Intervju: Vladislava Vojnović

Vladislava Vojnović završila je Dramaturgiju na FDU u Beogradu i specijalističke studije Kulture i roda na AAOM-u. Objavila je zbirke pesama „Ženske junačke pesme“ (2002), „Lovac na grinje“ (2007), „PeeMeSme“ (2010) za koje je dobila nagradu Biljana Jovanović Srpskog književnog društva, “Ljubav hladnija od smrti” (2017), romane „Lenjinova desnica“ (2010) i „Kozje uši“ (2013) za koje je dobila nagradu Stevan Sremac, zbirku priča “Epizodisti i junaci” (2020). Za decu je objavila romane “Princ od papira” (2007) nagrađen nagradama Rade Obrenović Zmajevih dečjih igara i Dositejevo pero, “Avram, Bogdan vodu gaze” nagrađen nagradama Politikinog zabavnika i Rade Obrenović Zmajevih dečjih igara, i zbirku priča “Priče iz glave” (2015) čiji su delovi u čitankama i radnim listovima za osnovnu školu. Piše za film, televiziju, pozorište i radio.

Na Bookmate aplikaciji pored vaše knjige priča za odrasle “Epizodisti i junaci” čitaoci mogu da uživaju u pričama za decu “Stariji mlađi” i “Kao pas” u okviru projekta “I to je u redu”. Šta ste prvo pomislili kada ste čuli za ovaj projekat?

Pomislila sam tačno to isto: “I to je u redu!”, iako lično nisam vatrena zagovornica baš tolikog stepena bilo koje korektnosti kakva je ovde postavljena kao preovlađujući način ophođenja sa decom. Da ne bude zabune, strasno se zalažem za red, rad, saosećajnost i razumnost, ali sam ubeđena da što je nesklad između stvarnog života i proklamovanog ideala veći, to je veća konfuzija u dečjim glavama, što stvara nepoverenje prema onome čemu ih učimo ignorišući surovost sveta koju deca vide svojim očima i svakodnevno osećaju na svojoj koži.

Priča “Kao pas” govori o ljubomori. Koliko je ljubomora kod dece rasprostranjena i šta mi kao roditelji možemo da posavetujemo našoj deci kako bismo ih oslobodili ljubomore?

Ljubomora je neprijatno, ali prilično često osećanje. Rasprostranjena je kod dece skoro isto onoliko koliko i kod odraslih, tj. samo mali broj ljudi odrastajući uspe da se istinski izbori sa ljubomorom. Jedan deo nas nauči da je prikriva, a veći deo ne nauči ni to. Postoje ta čudna verovanja da je ljubomora povezana sa ljubavlju, ali postoje i meni bliža promišljanja koja kažu da je ljubomora dijametralno suprotna ljubavi, da je to egoizam par excellance u kom je pre reč o zavisnosti i sujeti, nego o bilo čemu lepom što bi bilo usmereno na osobu koju volimo. Decu svemu, pa i prevazilaženju ljubomore treba učiti i primerom (ako smo tome sebe već naučili), i analizom životnih, ali i filmskih ili književnih situacija u kojima se ova nezgoda pojavljuje.

Jovana je ljubomorna kao pas, ali kad bolje upozna Miju ljubomora će se pretvoriti u lepo prijateljstvo.

Čitajte

U vašoj priči “Kao pas” radi se o devojčici Jovani čija ljubomora se ispoljava dolaskom nove devojčice u odeljenje? Da li u ovoj priči ima nečeg autobiografskog?

Spadam u pisce kod kojih je sve ono o čemu pišu autobiografsko. Ne bukvalno, nego na emocionalnom nivou: duboko proživljavam emocije koje doživljavaju svi moji junaci, bez obzira na njihov uzrast, pol, vrstu (ako su životinje), profesionalnu ili bilo koju orijentaciju. Ako neku konkretnu emociju nisam doživela ranije ili je nisam doživela u velikom intenzitetu, itekako je doživim tad kad o njoj pišem. Ne znam kako bih inače opisala osećanja junaka i akcije na koje ih osećanja pokreću, a niti kako bih napisala dijaloge kad ne bih bila deo svih ličnosti koje kreiram.

Imate kćerku, da li kroz njena iskustva saznajete sa kakvim se sve oblicima ljubomore susreću današnji klinci? I na šta su danas najviše ljubomorni, na skupe telefone ili na pažnju koja im nije poklonjena?

Naša kćerka ima dvadeset i pet godina, pa više nije primer za današnju decu, no mogu da kažem da smo u svoje vreme jednom baš kuburili sa njenim ispadima ljubomore zbog toga što je njena omiljena drugarica imala drugu omiljenu drugaricu. Zavidljivost zbog igračaka i drugih materijalnih dobara pojavljivala se tu i tamo u manjoj meri, ali zavidljivost I nije baš isto što i ljubomora.

Jednom ste napisali da je “pisanje zanimljivije od najzanimljivije igrice”, možete li to da nam objasnite?

Pisanje je kao pravljenje igrice: vi smišljate ideju, temu, radnju, karaktere, prepreke, nivoe i razrešenja. Zar to nije zabavnije nego igranje po tuđim pravilima?

I u priči “Stariji mlađi” kreirali ste čitav svet, izabrali junake, i pružili uvid u prevazilaženje još jedne dečije emocije, a to je strepnja. Ali strepnja može da obuzme i starije?

Strepnja mi je uvek zuvučala kao mešavina glasova “str” od straha i “trep” od treperenja. Odlična reč za onaj potisnuti, pa neizvesnošću pojačani strah gde naša mašta divlja, pa zamišljamo stvari gorima nego što zaista jesu, a čak ni to što zamišljamo ne smemo da pogledamo direktno i izoštrimo u svesti, nego nam je samo loše. Da, strepnja je deo svakodnevice većine savremenih ljudi, usudila bih se da kažem više nego što je to ikada ranije bio slučaj, jer mediji danas kao da ništa drugo i ne rade, osim što aktivno i pasivno agresivno izazivaju strepnju.

Jovana i Jana su drugarice koje idu u istu školu. Jovana mnogo voli mačke, a Jana svoju baku. Kad jednog jutra baka nije odgovorila na čak sedam poziva telefonom, devojčice su shvatile da je jedini lek za strepnju da odeš pravo do onoga što te plaši.

Čitajte

Kada se Jani ne javi baka Sneža, devojčicu obuzima strepnja. Vi u priči kažete da je “jedini lek protiv strepnje je da odete do onoga što vas plaši”. Da li su strepnja i strah isto?

Ne kažem ja šta je lek protiv strepnje, ne bih se usudila da dajem takve decidirane savete. To kaže Janina samopouzdana vršnjakinja koja je veoma hrabra i preduzimljiva, a pomalo i nepromišljena, kako to jedno s drugim često ide. Strepnja i strah su slični, samo što je strepnja nejasna, delimično izmaštana i povezana sa zlom slutnjom i iščekivanjem negativnih rezultata, s tim da ništa ne mora biti bazirano na činjenicama, a strah je konkretan i jasan, i zbog toga možda čak na određen način i dobar jer nas tera na akciju spasavanja.

Da li lako ulazite u dečji svet?

Zanimljivo pitanje. Može biti da svet osećam kao totalitet koji je - barem u vezi sa onim što je na ovoj planeti zaista važno - isti za sve. Zbog toga onda s podjednako lakoće i težine ulazim u njega s bilo kog njegovog kraja.

„Epizodisti i junaci“ čitaju se kao serija različitih priča o našoj životnoj povezanosti. Govoreći o strastima, braku, karijerama i traženju svog mesta pod suncem, ova nezaboravna zbirka priča suprotstavlja se sve popularnijem društvenom otuđivanju i distanciranju. Kome biste na početku 2024. godine poklonili ovu knjigu?

Poklonila bih je svima koji vole da čitaju ili imaju u svojoj blizini nekog takvog kome, u slučaju da sami nisu čitaoci, mogu da proslede moj poklon.

Šta našim čitaocima želite ovog januara?

Želim svima nama da makar povremeno usporimo, da pokušamo da tu i tamo pomalo mislimo i radimo stvari onako kako su se radile u neka manje užurbana i manje materijalno komforna vremena, da se setimo onoga što se ne dobija za novac i onoga što se ne radi zbog novca i da se onda kad god možemo posvećujemo tome sve dok ne osetimo da to nije dangubljenje.

Bez drugih, mnogo toga ne bismo saznali o sebi

Čitajte

• i to je u redu
• priče za decu
• vladislava vojnović