Tužna priča sa srećnim krajem o najluđem piscu na svetu... a nije Bukovski

Njegovo ime je Džejms Elroj. Nekima je ovo dovoljno, posebno onima koji su pročitali njegove romane “Američki tabloid” i ”Moja mračna mesta”. Ali, da li i oni zaista znaju ko je zapravo čovek koji ih je napisao?

Ako niste čuli za ovog čovu, onda mora da ste gledali film “Poverljivo iz L.A.”, sa Kevinom Spejsijem, Kim Bejsinger i Raselom Kroum. Odličan film, rekoše mnogi, a snimljen je upravo prema Elrojevom romanu, jednom iz njegovog, kako ga nazivaju – losanđeleskog kvarteta. Takođe, za one koji misle da je Bukovski bio jedan od najluđih američkih pisaca, da je vodio divlji život i znao šta je ulica, evo iznenađenja. Elroj je imao je definitivno otkačeniji život i, začudo, još je živ. Kako? Evo ovako.

“Slučaj tog ubistva do danas nije razrešen. Elroj je postao opsednut ovom tragedijom do te mere, da je sam pokušao, hipotetički, da razreši ovo ubistvu u biografskoj knjizi iz 1996. “Moja mračna mesta”.”

U Gradu anđela, 1948. godine rođen je kao Li Erl Elroj. Majka mu je radila kao medicinska sestra, a otac, težak pijanac i spadalo, kao rađunovođa (ovaj posao je verovatno i uticao da se propije). Da l’ je otac tukao majku ili je mnogo švrljao sa strane, nije poznato, tek roditelji mu se razvode kad je imao šest godina. Sa majkom, koja je dobila starateljstvo nad njim, preselio je u predgrađe Los Anđelesa - El Monte, u kojem su živeli žitelji sa polupraznim džepovima. Četiri godine kasnije, majka mu je ubijena. Slučaj tog ubistva do danas nije razrešen. Elroj je postao opsednut ovom tragedijom do te mere, da je sam pokušao, hipotetički, da razreši ovo ubistvu u biografskoj knjizi iz 1996. “Moja mračna mesta”. Ostavši bez staratelja, mali Li, kasnije Džejms, seli se nazad u Los Anđeles da živi sa ocem.

Otac ga nije tukao, maltretirao, niti bilo šta slično, već je njegovom ocu to radio život, polako ga uništavajući – mentalno i fizički. Ipak nedovoljno amnezičan, za deseti rođendan poklonio je sinu knjigu “The Badge: history of the LAPD” (istoriju losanđeleske policije). Li je bio prosto opčinjen ovim štivom. Nije ga ispuštao iz ruku, pročitavši ga nekoliko puta, sa sve podvlačenjem najinteresantnijih mesta. Zašto? Zato što ga je rasvetljavanje zločina u ovoj knjizi, posebno priča o Crnoj Daliji (kako će se zvati jedna njegova kasnija knjiga), približavalo razrešenju ubistva njegove majke.

O tome svedoči jedna njegova izjava, gde kaže: “Moja majka i ja smo nastavili komunikaciju na nivou koji još uvek do kraja ne shvatam. Mislim da je ona sjajna ličnost i predstavljanje nje svetu kroz moj rad biće kruna moje spisateljske karijere. Ne žalim zbog svoje prošlosti. Ne bih se vratio i promenio je. Moja majka je ubijena kad sam bio dete. Njena smrt me obdarila nečim specijalnim. To mi je pomoglo da preguram razne situacije. Ne mogu se vratiti i poništiti prošlost. Ne mogu čak ni da zamislim kako bi mi izgledao život bez njene smrti.”

“Poput mnogih adolescenata, Li je pokušavao da skrene pažnju na sebe izigravajući mangupa.”

Li tada još uvek nije slutio da će postati Džejms, pogotovo ne da će biti jedan od vodećih krimi pisaca, već se upisao u srednju školu u Ferfaksu, gradiću sa pretežno jevrejskim stanovništvom. Poput mnogih adolescenata, Li je pokušavao da skrene pažnju na sebe izigravajući mangupa. Tako je počeo da šalje nacističke pamflete jevrejskim devojčicama koje su mu se dopadale, da kritikuje politiku Džona Kenedija, kao i da agituje za povratak robovlasničkog odnosa u SAD. Iako je njegovo ponašanje bilo totalno otkačeno, pogotovo kad se u obzir uzme okruženje u kojem se nalazio, on tvrdi da je samo par puta pretučen u školskom dvorištu zbog svog anti-semitizma.

“Suštinski”, objašnjava on, “ja sam bio WASP (beli anglo-saksonski protestant) dečak, koji pohađa srednju školu u kojoj devedeset devet posto učenika čine Jevreji. Želeo sam da budem zabavan, da budem u centru pažnje i zato sam pravio spektakl od sebe – nisam mogao da podnesem da budem ignorisan. Kako sam drugačije mogao sve to da postignem u toj sredini, ako ne da idem okolo i vičem: ‘Zeig Heil!’ i ’Pobijte sve Jevreje!‘? Ali, nikad nisam istinski verovao u nacizam, niti sam podržavao američku nacističku partiju. Pre tridesetak godina bio sam na nekoliko njihovih skupova i poginuo od smeha, koliko su patetični i komični. Ne, nisam imao ništa zajedničko sa njima. Ja sam u srednjoj školi samo bio jebeni klovn.”

Tokom srednje škole, Li je obožavao da gleda seriju “The Fugitive” (begunac), koja je bila hit u americi šezdesetih, baš kao što je bio opsednut krimi romanima i filmovima. Kad nije čitao knjige, lunjao je po prodavnicama i krao hranu i porno magazine. Njegov otac doživeo je moždani udar i on se od potencijalnog krimosa pretvorio u očevu negovateljicu.

Na kraju su ga izbacili iz škole, i to zbog nacističkih ispada na času engleskog, nakon čega je odlučio da stupi u vojsku. Glup potez. To je shvatio vrlo brzo, a bio je i zabrinut za zdravlje svoga oca. Počeo je da glumi ludilo, pa su ga poslali kod psihijatra, kojeg je ubedio da nije mentalno sazreo za eventualne bitke, pa su ga nakon tri meseca otpustili kući.

Ubrzo nakon što se vratio u Los Anđeles, njegov otac umire u lokalnoj bolnici. Poslednje što mu je rekao, jedva dolazeći do daha, bilo je: “Probaj da kresneš svaku konobaricu koja te bude usluživala”.

Nastavak njegovog života pomalo podseća na život junaka Osterovog romana “Mesečeva palata”, s tom razlikom što Li nije bio mladić jake volje i jasnih životnih shvatanja. Preselio se u očev stan, živeći neko vreme od otpremnine koju mu je vojska dala. Nastavio je da krade po prodavnicama, sve dok ga nisu uhvatili sa šniclom u džepu kaputa u jednom supermarketu. Kauciju mu je platio jedan očev prijatelj, koji će nastaviti da se neko vreme stara o njemu, da ga ne bi strpali u popravni dom.

Sa osamnaest godina, ponovo je bio na ulici. Spavao je po parkovima i mračnim ulicama, ponekad u skloništima za beskućnike. Bio je potpuno lud. Upadao je u stanove devojaka koje su mu se sviđale i krao njihov donji veš! Pio je kao smuk, drogirao se do besvesti svim i svačim, jedino korisno što je radio bilo je ”gutanje” krimi romana. Onda je otkrio benzedrex, inhalator za sinuse, ali umesto da ga inhalira, gutao ga je i tako stvarao efekat kao da je na spidu. Kad ne bi mogao da izdrži hladnoću, upadao je u letnjikovce na Malibuu i tu provodio noći, sve dok ga u jednom od njih nije uhapsila policija i ćorkirala. Kad je izašao iz zatvora, počeo je da radi u knjižari u kojoj su se prodavale knjige i časopisi za odrasle, tj. pornografija.

“U strahu od sopstvenog ludila, počeo je da odlazi na sastanke “anonimnih alkoholičara” i potpuno prestao da pije. Počeo je da zarađuje redovnu platu radeći kao kedi u jednom golf klubu.”

Međutim, zdravlje mu je totalno stradalo tokom beskućničkog života. Lek za sinuse izazvao je kod njega šizofrenične poremećaje, dva puta je preležao upalu pluća, dok mu je alkohol ozbiljno oštetio moždane funkcije. Dramatično ili ne, Li je bio na korak od ropca. Neznano kako, u njemu se odjednom probudio zdrav razum. U strahu od sopstvenog ludila, počeo je da odlazi na sastanke “anonimnih alkoholičara” i potpuno prestao da pije. Počeo je da zarađuje redovnu platu radeći kao kedi u jednom golf klubu. Od tih para kupio je kucaću mašinu i bacio se na pisanje. Svi oni pročitani krimi romani pomogli su mu da napiše svoje prvo delo “Brown’s Requiem”. Sa trideset godina napisao je i prodao svoj prvi roman koji je potpisao kao Džejms Elroj.

Po minimalističkom stilu sličan je vedetama hard boiled krimića Čendleru i Hemetu, dok po mističnoj, kafkijanskoj atmosferi moderne Amerike i opsednutošću teorijom zavere podseća na De Lila i Ostera. Elroj je trenutno jedan od najpopularnijih pisaca krimića u svetu.

Jedna od njegovih najpoznatijih i najprevođenijih knjiga je ”Američki tabloid”, koja je, po njegovoj zamisli, zapravo bila početak trilogije, kojom je, kako reče, pokušao da rasvetli mračnu stranu američke istorije.

“Knjiga ‘Američki tabloid’ je prva iz moje, kako je nazivam, američke podzemne trilogije. Za početak rada na njoj inspirisale su me naslovnice američkih tabloida u periodu od 1958. do 1963. godine, koje potpuno dokazuju povezanost politike i kriminala u to vreme. Naredna knjiga pokriva period od 1963. do 1968., a treća, završna, od 1968. do 1973. Na taj način dajem potpun uvid u petnaest godina mračne istorije Amerike, rasklopljene u tri knjige sa radnjom u razmacima od pet godina. Živeo sam u to vreme i srećan sam što mogu ponovo da uskočim u njega. Volim da razmišljam o američkoj istoriji, o istoriji Los Anđelesa. Volim da raskrinkavam kriminal”, ispričao je Elroj.

Elroj je u par intervjua isticao da su ga mnogi pogrešno tumačili i da je oko njega stvorena bespotrebna fama, ali da njemu to nimalo ne smeta.

“Napravio sam odličan šou od sebe, neviđenu priču, tako da ljudi prosto neće da čuju da sam ja ustvari veoma odgovoran pojedinac i normalan čovek. Sve dok budu nastavili da kupuju moje knjige, ponašaću se kao nedolični lunatik”, priznao je šeretski sedamdesetpetogodišnji bestseler autor, koji uprkos svim životnim mukama potom izgovara rečenicu koja bi mnogima mogla da posluži kao odlična motivaciona poruka za kačenje po Instagramu:

“Ja sam jedan od najvećih srećkovića na planeti. Živim životom kakav ljudi sanjaju. Bogat sam, slavan, imam fantastičan brak sa apsolutno očaravajućom i briljantnom ženom!”

Odrastao opsednut ubijenim ženama i bizarnim zločinima, postao je pisac mračnih i kontroverznih kriminalističkih romana.

Čitajte

• Džejms Elroj
• Američki tabloid
• Moja mračna mesta
• Dejan Katalina