Da li zaista mislite da je prevoditi knjige lako?

Svi mi koji čitamo knjige u prevodu na neki od lokalnih jezika smo bar jednom u životu iznervirano uzviknuli kako je ovo ili ono prevodilačko rešenje u knjizi „užas“ ili smo mu dali još neki gori epitet. Po određenim internet forumima, još u vreme pre razvijenih društvenih mreža i mogućnosti da ad hoc kontaktiramo takoreći koga god želimo, u jeku najveće popularnosti nekih književnih serijala u Srbiji i regionu, učesnici diskusija su bukvalno verbalno čerečili prevodioce zbog rešenja koja se njima nisu dopadala. Poneki prevodilac je upadao i u zamku da dođe na određeni forum i pokuša da diskutuje s čitaocima. Nije se dobro proveo.

Prosta je činjenica, iako zvuči izlizano, da ko radi, taj i greši. Ne postoji ništa savršeno prevedeno, savršeno napisano, i postoje možda neka rešenja koja su sasvim u redu, ali se određenoj publici ne dopadaju i ti ljudi bi to drugačije preveli, što bi takođe bilo u redu. Naravno, postoje i jednostavno potpuno pogrešni i užasno loši prevodi, no, tu se postavlja pitanje – a šta je radio lektor, redaktor, urednik?

“Postoji nekoliko faktora koji utiču na kvalitet prevoda i na odabir određenih rešenja – obrazovanje prevodioca, kulturološko poreklo, sredina u kojoj je odrastao i živi i – ne najmanji faktor: vremenski pritisak koji izdavači često postavljaju.”

Sve dok nisam i sâm seo i preveo prvu knjigu (a sada ih u katalogu Narodne Biblioteke Srbije imam nekoliko), nisam bio svestan koliko je teže prevesti jednu knjigu i držati sav jezički kontinuitet i „konac“, posebno jer svi koji kritikujemo prevode knjiga to nekako poredimo s prevođenjem kraćih tekstova. Naravno, nije lako ni napisati knjigu, ali o tome tek ne razmišljamo. Paradoks predstavlja to što je prevođenje kraćih tekstova i dokumenata daleko bolje plaćeno od prevođenja književnih dela (nevezano za to da li kao prevodilac data dokumenta i overavate ili ne).

Postoji nekoliko faktora koji utiču na kvalitet prevoda i na odabir određenih rešenja – obrazovanje prevodioca, kulturološko poreklo, sredina u kojoj je odrastao i živi i – ne najmanji faktor: vremenski pritisak koji izdavači često postavljaju. Greške nastale u takvoj žurbi, koje inače u snu ne bismo napravili, na kraju ostanu u štampi, i niko nikad ne pita – a šta je radio lektor?

Naravno, ima i ona mračna strana kada izdavači uopšte ne angažuju lektora. Sa jednim izdavačem sam se upravo zbog toga i razišao – odradili smo jednu knjigu, trebalo je da radim i sledeću od tog pisca kojeg mnogo volim, ali sam teška srca jednostavno okrenuo leđa celoj priči jer izdavač nije hteo da plati lektora za sledeću knjigu. Verovali ili ne.

Dobitnik Bukerove nagrade. Proslavljeni roman o imućnoj indijskoj porodici koju je 1969. godine jedan sudbonosni dan promenio zauvek.

Čitajte

Imao sam i paradoksalne situacije da neke kolege prevodioci pišu izdavaču i kritikuju neki moj prevod (pritom ne navodeći nigde šta je to tačno što ne valja i kako bi trebalo da bude), a da pritom ja imam dosta primedbi na njihove prevode, sa taksativnim navođenjem jezičkih grešaka (u stil da ne ulazimo) i „pravih“ rešenja.

“Ne prevodimo za sebe i svoje drugare, ne prevodimo za jezičku elitu koja zna napamet reči koje nisu korišćene preko stotinu godina, prevodimo za širu publiku.”

No, ono što vidim kao najveći problem u stavu književnih prevodilaca i rezultata koje proizvodimo jeste nemara prema samim čitaocima – od onih koji jednostavno prevode ružnim i netačnim jezikom, umesto da gaje ispravan jezik i time edukuju publiku, do onih koji su toliko revnosni prema samom jeziku da koriste oblike reči koje nijedan živi čitalac neće razumeti bez eventualne fusnote. Ni jedni, ni drugi, po mom mišljenju, nemaju glavni faktor književnog prevođenja pred očima – publiku. Ne prevodimo za sebe i svoje drugare, ne prevodimo za jezičku elitu koja zna napamet reči koje nisu korišćene preko stotinu godina, prevodimo za širu publiku. Stoga mislim da uvek treba balansirati između te dve krajnosti – prevesti i adaptirati suštinu za publiku. Ne kaže se zapravo samo onako „prevod i adaptacija“. Ništa nije samo puki prevod. A ne kaže se ni bez veze ni ono – „izgubljeno u prevodu“. Nažalost, to je realnost prevođenja bilo čega, a naročito književnosti. Zato mislim da uvek treba na prvom mestu imati u vidu publiku kojoj je dati prevod namenjen – a isto važi i za kritičare prevoda. Zaboravljamo da ti prevodi nisu namenjeni nama koji znamo i izvorni jezik pa možemo da čitamo u originalu. Takođe, treba uvek biti i civilizovan i konstruktivan u kritici – dati predlog kako bi zapravo bilo bolje ili tačno. Verujte mi, prevodioci će vam biti zahvalni na tome. Na kraju krajeva, niko ne sedne za kompjuter s namerom da loše prevede knjigu. No, nekad se čak i posle godina pripreme potkradu greške.

Ova zbirka od sedamnaest izvanrednih priča dokazuje da je dvostruki oskarovac Tom Henks talentovan i kao pisac.

Čitajte

Na posletku, bitno je da se čita, bitno je da se razgovara o knjigama i prevodima, bitno je da ima žara u tim diskusijama, jer to znači da nam je do čitanja i dalje stalo.

I ne zaboravite – Da je knjige prevoditi lako, knjige bi prevodio svako.

• knjiga