Zašto i dalje čitam horore, kada posle njih loše sanjam?

Prvi susret sa Stivenom Kingom imao sam s nekih deset godina, kada sam zatekao mamu kako gleda TV-adaptaciju knjige „TO“. Iako sam bio veoma plašljivo dete (imali smo potopljen podrum u zgradi, trajno, i uveče sam se plašio da sam uđem u zgradu), voleo sam horor filmove i nisam se plašio – naprotiv. Valjda sam tada već razumeo da klovn ne može tek tako da proširi slivnik u kupatilu kao plastelin (verovatno je na snimanju i korišćen neki pod od plastelina) i da je sve to samo film. A i svakako sam od malih nogu voleo bajke, te mi je bilo lako da te prizore svrstam u odeljak „bajke“ u mojoj glavi. Gledao sam potom i neke druge filmove, snimljene po njegovim knjigama, manje i više realistične od „TO“, te sam s nekih trinaest godina prvi put pročitao i neki Kingov roman.

Malo je reći da sam se zaljubio u njegove knjige i način pisanja – toliko sam bio opsednut njime da sam sa nešto više od dvadeset godina ostvario san, bukvalno spopao izdavačku kuću i dobio angažman da prevodim Stivena Kinga za srpsko tržište.

Pored toga, uvek sam voleo i azijske filmove o borilačkim veštinama, koji umeju takođe da sadrže prikaze brutalnog nasilja, i ništa mi to nikada nije smetalo.

Što bi se dogodilo kad bi sve žene zauvijek zaspale?

Čitajte

Do pre nekih desetak godina.

Ne mogu da se setim kako i šta se desilo, ali ovako retroaktivno mi deluje kao da sam preko noći postao hiperosetljiv – ne mogu da gledam scene eksplicitnog nasilja u filmovima, grafičke prikaze povređivanja u bilo kakvom obliku (na takve scene u filmu Deadpool sam recimo prekrivao oči), i sve mi teže pada i da čitam takve sadržaje.

Pritom sam u međuvremenu neko vreme trenirao i kik-boks i bez problema sam gledao „full contact“ takmičenja i mečeve u borilačkim sportovima, uživo i na televiziji, sve bez ikakvih problema. Valjda to u glavi kategorizujem kao „sport“ i onda je sve OK.

“Kombinacija dečak i bolestan pas i košmarni svet pun čudovišta jednostavno izaziva neku reakciju u mom mozgu.”

O tome kako ne mogu ni da zamislim, a kamoli da gledam video snimke povređivanja životinja koje navodni ljubitelji životinja vole da dele da „skrenu pažnju“ na zlostavljanja ne moram ni da vam pričam.

Međutim – Stivena Kinga i dalje čitam. Ne više toliko religiozno, jer su mi trenutna glavna opsesija priče o putovanju kroz vreme (o čemu ćemo isto pričati nekom narednom prilikom), ali evo baš sada ovih dana čitam njegov poslednji roman „Fairy tale“ i bukvalno svako veče imam košmare. To ranije nikada nisam doživljavao. Sami snovi nisu vezani (bar koliko se sećam) za samo štivo, ali sam uveren da se javljaju baš jer tako intenzivno čitam tu knjigu. Kombinacija dečak i bolestan pas i košmarni svet pun čudovišta jednostavno izaziva neku reakciju u mom mozgu.

Tako sam došao i do pitanja – a zašto uopšte i dalje čitam Kinga, horor, ovakve priče?

Jednostavan odgovor mi je – iz navike. Jer mi je udobno da ponovo utonem u njegov stil pisanja, ma koliko znao da vešto piše likove za koje se vežemo, a onda ih stavi u nemoguće situacije patnje koju mi prolazimo s njima. A tek ako ih ubije… No, sama činjenica koliko su njegovi likovi stvarni i laki za identifikovanje me uvek i iznova vraća njegovim knjigama.

Gospodin Mercedes triler je o borbi između dobra i zla, a Kingov pogled u bolesni um ubojice potvrđuje sav raskoš njegova briljantnog talenta.

Čitajte

Naravno, ima i činjenice da nekad volimo da se plašimo, adrenalin, uzbuđenje (zato ljudi koji vole horor često vole i ekstremne sportove, rolerkostere, kuće strave i slično), posebno ako priča ima srećan kraj za protagoniste, jer onda osećamo ispunjenje energije.

Horor je dobar i kao bezbedan prostor za istraživanje mračne strane ljudske prirode, koja nas uvek fascinira, ili ljudske prirode uopšte i način za prevazilaženje traume na distanci. Verovatno ne čudi što sam Kinga otkrio baš za vreme izbeglištva u Nemačkoj, dok smo svakodnevno slušali stvarne horor priče iz Bosne na vestima i pitali se šta je s rodbinom koja je ostala iza nas u ratu.

Pročitao sam negde da čitanje horor priča povoljno utiče i na razvoj empatije, jer saosećamo s likovima u situacijama kroz koje prolaze. Nisam baš siguran koliko se to odnosi baš i samo na horor, pošto je valjda ljudski da se identifikujemo s patnjom likova i u drugim žanrovima, ali svakako je utešno znati da ljubav prema pričama strave i užasa ne znači (nužno) da smo nekakvi sadisti.

Majstorski napisan triler o čitatelju koji odlazi predaleko u svojoj opsjednutosti piscem pustinjakom

Čitajte

Kao što rekoh, mene kod Kinga prvenstveno zanimaju likovi i njihovi odnosi, a i jedna od najdražih novijih knjiga mi je „Dalas ’63“, koja ima vrlo malo elemenata klasičnog kingovskog horora i predstavlja ono što, kao što već rekoh, najviše volim – priču o putovanju kroz vreme.

Valjda i to što on stavlja obične ljude u neobične situacije nama čitaocima služi i kao neka motivacija ili terapija da i mi možemo da isplivamo iz teških situacija (koje pritom sigurno nisu teške kao one u knjizi).

Sve u svemu – nemam potpun i definitivan ili pametan odgovor na pitanje zašto čitam knjigu koja mi izaziva košmare. A istraživanja kažu da su košmari svakako dobri za izlaženje na kraj sa stresom.

Naravno, uvek čitajte ono što vam prija. Nije strašno ostaviti knjigu ako vam nije prijatno. Ako se nekad odlučite da joj se vratite, ona će svakako biti tu.

• knjiga