti motku. Pogotovo ako ste muškarac i ako ste otac. Uloga muškarca u današnjem svetu je postala krajnje nedefinisana, a pozicija oca je zajedno sa njom obavijena gustom maglom “stručnih” kontradikcija. Šta uopšte znači biti otac, a posebno dobar otac, u skičećem rijaliti vremenu u kojem je pater familias sveden na pežorativna tumačenja pojedinih žena koje u njemu vide bankomat, smarača, nesposobnjakovića, samoživca, potencijalnog agresora ili vanzemaljca koji je u njihovim životima levo smetalo? Više ništa, jer je toliko javno eksponiranih muških dijabola oslikalo totalno pogrešnu predodžbu o muškarcima an ženeral koja sada predstavlja ram koji uokviruje maltene sve heteroseksualne pripadnike pola koji se nekad nazivao “jačim”. Ako nisi siledžija, onaj koji ženu vaspita šamarima ili je uspaljuje skupocenim poklonima pre nego što je zameni novim modelom s privlačnijom šasijom, ako si samo čovek koji gleda svoja posla, otporan na subliminalne vampirske uticaje mas-medija, i pokušava da stvori zajednicu koja će svojim specifičnim i autoimunim stavom spram sveta i života tvoriti fundament za opuštenu i zdravu egzistenciju bez nametnute teskobe, onda si, sudeći po ”stručnjacima” sa interneta, šetajuća dijagnoza iz F asortimana ili - ništa. Takođe, nedostatak ukalupljenog funkcionisanja nateraće većinu žena da te zaobilazi u širokom luku jer kako u ukalupljenom društvu biti sa nekim ko odbija da uđe u kalup?!

Muž kao bela tehnika

Biti muž, prema standardima mnogih današnjih žena izniklih iz ”Seks i grad” ideologije, znači pretvoriti se u lika koji boravi u istoj stambenoj jedinici sa ženom, ali ga je teško, funkcionalno, razlikovati od frižidera - treba da održava stvari svežim i onemogućava im da se pokvare, ne sme da bude pretrpan, ali ni praznjikav, i u svakom trenutku mora da sadrži baš ono što je potrebno ili naizgled neophodno Seks&grad ženki. Da stoji mirno u svom ćošku: uvek na usluzi, nikad na smetnji. Naravno, zbog prirode svoje funkcije uvek se može optužiti da je hladan prema svemu, što je argument koji je, realno, nemoguće pobiti; ako muž/frižider “otopli” počeće da se topi i uništiće sve što se u njemu nalazi. Tako se granica između muža i frižidera sve više se briše.

Kad postane bivši, muž se pretvara u usisivač kojeg hitno i po svaku cenu treba isključiti iz struje jer uvlači u sebe sve pred sobom - i što treba i što ne treba. U svakom slučaju, muževi, još uvek aktuelni ili bivši, prelaze u kategoriju bele tehnike, a žene ih sve više doživljavaju kao belo pranje ili, u boljem slučaju, dodatni aksesoar svom životu. BTW: O tome šta, nekim ženama, znači - biti muž, možete pročitati i u vrlo popularnoj zbirci priča Rumene Bužarovske “Moj muž”, koja je pretočena i u pozorišnu predstavu. Realno, nema ništa smešnije od muža. Još realnije, nema ništa tužnije od smešnog muža. Pa shvatite kako hoćete.

Sve priče u ovoj briljantnoj zbirci ispripovedale su vrlo različite žene iz prvog lica, ali se te priče tiču koliko njih toliko i njihove okoline, odnosa s muževima, decom, roditeljima, kolegama i prijateljima.

Slušajte

Međutim, sa očinstvom stvari stoje drugačije. Odnos oca i deteta, čak iako je upetljan u kučinu muško-ženskih karambola i zbog toga značajno trpi, ostaje i dalje čist i u osnovi jednostavan. O ovom odnosu govori sjajna knjižica koju sam dobio za rođendan pre dve godine i pročitao je bukvalno za jedno popodne. Reč je o romanu Đanrika Karofilja “Tri sata ujutru”. Inače, Karofiljo je bivši zamenik tužioca za organizovani kriminal u Bariju i najčešće se u svom pisanju bavio temom koja mu je najbliža - kriminalnim miljeom. U ovoj knjizi, koja se čita kao da gledate neki Sorentinov film, on, pak, govori o odnosu oca i sina, koji su primorani da ostanu budni 48 sati kako bi dečak saznao da li može da nastavi život bez lekova za epilepsiju nakon što je u pubertetu doživeo nekoliko opasnih epi-napada. Za ta dva dana bez sna, u živopisnom Marseju osamdesetih godina prošlog veka, otac, koji se rastao od dečakove majke kada je dete imalo desetak godina, sticajem okolnosti dobija priliku da ostane sam sa svojim sinom, koji je u međuvremenu postao osamnaestogodišnjak, a on deprimirani ali ugledni profesor matematike u šestoj deceniji života. Pisana pitko i ispričana iz perspektive dečaka koji, ne bez izvesne ironije, sa sobom na put nosi primerak Selindžerovog “Lovca u raži”, ova knjiga podjednako je zanimljiva i sinovima tinejdžerima i konfuznim očevima, jer predstavlja vrlo transparentan uvid u smenu životnih ciklusa. Pred sinom je ceo život, uz prepreku bolesti koja može biti prebrođena, a pred ocem je regresija, put ka smrti koju on oseća kroz melanholični umor od života.

Umor od života i osećaj izgubljenosti

Karofiljo je to lepo opisao kroz jedan dijalog u knjizi:

“- Ponekad mislim da sam umoran.

- Umoran od čega?

- Ako si mnogo godina proživeo uveren da si čuvar nekog višeg znanja, u trenutku kada se to uverenje sruši, osetiš se izgubljeno. Iznenada kao da te više ništa ne zanima.“

Kao i u nastavku istog dijaloga:

“- Uvek sam mislio da neću nikad ostariti. Delovalo mi je neobično da ću u jednom trenutku izgovoriti “imam četrdeset godina”. Sada imam više od pedeset.

Dovršio je cigaretu tako što ju je gotovo isisao, uvlačeći dim toliko snažno da su mu se na obrazima napravile dve brazde.

- Trebalo je da umrem mlad. Ne fizički: trebalo je da umrem kao matematičar. Da promenim posao, da odustanem čim sam počeo da uviđam da sam ostao bez snage. Koliko god da si u nečemu uspešan - a ja sam bio prilično uspešan - dođe trenutak kad otkriješ svoju osrednjost u odnosu na veći talenat i još više u odnosu na genijalnost. Čovek bi trebalo da ume da se zaustavi, na granicama svojih mogućnosti, ali to se skoro nikad ne dešava.“

Kroz razgovor sa ocem, dečak, u tom trenutku već mladić, mada mu to otac nikad eksplicitno nije rekao, uviđa da je godinama živeo u lažnom uverenju da je otac napustio njega i majku zbog neke druge žene. Seća se da nikad, kad je dolazio u njegov samački stan, nije primetio bilo kakvo prisustvo neke žene, čak ni najmanju sitnicu. Setio se majčinih suza kad ju je svojevremeno upitao zašto su se ona i otac razišli; tada je mislio da je za nju previše bolna njegova prevara i da je zbog toga zaplakala. Međutim, otac mu je, iako nerado, otkrio da ga je njegova bivša supruga, dečakova majka, ostavila još dok su se zabavljali jer je želela da ”malo uspore” da bi se kasnije pomirili, što je sinu omogućilo da popuni praznine u priči i shvati da je zapravo majka ta koja je zapravo, nekim svojim potezom (možda prevarom?), inicirala razvod. Otac se stoički povukao u profesuru, samački život i preterano pušenje, a njegova ogorčenost spram života i nesrećne sudbine odražavala se kroz krajnje indiferentan stav prema vlastitom bivstvovanju. I on je, kako smo već utvrdili pri početku teksta, postao frižider, samo dislociran iz prvobitnog okruženja.

Vrteška jarkih boja

Pred kraj romana, kao suprotnost očevom emocionalnom i egzistencijalnom melanholičnom otupljivanju, tj. polaganoj predaji, Karofiljo opisuje ljubavni odnos sina sa duplo starijom ženom; njegov prvi put, kojim je zakoračio u svet muškaraca baš u trenutku kada se njegov otac polako spremao da iz njega iskorači.

“Ti si veoma ljubazna, Marijan, hteo bih da joj kažem. Ali ne uspevam, shvatajući šta se događa. Balikwas. Moram da zapamtim tu reč. Baciti se neočekivano u neku drugu situaciju.

Baciti se.

Neočekivano.

Potom ona skida naočare i postaje mlađa i krhka.

Penje se na mene i pošto pronalazimo način kako da budemo jedno u drugome, uzima mi ruke i stavlja ih na svoje bokove i podučava me.

- Polako, polako - šapuće. Sada se njen francuski izgovor oseća malo više, a njen dah postaje ubrzan; kao da je usaglašen sa ritmom vode koja kaplje iz oluka, napolju. Gleda me i ispušta uzdah, a potom još jedan, jači, kao da mi time daje dozvolu.

I tada se zajedno nalazimo na strmoj nizbrdici niz koju se kotrlja ceo svet, hrli, prevrće se i eksplodira poput vrteške jarkih boja.“

Nažalost, vrteška jarkih boja će ostati samo besmisleni ukrasni magnetić na običnom, dotrajalom frižideru. Jednog dana. Nekada.

Asocijativna #TBT sličica na Instagramu, nelajkovana, nerazumljivo intimna, nebitna…

Prašnjava starudija!

• Rumena Bužarovska
• Moj muž
• Dejan Katalina