Intervju: Dejan Aleksić

Dejan Aleksić je stupio na književnu scenu sredinom devedesetih godina prošlog veka. Poznati pesnik, dramski pisac i stvaralac književnih dela za decu ima bogatu književnu karijeru. Objavio je deset knjiga pesama, dramu, knjige za decu i roman “Petlja”. Dvostruki je dobitnik nagrada „Politikin zabavnik“ i „Neven“, a među značajnim priznanjima koja je dobio za književno stvaralaštvo za decu nalaze se i Nagrada Zmajevih dečjih igara, „Zlatno Gašino pero“, nagrada Radio Beograda, nagrada Sajma knjiga u Beogradu, „Rade Obrenović“, „Plavi čuperak“, kao i međunarodna nagrada „Mali princ“. Kao autor knjiga za decu zastupljen je u čitankama i lektiri za osnovnu školu.

Na Bookmate servisu u okviru projekta “I to je u redu” našle su se dve vaše priče “Zbogom, Dosado” i “Priznaj, priznaj”. Kako ste reagovali na poziv urednice Ivane Mijić Nemet, kako ste odreagovali na ideju projekta?

Ideja mi se veoma dopala, iako nisam od onih autora koji lako i često pišu „po zadatku”. Ipak, posebnost ovog projekta ogleda se u brižljivo koncipiranim temama, koje se posmetraju s različiih aspekata. Psihološki pristup, kao veoma bitan kada govorimo o emocijama dece, bio je nezaobilazan pru promišljanju u tome kako osećanja prikazati kroz književni tekst.

Koliko je teže ili lakše pisati “po zadatku”?

Meni je teže, ali samim tim izazovnije. Zapravo, ne prija mi preterano kada stvari, ne samo u stvaralačkom procesu, idu jednostavno. Ono što ostvarite s više napora deluje vam kao vrednije.

Da li je današnjoj deci dosadno i koliko se realno dosađuju uz sva tehnološka dostignuća?

Neobično je to što su sve te „igračke” digitalnog doba smišljene da decu zabave, a zapravo najčešće ne vidimo blagotvorne rezultate zadovoljstva koje bi odatle trebalo da dođe. To je paradoks. Dete koje se zabavlja obično izgleda zadovoljno, a mi zapravo primećujemo da deca postaju ovisnici. To je zadovoljstvo koje se brzo potroši i traži veći intenzitet, želja za zabavom ne biva utažena već progresira u još snažniju želju. Ako je ona izneverena, nastupaju dosada I bezvoljnost.

U priči “Zbogom, Dosado” devojčica Sofija otkriva kako pozorišna predstava može da popravi dosadan kišni dan. Kažite nam nešto više o samoj ideji ove priče?

Često nam se čini da je u današnjem svetu teško naći modele koji će pomiriti dečju potrebu za zabavom i roditeljska očekivanja u vezi s tim kako bi ta zabava trebalo da izgleda. Ideja priče je u tome da se deca i roditelji predstave kao vrsta saradnika, gde roditelj ulaže iskustvo i bezuslovnu ljubav prema detetu, a dete svežinu svojih predstava o svetu i čudima u njemu. Čini se ponekad da je to teško, ali obično se pokaže da koplikacija leži samo u tome što nedostaje valjanog dijaloga.

Da li je poželjno da roditelji pomognu detetu predškolskog i ranoškolskog uzrasta da pronađe aktivnost kada se pojavi dosada?

Mislim da je jedna od najvećih roditeljskih veština u tome da se dete kreativno pokrene. Dakle, roditelj treba da bude i mentor u oblasti dečjih interesovanja, ali do izvesne granice. Roditelj detetu otkriva za šta je ono sve sposobno. Ohrabrujuće je to što se najčešće pokaže da za takvu ulogu ne treba mnogo napora. A svaki uložen napor te vrste donosi višestruku dobit.

Devojčica Sofija otkriva kako pozorišna predstava može da popravi dosadan kišni dan.

Čitajte

Koliko ste se vi često susretali sa dosadom i ako jeste, kako ste je prevazilazili?

Rano sam usvojio izreku da pametnom čoveku ne može biti dosadno. U jednoj pesmi za decu kaže. „Ne kaže se zabadava, / da je glava bitna sprava.” Glava je, drugim rečima, najbolji izvor zabave. Ja sam, recimo, od detinjstva bio opčinjen mapama. Pravio sam na desetine mapa imaginarnih ostrva, izmaštanih zemalja i gradova. Ta, istini za volju, pomalo nespretna kartografija znala je da me zabavi satima i danima. Takođe, rano sam shvatio da je najbolja igračka ona koju napravim sam, jer se igram dok je smišljam i pravim. Gotove igračke su divne, ali one su već određene kao instrumenti za konkretnu igru. Kada sami pravite igračku, to je proces. Čak i ako ispadne rđavo, svakako ste uložili trud i kreativan napor, a to nije malo. Niste nezadovoljni.

Pored dosade, vi ste se u priči “Priznaj, priznaj” bavili krivicom kod dece? Koliko je to osećanje krivice za decu teško?

Osećanje krivice je vrlo individualna kategorija i zavisi od mnogo preduslova i faktora. Od vaspitanja, sredine u kojoj živite, očekivanja drugih itd. Dete sa razvijenim osećanjem za krivicu obično reprezentuje kodove odgovornosti I empatije. U društvima gde je to prisutno lakše je i jednostavnije živeti. Mi, nažalost, sve više postajemo društvo udaljeno od takvih vrednosti.

U vašoj priči dečaci Uroš i Stefan su najbolji drugari iz detinjstva koji lako prevazilaze sve dečije svađe. Da “tako i treba” ohrabruje ih komšija Sima. Šta vas je inspirisalo da napišete ovu priču?

Svako detinjstvo je obeleženo sličnim situacijama. To je univerzalno. Ono što ostaje kao pitanje jeste koliko mi odrasli podstičemo decu na bezkonfliktno rešavanje problema I koliko uspešno stvaramo takav socio-kultirni ambijent. Pisac je često inspirisan odjecima sopstvenog iskustva. Jednostavno, ne treba mnogo da izmišljamo. Naše neposredno okruženje obiluje pitanjima i odgovorima koji nas pokreću na književno oblikovanje određenih tema.

U priči su junaci uspeli da prevaziđu zadirkivanje, svađu i osećaj krivice zbog jednog slomljenog retrovizora. Retrovizora sa Siminog auta. Da li u ovoj priči ima autobiografskog?

Naravno. Odrastao sam, kao I moji vršnjaci, u prostoru prilično bezbednog okruženja, onog socrealističkog. Nije bilo opasno igrati se na ulici, parkinzima, u školskom dvorištu posle škole i pred zgradama. Katkada bi se dogodilo da naša igra proizvede neku štetu. Svakako ne veliku, ali za nas bi slomljen prozor, izgaženo cveće ili polomljen retrovizor na autu bilo kao da se urušio univerzum.

Priča o tome kako su Uroš i Stefan uspeli da prevaziđu zadirkivanje, svađu i osećaj krivice zbog jednog slomljenog retrovizora.

Čitajte

Da li je deci teško da se nose sa osećajem krivice za ono što su uradili?

Deca su sklona predimenzioniranju strahova. Na male dečje duše i smešna krivica može da legne kao zlokobna senka. Ponekad je teško nositi se s takvim teretom. Trenutak suočenja s nečim lošim što je učinjeno predstavlja, simbolički gledano, prelomne tačke u sazrevanju.

Možete li mi reći nešto više o romanu “Petlja” za koju su kritičari rekli da je roman koji predstavlja osveženje na savremenoj domaćoj književnoj sceni?

To je roman koji govori o potrebi očuvanja individualnosti u društvenim prilikama vrlo nepovoljnim za to. Glavni lik je mlada obrazovana žena koju obeležava osećanje tragizma pri suočenju s činjenicom da je misliti i imati svoj stav loše, opasno i nepreporučljivo. Roman je naracija u prvom licu ženskog roda. Ima kompleksnu kompoziciju, jer se pripoveda na više vremenskih planova, retrospektivan je u velikoj meri. Sa stanovišta tipologije, ima elemenata ispovednog, esejističkog, kriminalističkog I bildungs romana. Često ističem da to nije još jedan roman o traumatičnim devedesetim, već priča o pojedincu izloženom na vetrometini besmisla koji donosi ruinirano I duboko obolelo društvo.

I za kraj, s obzirom da se projekat “I to je u redu” bavi emocijama, postoji jedan ključni lajtmotiv „Petlje“, a to je zlo. Može li ono zaista da bude „plišano“, kako kaže junakinja romana? I koliko vam je petlje bilo potrebno da iznedrite ovo delo?

Pojam banalnog zla nam je poznat u filozofskom razmatranju Hane Arent i to je zlo koje je deo naše svakodnevice. Njegova strahota je u tome što nam više nije potrebno da zlo razumemo kao metafizičku, pomalo apstraktnu kategoriju. Zlo više nije daleko i alegorijsko, kakvo je vekovima bilo u svesti čoveka. Ono je blizu, u komšiluku, na ulici, među poznanicima često. Potrebno je samo da se preduslovi za njegovo ispoljavanje pravilno urede. To je ono nad čime treba da bdimo, u iluzijii da živimo u lepom, bezbednom svetu. To na svojoj koži oseća junakinja i ima jasnu svest o sebi kao potencijalnom instrument zla. Roman sam pisao s potrebom da se suočim s decenijama života u dezorijentisanom društvu. Bilo mi je potrebno da istražim koliko sam i sam deformisan prilagođavanjima, kompromisima, računicom nužnom za prosti opstanak. Recimo da za to zaista treba petlja, jer najteže je suočiti se sa sobom I sopstvenim izborima, koji nisu uvek najbolji i najčasniji.

• i to je u redu
• deca
• knjiga