Velike emocije malih ljudi – krivica

Kao posledica osećaja krivice može da se javi motivacija da popravimo štetu i da promenimo ponašanje. Pozitivna transformacija, da kroz učenje o sebi, i drugima, dovodi do toga da postanemo bolja verzija sebe. Krivica može biti i komplikovana, kada se kao u priči “Najduži letnji raspust” obe devojčice osećaju krive, jedna zato što je drugoj “upropastila rad” na likovnom, a druga jer joj je u tom trenutku rekla “zubato čudovište”. Spletom okolnosti nisu se odmah izvinile, pa su provele čitavo leto u razmišljanju o tome šta se dogodilo poslednje nedelje u školi.

Priča o nošenju sa krivicom i o tome kako je nekad teško reći izvini.

Čitajte

Krivica se može javiti u svim odnosima, roditelj dete, učiteljica dete, trener dete. Najgore je kada nateramo dete da se oseća krivim, a onda se mi tako osećamo, jer znamo da se dete tako oseća zbog nas.

Moralna krivica je zdrava, jer pomaže detetu da se uzdrži od agresije. Kada dete rasplače drugo dete, to izaziva empatičnu reakciju, da se dete oseća loše jer je drugo dete sada tužno. A može se dogoditi i da se dete oseti krivim jer je to što je uradio drugom loše. To je kada dete ima visoke kriterijume prema kojim procenjuje svoje ponašanje.

Prema jednom istraživanju, krivica zasnovana na scenariju bila je povezana sa manjim brojem simptoma kod dečaka, ali sa većim simptomima kod devojčica. Ova mera krivice odražavala je zabrinutost zbog pridržavanja standarda, izražavanja empatije i preuzimanja odgovarajuće odgovornosti.

Devojčice su spremnije da izraze krivicu pred drugima, i time nam jasno stavljaju do znanja da su svesne greške koju su načinile. Dve devojčice u priči koju možete pročitati na Bookmate servisu, jedna drugoj su pokazale da su dobre. Obe ih je tokom letnjeg raspusta mučio osećaj krivice. Ali, obe su uspele da razumeju jedna drugu, i da se saosete sa onom kojoj su nanele štetu.

To nas dovodi do priče “Priznaj, priznaj” u kojoj upoznajemo dva najbolja druga, Stefana i Uroša. Iako je Uroš slomio retrovizor, Stefan nije hteo da ga oda komšiji Simi, i po cenu toga da se otac jako naljuti na njega. Osećaj krivice je izjedao Uroša, i nije želeo da Stefan bude kriv za ono što nije uradio, pa je tako priznao krivicu, što ga je svakako oslobodilo. Kada radimo ispravne stvari, iz ljubavi prema drugu, roditelju, detetu… krivica koja je počela s ljubavlju, s ljubavlju će se i isceliti.

Priča o tome kako su Uroš i Stefan uspeli da prevaziđu zadirkivanje, svađu i osećaj krivice zbog jednog slomljenog retrovizora.

Čitajte

Normalno je da kada znamo da smo pogrešili, osećamo krivicu. I normalno je da kod dece razvijamo razumevanje za tuđa osećanja. Ako dete laže, ako dete povredi drugo dete, na bilo koji način, i ne oseća krivicu zbog toga, sigurno se radi o detetu koje ima nizak prag sposobnosti da oseti empatiju za drugog.

Krivica je deo normalnog razvoja dece i mi zapravo ne želimo da vidimo decu kako odrastaju bez nje, ali takođe brinemo da bi mogla da osude sebe prestrogo ili da se osećaju odgovornim za stvari koje su daleko iznad njihovih moći. Deca, u predškolskom i ranoškolskom uzrastu, kada se susretnu sa razvodom svojih roditelja, često krive sebe. Roditelji to ne bi smeli da dozvole, jer bi takav osećaj krivice mogao trajno da ošteti dete na način da se kasnije tokom života, kod ove dece razvije anksioznost ili depresija.

U Americi je sprovedeno jedno istraživanje gde su naučnici skenirali mozak kod 145-ro dece. Kod dece koja su imala visok nivo krivice, čak i deca koja nisu nužno bila depresivna, imala su manji volumen prednje insule, a taj manji volumen prednje insule predviđa kasniju pojavu depresije, što govori da iskustva iz ranog detinjstva utiču na način na koji se mozak razvija. Ovo istraživanje pokazuje da je rana intervencija zaista važna. Odbacivanje rane simptomatologije je opasno. Mentalni poremećaji su često latentni u dobi od četiri do dvanaest godina. Ali, ako se na pravi način bavimo decom, i krivicu koristimo na konstruktivan način, sigurno ćemo preventivno delovati na moguće kasnije poremećaje.

Kada je konstruktivan, osećaj krivice detetu pruža mogućnost da deluje, da realno sagleda situaciju i da se postavi na dobar način. Kada kritikujemo dete, što roditelji često rade, poželjno je kritikovati ono što je dete uradilo, a ne karakter i ličnost deteta. Jer dete je dobro, samo je izabralo da u datoj situaciji uradi nešto pogrešno.

Kada ispravljate svoje dete, pazite da pričate isključivo o njegovim postupcima. Angažovanje veština kritičkog razmišljanja vašeg deteta pomoći će mu da se fokusira na pronalaženje rešenja, a ne da se tuče.

Da bismo izbegli bolno i štetno osećanje deteta, moramo mu objasniti šta se dogodilo. Ne smemo mu ostaviti veliki teret krivice, jer to na duže staze može detetu veoma da šteti. Neka deca, baš kao i neki odrasli, skloni su da za sve okrivljuju sebe, zato je veoma važno kako se pristupa detetu koje načini grešku. Pokušajte da dete motivišete na dobar način, kako bi dete iz greške naučilo, kako se ne bi osećalo loše, već kako bi dete sledeći put pristupilo određenoj situaciji na pozitivan način. Deca moraju da znaju šta je dobro, a šta je loše, i da se u odnosu na to ponašaju. Kada pogreše trebalo bi da direktno i bez okolišanja poprave tu grešku.

Pomozite svom detetu da promeni način na koji govori o sebi. Kada čujete da vaše dete sebe naziva „lošim“ ili „nevaljalim“, odvojite ga u stranu i objasnite mu da, iako je u redu da se izvini, ne bi trebalo da se vređa. Naučite ga da kaže: “Pogrešio sam, ali znam kako da to ispravim”. Pomozite mu da izrazi svoju grešku tako što će napisati izvinjenje. Postoje brojne strategije kako da detetu pomognete da izradi samopouzdanje, da se nosi sa teškim osećanjima, kakvo je i krivica. Dete mora da veruje u svoje sposobnosti, da se ne fokusira na krivicu, već na sprovođenje pozitivnih promena.

• i to je u redu
• emocije