Intervju: Jelena Angelovski

Jelena Angelovski je profesor, doktor nauka, nastavnik Srpske dopunske škole u kantonu Cirih, blogerka koja objavljuje kraće prozne beleške o svojim imigrantskim iskustvima i pokretač serijala „Čitam, slušam i razumem”. Jelena je radila kao bibliotekar, nastavnik u školi, mentor… Objavila je dve zajedničke knjige u okviru grupe za Kreativno pisanje Centra za stvaralaštvo mladih, Zadaci iz marljivosti (2000) i Dnevnik 2000 (2001). Od 2018. godine živi u Švajcarskoj, u blizini Ciriha, sa suprugom i troje dece, gde predaje maternji jezik i kulturu deci srpskog porekla. Dobitnica je nagrade „Rade Obrenović” 2022. od Međunarodnog centra književnosti za decu Zmajeve dečje igre i nagrade grada Niša za književnost za decu i mlade „Maleni cvet” 2023. godine za knjigu „Mika”.

“Moja prva i najdraža čitalačka iskustva uvek je pratilo isto saznanje: nisam sama, još nekom se to isto dešava, još neko misli kao ja, još neko se oseća kao ja. Naročito mi je ovo poslednje bilo važno. To je mojim osećanjima nekad davalo ime, nekad kontekst, nekad objašnjenje ili važnost, ali najčešće i najbitnije — davalo im je umetnički izraz, onu kašiku šećera koja pomaže da gorak lek stvarnosti lakše progutamo”, kaže Jelena Angelovski, autorka priče “Uhvati se za uši”, koju je napisala u okviru Bookmate projekta “I to je u redu”.

Priča “Uhvati se za uši” je sjajna priča o dosadi i ima divne likove Čarapicu, Štapić, Spajalicu… Kako ste reagovali na poziv da se uključite u projekat? Da li ste odmah imali ideju o priči?

Zaprepastila sam se, da budem iskrena. Od gimnazijskih dana pišem po zadatku, ali to su bili uvek novinski ili kritički tekstovi, književni prikazi. Roman “Mika” nastao je po hrabroj ideji urednice Vladislave Vojnović da bih ja mogla biti u stanju da napišem knjigu za decu. I, kako to biva, hrabre ideje menjaju živote, pa je tako ova promenila moj do te mere da me neko, eto, zove da napišem priču za decu i to u društvu tako važnih imena naše savremene književnosti.

“Deci nikad manje nije bilo dosadno, ali i nikad se više nisu dosađivala.”

Da li je današnjoj deci uz televiziju, telefon, tablet dosadno?

I ne i da. Nije, u smislu da su sve sile svemira usmerene ka tome da detetu ne bude dosadno. Jeste, u smislu da je prag tolerancije na dosadu znatno pomeren i da detetu mnogo brže postane dosadno čak i uz sva pomagala protiv toga. Tako da smo, uistinu, svedoci paradoksa – deci nikad manje nije bilo dosadno, ali i nikad se više nisu dosađivala.

Pusti to dete da malo bleji u plafon

Kod nekih roditelja postoji ograničeno vreme za telefon, ali su zato osmislili da decu iz vrtića ili škole odvedu na časove engleskog, mačevanja, origamija, fudbala….to pominjete i u priči. Koliko je dobro da roditelji osmišljavaju dečije vreme? Da li bi dete trebalo da ima organizovane celodnevne aktivnosti?

Da budem iskrena, osećam se vrlo neugodno u ulozi nekoga ko bi trebalo da docira o tome šta bi i kako bi valjalo s decom. Moje troje dece još raste, te su stoga rezultati mojih roditeljskih izbora i odluka još uvek neizvesni. Ono što kao nastavnik viđam u učionici takođe je često relativno i uslovljeno brojnim faktorima, za čiju procenu ja nisam dovoljno stručna. Bila sam taj roditelj koji je svom prvom detetu osmišljavalo vreme do poslednjeg sekunda, budući u panici da ću (će) nešto propustiti, da ću nešto jako bitno preskočiti, neću joj ponuditi, protraćiću najvažnije prve tri, pet, sedam godina. Sve dok mi moja majka jednog dana nije rekla: “Je l’ ti od nje praviš trkačkog konja ili čoveka?” Tu sam prikočila. Za drugo i treće dete priroda se pobrinula sama, ne dajući mi vremena niti energije da se njima bavim onoliko koliko sam se bavila prvim, a rasli su u vreme u kojem digitalna pomagala protiv dosade nisu bila u ovolikoj ekspanziji, te su donekle morali da se snalaze. Danas je roditelj raspet između saveta, teorija i pristupa koji su složni u jednom – ono što ti radiš ili ne radiš trajno će i dramatično oštetiti svoje dete. Nije lako živeti s tim opterećenjem, a kamoli donositi roditeljske odluke. Uz svu tu kakofoniju, deluje neozbiljno savet “pusti to dete da malo bleji u plafon”, ali ja to smatram jednim od temeljnih postulata zdravog odrastanja.

U vašoj priči otkrivate kako jedan čep, spajalica, novčić i jedan stari šraf mogu biti dovoljni da se dete zabavi više vremena? Čak su i tata i mama zbunjeni da se Laza igra starom čarapom i štapićem od sladoleda više od sat vremena? Kako to čarapa i štapić mogu da zabave dete?

Tako što u sebi imaju potencijal za kreaciju i imaginaciju. To su obični, svakodnevni, dosadni predmeti i da bi se osmislili, da bi im se dala svrha, potrebno je uključiti maštu, logiku, prethodna znanja. A potrebno je biti i malo lud i uvrnut, što je sve zajedno upravo ono što igru čini ujedno najlepšim i najkorisnijim vidom učenja.

“Dosadno mi je” je rečenica koju je svaki roditelji čuo bar jednom. Kako reagovati kada vam dete kaže “dosadno mi je”? Da li je dosada korsina ili “opasna” za dete?

Opet, nisam stručnjak za ovu oblast, i nemam odgovor koji bih se usudila da ponudim kao savet roditeljima, to, jednostavno, nije moja profesija. U mom slučaju, kao što sam maločas rekla, odgovor se menjao – od paničnog smišljanja novih i novih igara i aktivnosti kod prvog deteta, do starinske mudrosti “uhvati se za uši pa igraj”, koju je dosta puta od mene čulo moje najmlađe dete.

U čemu roditelji najviše greše kad se pojavi dosada kod dece?

Greše najviše u tome što na internetu čitaju i slušaju savete samozvanih stručnjaka 😊.

Dosada je zdrava, izbleji malo, možda smisliš nešto

Mama ste troje dece, da li je njima nekada dosadno? Kako vi reagujete na dosadu kod vaše dece, ako postoji?

Moja su deca sada predtinejdžeri i tinejdžeri. Ako kažu da im je dosadno – to su dobre vesti. To znači da ih zanima šta imam da im ponudim, a to u njihovim godinama nije tako često. Moj odgovor je relativno očekivan – u našoj kući ima mnogo knjiga, muzike, filmova, i uvek predložim nešto od toga. To ili izlazak napolje. Ako im je i to dosadno – e onda je vreme za blejanje u plafon. Kažem im, neka, dosada je zdrava, izbleji malo, možda smisliš nešto. I tako i bude.

Dosada je prateći deo života. Za odrasle može predstavljati prostor za razmišljanje i kreativnost. Adolesceti mogu imati problem da je istolerišu? Kod dece predškolskog i ranoškolskog uzrasta je normalno da roditelji pomognju detetu da pronađe aktivnost koju će dete moći samostalno da obavlja?

Osmišljavanje vremena jeste jedna životno važna veština, koja se uči od roditelja. Pogledajte samo, vikend je – neko će uživati u tome da leži na kauču čitav dan, neko će se verati po planinama, neko će naći nešto da popravi ili napravi – različiti smo, a različita su i deca. Verujem da posmatrajući roditelje i njihove aktivnosti uče da osmisle svoj život tako da prazno vreme postane puno. Ali, da bi se dotle došlo, potrebno je i roditeljima kao i deci omogućiti luksuz praznog vremena, luksuz dosade.

Upoznajte Dosadnjakoviće - neobične superjunake koji se bore protiv dosade.

Čitajte

Da li ste se vi u detinjstvu susretali sa dosadom i ako jeste, kako ste je prevazilazili?

Kad sam bila baš mala, igrala sam se, stalno, i to uglavnom bez igračaka. Izmišljala sam priče u kojima sam bila neko drugi, često sa svojim sestrama i drugaricama, a nekad i sama. Kad sam bila nešto starija, čitala sam, kompulzivno. Ako sam se nalazila na mestu gde nemam knjigu pri ruci, čitala sam nalepnice, plakate, obaveštenja, letke. Tako da, ako imate dete koje priča samo sa sobom u toaletu, dok čita šta piše na poleđini šampona, ne brinite – odgajate pisca. Ima i gorih stvari.

Kako “pobediti” dosadu?

Deci ne treba pomoć da pobede dosadu, oni su prirodno opremljeni svim što im treba da to urade i sami. Odrasli koji se plaše dosade, treba da potraže pomoć – jer strah od dosade može da bude strah od onoga sa čime se suočavamo kad nemamo čime da se okupiramo. Dakle, nije dosada ta koju treba pobediti.

• i to je u redu
• emocije
• emocije kod dece
• deca
• jelena angelovski
• uhvati se za uši