Don Delilo: Pisac koji je od blaziranosti napravio produhovljenu misteriju

Pisac i hrvatski književni kritičar Robert Perišić, svojevremeno je u recenziji povodom prevoda romana “Americana” Don Delila na hrvatski jezik, napisao kako se tu radi o priči sličnoj kultnom Keruakovom romanu “Na putu”, ali je svaki pokušaj da se radnja razume unapred osuđen na propast. Tim povodom on predlaže da se čitalac ne udubljuje u strukturu, već da samo prati nit pripovesti kao što prati svoje misli kad nekim od nelegalnih narkotika izmeni stanje svesti. Za razliku od Perišića, njegov američki kolega Harold Blum smatra da je Delilo jedan od četvorice najvećih američkih pisaca svog vremena (od početka sedamdesetih do danas), uz Tomasa Pinčona, Filipa Rota i Kormaka Mekartija; autor u čijim su delima inspiraciju pronašle moderne mlade literate poput komercijalno veoma uspešnih Bret Iston Elisa, Džonatana Frencena i Dejvida Fostera Valasa.

Roman koji je definisao jednu generaciju.

Čitajte

Jako zanimljiva reputacija, pogotovo za tipa koji je u svet književnosti, ako mu je verovati na reč, dospeo sasvim slučajno, u želji da ne radi baš ništa, a pritom ima alibi za svoje džabelebarenje, te koji je knjigom “Bela buka”, kako tvrde upućeni kritičari, uspeo da, još u ono vreme (1985), načini odličnu satiru modernog društva, rugajući se navali nadirućeg konzumerizma, terora medija, lažnog intelektualizma, teorijama zavere, pritom brutalno opisujući sve učestaliji trend dezintegracije institucije porodice i ostalih temeljnih vrednosti društva koje bi, prema Delilu, trebalo uskrsnuti putem nasilja; ovu temu nastaviće da razrađuje i u mnogim kasnijim radovima.

Po svemu neobičan, Don Delilo je rođen 20. novembra 1936. u Njujorku, a odrastao je u famoznom “trulom” delu Velike Jabuke po imenu Bronks. Njegova porodica potiče iz italijanskog seoceta Montanjo, odakle se njegov otac, kao klinac, sa familijom odselio početkom prošlog veka u Novi svet i bolji život, kao i mnogi mu sunarodnici.

Poput većine tinejdžera, najviše vremena je provodio na ulici, igrajući karte, ragbi i bilijar, u vezi kojeg je rekao: “Nažalost nisam bio dobar u bilijaru. To je jedna od stvari zbog koje mi je žao što se nisam više trudio da je poboljšam”.

“Potom sam prešao na Džojsa i kroz njega sam naučio da jezik sadrži mnogo emocija, da te može nagnati da se osećaš divno i ispunjeno, odnosno da reči sadrže život i istoriju u isto vreme.”

Pisanje i čitanje ga nisu uopšte zanimali u to vreme, sve dok nije dobio letnji posao u jednom zabavnom parku – radio je kao momak koji parkira kola, tzv. parkie. Kada su ga u jednom intervjuu pitali šta je čitao kao tinejdžer, Delilo je odgovorio: “Pa, ne baš mnogo toga. ‘Drakulu’ kad mi je bilo četrnaest… E, da, i trilogiju ‘Studs Lonigan’, koja mi je pokazala da moj život, ili nešto tome slično, može biti predmet piščeve pažnje. To otkriće mi je delovalo čudesno. Zatim, kad mi je bilo osamnaest, dobio sam preko leta posao u jednom zabavnom parku. Radio sam na parkingu, kao tip koji preuzima ključeve i uparkirava vozila. Vrlo kreativan rad, nema šta. Rekli su mi da na posao moram dolaziti u beloj T-majici, braon pantalonama i braon cipelama, kao i da moram nositi pištaljku – koju su mi oni obezbedili – oko vrata. Nikad se nisam tako obukao. Nosio sam farmerice i šarene majice, a pištaljku sam sklonio u džep. Veći deo dana proveo bih na klupi u parku, poput običnog građanina. U to vreme sam pročitao Foknera, ‘Dok ležim umirući’ i ’Svetlost u avgustu’. A za posao sam bio uredno plaćen. Potom sam prešao na Džojsa i kroz njega sam naučio da jezik sadrži mnogo emocija, da te može nagnati da se osećaš divno i ispunjeno, odnosno da reči sadrže život i istoriju u isto vreme. Tako sam počeo da pomno analiziram rečenice u ’Uliksu’ i ’Mobi Diku’ ili kod Hemingveja – ustvari, možda tada još nisam stigao do ’Uliksa’, verovatno je u pitanju bio ‘Portret umetnika u mladosti’ – tek, Hemingvej je svakako bio upečatljiv, odnosno njegovi opisi bistre vode, pritajenog ljudskog hoda i načina na koji vojne trupe marširaju putem i podižu prašinu koja završava na lišću okolnog drveća. Doživeo sam sve te čudnovate svetove, sedeći na klupi parka u Bronksu”.

Nije bio neki đak, ali se provlačio kroz školovanje bez većih problema. Završio je školu po imenu Kardinal (kaže: “Tamo sam prespavao četiri godine”.), potom upisavši koledž Fordam. Ni o svojim studentskim danima ne govori sa mnogo entuzijazma i oduševljenja: “Tamo nisam naučio gotovo ništa. Diplomirao sam nešto što se zove umetnost komunikacije”. Dakle, mrzeo je klasično obrazovanje, vezano za koledž još je rekao da su ga tamo Jezuiti naučili kako da bude neuspešan asketa. Najveći uticaj na njega imao je rodni grad, Njujork, o kojem kaže: “Po meni, Njujork na čoveka ima abnormalan uticaj. Barem je u mom slučaju bilo tako. Pomislite samo na slike u Muzeju moderne umetnosti. Ili na muziku u ’Jazz Gallery’. Ili na filmove Felinija, Godara i Hauarda Hoksa. Zatim, tu je bila komična anarhija u pisanju Gertrude Stajn, Ezre Pauna i drugih. Nije potrebno imati želju da pišeš poput njih, ali za nekog ko ima dvadeset godina u tom trenutku poput mene, sve to asocira na slobodu i mnoštvo mogućnosti. Može te naterati da vidiš, ne samo pisanje, već kompletan svet u potpuno drugačijem svetlu”.

U kasnijim intervjuima, Delilo će ponavljati priču da su na njegovo pisanje, više od knjiga koje je pročitao, uticali evropski filmovi, džez muzika i apstraktni ekspresionizam u slikarstvu. Njegovim rečima: “Najverovatnije su filmovi Žan-Lik Godara imali više efekta na moje rane radove nego bilo šta što sam pročitao”. Zapamtite ovu rečenicu, trebaće nam kasnije.

Delilo je želeo da radi u izdavaštvu, ali pošto tamo nije našao posao, zaposlio se u marketing agenciji 1966. godine. I to ne bilo kojoj. Počeo je radi za gurua advertajzinga, famoznog Dejvida Ogilvija, dakle u agenciji “Ogilvy & Mather”. Trendi posao, u svakom slučaju, budući da je u to doba bilo vrlo prestižno raditi u nekoj od advertajzing agencija sa sedištem na Petoj Aveniji. Ukoliko vas interusuje ovaj fenomen (dakle, rađanje advertajzinga na Petoj Aveniji) preporučujem vam knjigu “Osvajanje kula” Tomasa Franka. Dakle, Delilo se našao u fensi okruženju, radeći kao kopirajter na sloganima reklama za deterdžente, zubne paste, automobile i slične stvari. Kaže da nije imao vremena za pisanje. Tu i tamo napisao bi poneku kratku priču za svoju dušu. Na ovom poslu se zadržao šest godina, pre nego što je dao otkaz.

Mnogi bi pomislili da je dao otkaz kako bi se potpuno posvetio pisanju, ali kod Delila ništa nije onako kako bi trebalo da bude. O napuštanju posla u marketingu kaže: “Napustio sam posao bez dubljih namera. Nisam dao otkaz da bih se bavio književnošću. Ne. Samo nisam želeo više da radim”.

“Te godine kad je dao otkaz, započeo je rad na prvoj knjizi.”

Ipak, te godine kad je dao otkaz, započeo je rad na prvoj knjizi. Kaže da mu je trebalo mnogo vremena da je dovrši, pošto je morao da prekida pisanje radeći poslove koji su mu donosili novac nužan za život.

“Radio sam razne stvari”, seća se Delilo. “Jednog dana bi pisao tekst o pseudo-kolonijalnom nameštaju, a drugog o kompjuterima… U to vreme živeo sam u malom stanu bez šporeta, sa frižederom smeštenim u kupatilo. Na takvom mestu je nastao moj prvi roman. Kucao sam kao pomahnitao. Sećam se da je originalni rukopis visinom naređanih listova prevazilazio moj radio”.

Njegov prvi roman zvao se ”Americana” i u prodaji se pojavio 1971. godine. Što nas, opet, vraća na početak teksta. Dakle, Perišić tvrdi da je Delilovo pisanje teško razumeti, pa evo malo pojašnjenja, odnosno evo kako sam Delilo objašnjava nastanak svog prvenca: “Ne mogu uvek da se setim kako je neka ideja za knjigu pogodila moj nervni sistem, ali sećam se ’Americane’. Jedrio sam u Mejnu sa dvojicom drugara i usidrili smo se u malu luku na Desert Ajlandu. Sedeo sam na doku, čekajući svoj red za tuširanje, ugledavši sjaj ulica udaljenih stotinjak metara od mene i redove divnih starih kuća, breza i javorova – cela atmosfera odisala je neverovatnom mirnoćom i melanholijom, ulice su delovale kao da su same izgradile te kuće. Osetio sam nešto, kao neku vrstu pauze, nešto se odjednom otvorilo ispred mene. Beše to mesec ili dva pre nego što sam počeo da pišem knjigu i dve ili tri godine pre nego što sam smislio naslov za nju – ‘Americana’. Ali, zapravo, sve je nastalo u tom trenutku”.

O početnim sistemima svog rada, autor kaže: “Čak i kad je rad na prvoj knjizi poodmakao, nisam imao nikakav sistem, nikakvu rutinu na koju sam mogao da se oslonim. Radio sam grozničavo, nekada kasno noću, nekada popodne. Provodio sam mnogo vremena radeći druge stvari; ponekad i ne radeći baš ništa. Tokom vrelih letnjih večeri, jurio sam muve po stanu i ubijao ih – ne zbog mesa, nego zato što su me izluđivale svojim zujanjem. Nisam uspeo da dovedem svoj um do tog nivoa da se može u potpunosti posvetiti radu na knjizi”.

Njegov privatan život nije baš dostupan javnosti, a i ono malo podataka koje imamo ne deluju preterano zanimljivo. Podaci kažu da se 1975. oženio Barbarom Benet, bankarkom, koja je kasnije, verovatno kao penzionerka, počela da se bavi dizajniranjem vrtova i bašti. Iste godine kad su se venčali, otišli su da žive u Kanadu, u Toronto, gde je Barbara radila za ”Siti” banku.

Nakon izdavanja “Americane”, Delilo je postao veoma produktivan, pa je u narednih desetak godina objavio čak šest knjiga (jednu, “Amazons”, pod pseudonimom Klio Birdvel), a izvesno vreme je pisao i tekstove za popularni časopis “Rolling Stone”. Onda je opet došlo vreme da se nešto menja. Da se pobegne od rutine i učmalosti života. Krajem sedamdesetih, Delilo odlazi u Grčku, gde je proveo tri godine i radio na knjizi “The Names”. U tom periodu dosta je putovao po Bliskom Istoku i Indiji.

“Ono što sam pronašao”, objasnio je Delilo, “tokom putovanja jeste da sve vidim i čujem ispočetka. Bez obzira kakve su mi ideje vezane za jezik bile u glavi dok sam pisao ‘The Names’, mislim da je mnogo bitnije ono što sam osetio kad sam čuo ljude i gledao njihove gestikulacije, pritom slušajući zvuk grčkog, arapskog, hindu i urdu jezika. Mogao sam da čujem i vidim mnogo jasnije nego što sam to mogao na meni mnogo poznatijim mestima. Takođe, ono što je jako zanimljivo u vezi života u inostranstvu, jeste činjenica da je teško zaboraviti da si Amerikanac. Jednostavno, akcije američke vlade ti to ne dopuštaju.”

Delilo se vratio u domovinu početkom osamdesetih i odmah osetio kako se štošta promenilo.

“Živeo sam u inostranstvu tri godine”, priča on, “i kad sam se vratio kući ‘82., počeo sam da primećujem na televiziji nešto što nisam primećivao ranije; redovnu dnevnu dozu toksikacije – vesti, vremensku prognozu i ostala toksična isparenja. To je fenomen koji niko nije spominjao. Jednostavna televizijska realnost. Ljudi su imali utisak da učestvuju u svemu tome, bili su opčinjeni televizijom, mada nijedan televizijski program zapravo nije govorio o njima. U tome sam pronašao inspiraciju za roman ‘Beli šum”.

Mnogi književni kritičari smatraju Delila centralnom figurom literarnog postmodernizma. Ironično, zar ne? Čovek je prvu knjigu objavio sa četrdesetak godina. Nisu ga mimoišle ni nagrade: “Podzemlje” je 2006. proglašen najboljom fikcionalnom knjigom u poslednjih dvadesetpet godina od strane respektabilnog Njujork Tajmsa. Usput je pronašao i sistem života i rada. Evo kako je 1993., u jednomod retkih intervjua, nakon što je dve godine pre toga odlučio da se povuče iz javnosti, objasnio svoje spisateljske navike: “Radim ujutru na manuelnoj pisaćoj mašini. Pišem oko četiri sata, a potom odlazim da trčim. To mi pomaže da se otresem jednog sveta i uđem u drugi. Drveće, ptice, kiša koja sipi – to je divan predah. Onda se ponovo bacam na posao, u kasno popodne, i radim još dva, tri sata. Vraćam se u svet knjige, kao da ga nikad nisam ni napuštao. Dok radim, ne konzumiram grickalice, hranu, niti pijem kafu. Ne pušim – odavno sam ostavio cigarete. Vazduh je čist, kuća tiha. Pisac je preduzeo sve potrebne mere da osigura svoju samicu i onda se bacio na traženje beskrajnog puta da iz nje izađe”.

Ovom poslednjom rečenicom, Delilo kao da je na najbolji mogući način opisao svoje delo i svoj način rada. Međutim, bazična “komplikacija” mu nije bila dovoljna, pa je početkom devedesetih odlučio da još malo izvitopiri svoje kreativne resurse. Napisao je delo “Pafko at the Wall”, koje mnogi nazivaju “izgubljenim poglavljen romana ‘Podzemlje’”, dok ga sam pisac ovako tumači: “Negde pretkraj 1991. počeo sam da pišem nešto novo i nisao znao šta će biti od toga – roman, kratka priča, duga priča. Beše to obično pisanije, ali pisanije koje mi je pružilo više zadovoljstva nego i jedno do sada. Na kraju se pretvorilo u novelu ‘Pafko at the Wall’. Imao sam utisak da s tim delom još nisam završio. Slao sam signale u svemir, a vraćao mi se njihov eho, nešto kao zvuk delfina. To pisanije, malkice skraćeno, sada je prolog romana u nastajanju, koji će imati drugačiji naslov. Tako je početno zadovoljstvo nestalo, utapajući se u realnost na ničijoj teritoriji dugačkog romana. Ali, ja još uvek čujem onaj eho.”

“Pafko at the Wall” je postao početni deo romana “Podzemlje” (1997), da bi 2001. bio objavljen odvojeno, kao zasebna knjiga.

Kao i mnoge njegove kolege, Delilo je pronašao put i do Holivuda. Do sada su mu ekranizovani jedan orginalni scenario i jedan roman.

Scenario je bio za film “Game 6” (možete ga naći na internetu) iz 2005. u kojem glavnu ulogu igra Majkl Kiton. Centralna figura filma je broker i vatreni navijač bejzbol ekipe Red Sox iz Bostona, najmaleroznijeg tima u okviru ovog, nama nejasnog sporta. Radnja se dešava 1986. kada Soksi igraju finale Svetskog kupa i gube na dramatičan način. Zanimljivo je da je Delilo scenario pisao ranih devedesetih, a film je snimljen, kao što rekoh, 2005. godine, ironično, godinu dana nakon što su Soksi konačno osvojili trofej. Takođe je zanimljivo pomenuti i da je popularni japanski pisac Haruki Murakami, inače veliki Delilov fan, dobio ideju za svoj prvi roman gledajući jednu bejzbol utakmicu. Ovaj podatak je možda suvišan, ali mi je delovalo interesatno da ga baš na ovom mestu ubacim u (kon)tekst.

Drugi je ”Kosmopopolis”, koji je režirao čuveni Dejvid Kronenberg, a glavnu ulogu u ovoj mračnoj, distopičnoj priči koja se sve vreme odvija u limuzini koja kruži Menhetnom, igra Robert Patinson.

Ako mu je verovati, Delilo praktično nije imao uzore među piscima (setite se one rečenice o uticaju Godarovih filmova na njegov rad), pa je zato zanimljiv podatak da je ”Kosmopolis” posvetio mlađem kolegi Polu Osteru (?).

Na srpski je do sada objavljeno devet njegovih knjiga: “Podzemlje”, “Tačka omega”, “Kosmopolis”, “Padač”, “Anđeo Esmeralda”, “Bodi artist”, “Nula K”, “Tišina” i ”Beli šum”.

• Dejan Katalina
• Don Delilo
• Džek Keruak
• Na putu