Zašto ne volim priče u kojima životinje pate

Pre nekoliko dana, pozvao me je jedan prijatelj da me pita nešto u vezi s poslednjim romanom Stivena Kinga – „Fairy Tale“. Bilo je to kada sam već uveliko odlučio da pišem ovaj tekst za ovaj utorak, s jedne strane jer sam i ja razmišljao o toj knjizi, a i zato što se bližila godišnjica dana kada sam morao da uspavam mačku koju sam imao trinaest godina. Sasvim slučajno, ta godišnjica pada baš na današnji dan. S tim u vezi, razmišljao sam dosta i o Tokinovom Psu, koji – iako je naravno pisan ljudskim glasom – ipak daje neku nadu o ispunjenosti života jednog ljubimca. Zar ne?

No, vratimo se na trenutak mom prijatelju. Zove me, dakle, i pita da li da čita novog Kinga, jer je shvatio da u knjizi veliku ulogu igra dosta stara ženka psa. Ja mu rekoh da je tako, te da mogu i da mu kažem da li će da preživi ili ne, ukoliko želi. Ispričam mu (mali spojler: pas preživi, ali to vam je valjda jasno iz naslova knjiga – „Bajka“), ali kaže on da nipošto neće da čita knjigu. Ja sam znao da on ne voli da čita / gleda sadržaje u kojima psi pate na bilo kakav način, ali nisam razumeo u datoj sekundi zašto neće da čita tu knjigu, kada se po psa završava dobro?! Tvrdoglav on, tvrdoglav ja, on me moli da promenimo temu, ja insistiram da me sasluša da sme da čita… i onda mi kaže da ne može ni da priča više o tome jer je njemu umrla baš tako stara i bolesna ženka psa.

I tu mi je sve bilo jasno, naročito jer je baš to razlog zbog kojeg sam uopšte hteo i da pišem o ovoj temi.

Dakle, dok sam čitao pomenutu Kingovu knjigu, sve vreme sam imao samo jednu misao – Molim te, Bože, samo ne daj da pas umre. Ako uzmete knjigu i pročitate fabulu na omotu, videćete da je jedna od glavnih tačaka radnje knjige da dečak mora da spase život bolesnog psa. I tako, čitam knjigu od 600 i više strana, dečak je u nepoznatom svetu, misija da dođe do leka za psa, u životnoj je opasnosti, ali meni je samo i isključivo bitno da pas preživi.

Deluje, dakle, da sam od onih ljudi kojima je ljudska patnja (barem) u fikciji „ništa strašno“, ali samo da se ne pate životinje?

Nisam baš, ali…

I mimo onoga što sam prošao s mojom mačkom – teška bolest, ja koji učim da joj dajem injekcije posle svake operacije, jer veterinarku mrzi kad nam dođe kući, ja i partner koji joj pred smrt skidamo temperaturu davanjem infuzije od fiziološkog rastvora, njeno deformisano telo od tumora itd. – nikada nisam mogao da podnesem patnju bespomoćnih bića, bića koja ne mogu da progovore i traže pomoć, bića za koja smo preuzeli odgovornost, a da ona nisu ni tražila to. Ukratko – bića koja su nam jednostavno podređena u svakom smislu i prepuštena na milost i nemilost.

No, posebno nakon svega s mačkom i najteže odluke koju sam u životu morao da donesem – uspavljivanje, jer nikad ne želim da budem odgovoran za okončanje života nekog živog bića (zapravo, iako ne mogu da zamislim obrok bez mesa, mogu da ga jedem samo ako ne razmišljam o tome da je to nekad bilo živo biće, koliko god smešno i / ili licemerno zvučalo) – jednostavno ne mogu da podnesem patnju životinja uopšte, pa ni u fikciji.

No, Kingov roman, pa i Tokinov Pas, iako potpuno različite priče i pristupi, meni sužili kao neka vrsta katarze i nade da postoji negde neko dobro, i da postoje i srećni krajevi, a ne samo ono što je zadesilo mog ljubimca.

Zato sam pokušavao da pojasnim drugaru da zapravo treba da čita roman, ali nismo svi isti, te mi je jasno i da on uopšte ne može da konzumira štivo s takvim sadržajem.

Patnja životinja, dakle, može i sme – za mene – da postoji u fikciji koju konzumiram samo i isključivo ako iz nje proizlazi neka katarza. Ako je tu čisto zbog jeftinog efekta izazivanja mučnine – neka, hvala!

Pas voli beskrajno i ostavlja bezdušno. Pas je jak, brz i slobodan. Pas ništa ne zna i sve mu je jasno. Ovo je knjiga o njemu.

Čitajte

• Pas
• Ivan Tokin