Najnormalniji čovek na svetu

Oduvek sam voleo neobično satkane priče, bilo da su to romani, bilo filmovi, bilo TV-serije – oduševljava me način na koji ljudi pripovedaju priču, odnosno kada nađu novi način da to čine. Naravno, na tom putu sama priča ne sme da strada i ako priča ne valja, džaba svi vatrometi i konfete od konstrukcije pripovedanja u vidu flešbekova, paralelnih tokova i čega sve ne. No, kada se oboje sastavi kako treba, u rukama imate blago.

A takvo jedno je novi Bookmate original roman – Najnormalniji čovek na svetu Ivana Tokina.

Dakle, paralelno pratimo priču iz naizgled daleke prošlosti, pripovedanu isključivo opisom nasumičnih fotografija nastalih tokom odrastanja protagoniste, kao i priču iz sadašnjosti, u kojoj je protagonista usamljen, progonjen od strane policije, u svetu koji nije ni nalik onome iz fotografija.

Ne bih da mnogo zalazimo u samu priču, da ne pokvarimo užitak onima koji tek treba da čitaju, te ću samo pisati o osećanjima koja mi je čitanje ovog romana probudilo.

“Čovek detinjstvo i adolescenciju provede u želji da odraste, da se osamostali, da se otarasi porodice, a onda, kada to i realizuje, i kada mu život još i pripomogne tako što sa šah-table ukloni roditelje i drugu stariju blisku rodbinu pukom smrću, ostaju fotografije i nostalgija za vremenom kada smo samo želeli da budemo odrasle, samostalne osobe.”

Svako poglavlje počinje opisom neke fotografije. Isprva me je iritirao način opisivanja koji ide u – kako mi se isprva činilo – nepotrebne i čudne detalje, ali vremenom mi je opis svake fotografije budio melanholiju i nostalgiju za vremenima iz sličnih fotografija koje čuvam po starim albumima, kesama i kutijama. Čovek detinjstvo i adolescenciju provede u želji da odraste, da se osamostali, da se otarasi porodice, a onda, kada to i realizuje, i kada mu život još i pripomogne tako što sa šah-table ukloni roditelje i drugu stariju blisku rodbinu pukom smrću, ostaju fotografije i nostalgija za vremenom kada smo samo želeli da budemo odrasle, samostalne osobe.

Mislim da čak i da uzmete da čitate samo te delove knjige, opise fotografija, imali biste pred sobom jednu kompletnu i setnu priču o odrastanju i shvatanju ozbiljnosti života, s kojom bismo radije da se ne susrećemo.

“Na trenutke nam deluje šašavo i kao suviše jednostavan kao čovek, ali mu dubinu daju fotografije iz već pomenute paralelne priče, kao i interakcija s ljudima oko njega, i upravo su ta interakcija i način na koji donosi odluke ono što nam budi drugu vrstu melanholije i sete.”

Paralelno s tim imamo priču u sadašnjosti koja je takoreći kafkijanska – protagonista bez imena, za kojeg sam isprva mislio da je neki vanzemaljac (a kada budete čitali ili slušali audio-knjigu – tada možda još više – shvatićete zašto sam tako mislio), koji pluta i pliva kroz život i ima neku slobodu (a istovremeno je sav u stegama) o kakvoj maštamo svi. Na trenutke nam deluje šašavo i kao suviše jednostavan kao čovek, ali mu dubinu daju fotografije iz već pomenute paralelne priče, kao i interakcija s ljudima oko njega, i upravo su ta interakcija i način na koji donosi odluke ono što nam budi drugu vrstu melanholije i sete – žal za jednostavnim promenama u životu, za odlukama koje nam promene život iz korena, a koje se ne usuđujemo da donesemo.

Možda je baš zato Tokinov protagonista najnormalniji čovek na svetu? Jer se ne plaši promene, jer mu je malo dovoljno za sreću, jer se ne vezuje za materijalno?

Ne znam da li je to tačan odgovor, ali je činjenica da će mi Tokin u kategorizaciji pisaca, nakon Psa i Najnormalnijeg čoveka na svetu ostati u kategoriji „onaj što mi budi neku čudnu nostalgiju i setu“.

Roman Ivana Tokina je diskretno nežan, elegantan, s oporom završnicom. Odlično ide uz vino, sir i Majlsa Dejvisa. Čuvati na suvom mestu zaklonjenom od sunca, uživati ga u samoći misleći na nekog dragog, dostižnog ili ne. - Teofil Pančić

Čitajte

• Ivan Tokin
• najnormalniji čovek na svetu
• bookmate
• Bookmate Originals