Ekranizacija manjeg kalibra

Smrt djevojčice sa žigicama Zorana Ferića je jedan od meni omiljenih romana i rado ga proglašavam za najbolji krimić napisan na prostoru bivše Jugoslavije. Nije pisan kao isključivi krimić već kao jedan maštoviti, dijabolični i crnohumorni roman visoke književnosti ali je koristio kao okosnicu priču o ubistvu.

To nije jedini Ferićev roman koji bih rado video ekranizovan. Štaviše, u nekoliko navrata sam i lično probao da animiram kako filmske autore tako i producente da prouče njegove romane – pre svih Djecu Patrasa, koji bi se mogao pretvoriti u jednu sasvim održivu melodramu na našim prostorima, a isto tako i Na osami blizu mora koji bi mogao biti pretvoren u ozbiljan svetski film, u režiji nekog eminentnog reditelja – pre tridesetak godina Lordana Zafranovića, danas možda recimo Abdelatifa Kešiša.

Ipak, fantazije na stranu – za standarde savremenih pisaca na našem jeziku, Ferić ipak jeste dobio solidnu pažnju filmadžija – njegove pripovetke poslužile su kao predložak za televizijski film Mišolovka za Volta Diznija odnosno kratke filmove Gospođa za prije i Ništa. Interesovanje dakle postoji i Ferićev rukopis jeste filmska senzacija koja će se verovatno desiti ali ovi pokušaji po pripovetkama, istini za volju, nisu dali značajne rezultate.

Izbor da Ferićev roman ekranizuje Goran Kulenović je zanimljiv, po meni neobičan i u startu pogrešan, ne zbog njegove sposobnosti da snimi film već zbog toga što izbor ovog reditelja umnogome određuje format tog ostvarenja.

Smrt djevojčice sa žigicama je mogao biti film za Kan, film koji bi snimali autori u rasponu od Lantimosa ili Braće Koen do nekoga poput Žaka Odijara. Ipak, u izvedbi Kulenovića to je postao film koji će se teško izboriti za neko mesto na srednjeevropskim festivalima.

Naprosto, Kulenović je sjajan televizijski autor. Neko ko je potpisao seriju Crno-bijeli svijet svakako da ima iza sebe nešto za šta se kolokvijalno kaže da je postigao mnogo. Međutim, on je reditelj koji misli u televizijskom formatu, skučeno, efikasno ali nemaštovito, on snima na Rabu ali film deluje kao da je sve rekonstruisano u Dubravi a onda priušten poneki kadar na moru. Ima tu prosto jednog suženog filmskog mišljenja koje je ovaj film veoma limitiralo u dometu.

Nedostaci Kulenovićevog rukopisa su, rečju, očekivani, ali naravno svi mi smo imali pravo da se nadamo iznenađenju. Ono nas je, kao i većinu Ferićevih junaka kada se nečemu dobrom nadaju zaobišlo. No, istovremeno ostaje utisak da nismo prošli baš ni toliko loše.

Ako sagledamo šta je domet filma, i za kakav obim se opredelio Kulenović, onda je ovo koherentno i smisleno delo. Adaptaciju romana su izveli Kulenović i sam Ferić. Adaptacija je redukcionistička, ističe osnovni zaplet i stavlja u prvi plan glavnu priču, isključuje digresije i postupak je u tom pogledu jasan i korektan. Međutim, neke stvari ostale su na papiru, pre svih stara ljubav koja prati glavnog junaka i koju vidimo da je napisana jer je dobijamo odigranu u scenama ali nažalost ne dobijamo pravu emociju od svega toga.

Ta Ferićeva melanholija je bitan element koji je Kulenoviću izmakao iako je postojao ne samo na Ferićevom već i na njegovom papiru.

I to je najveći nedostatak Kulenovićeve vizije, ako se odlučimo da film cenimo po njenim vlastitim propozicijama i prestanemo da žalimo za velikim svetskim filmom koji je mogao nastati.

Drugi krupan nedostatak je Ozren Grabarić u glavnoj ulozi Fera. On je odličan glumac, sjajan izbor u teoriji, ali ima teškoće da se nametne kada je okružen sa prekaljenim kolegama koje imaju iskustva sa glavnim rolama kao što su Goran Navojec, Slavko Sobin ili Nikša Butijer. On nije sporan ali prosto u kadru, energetski biva zasenjen.

Sve ostalo je u ovom “kalibru” koji imamo uglavnom dobro, duhovito koliko treba, napeto koliko može, ne mnogo maštovito ali efikasno i ukupno uzev u redu.

Priča je zanimljiva. To nije taj film kom su se poštovaoci knjige nadali, ali priča i kad je redukovana je veoma intrigantna. Otud ovaj film dobacuje do nekog dometa daleko ispod prošlogodišnjeg Strica – kao visokog standarda skorašnje hrvatske produkcije - ali tu negde oko Osmog poverenika, koji je takođe ekranizacija poznatog pisca Renata Baretića, spram kog je ipak kompaktniji i zanimljiviji.

Otud, nisam dobio film koji sam u ovom romanu video ali Kulenović je snimio šta je mogao. Pa ćemo u Kulenovićevim propozicijama i ocenjivati.

U većini kinematografija filmovi obično imaju više gledalaca nego što je broj čitalaca romana po kom su snimljeni. Ovog puta izgleda kao da će stvar biti obrnuta i to će dodatno opteretiti recepciju filma jer, kako sada stvari stoje, najviše će ga gledati oni koji su čitali roman i malo ko drugi. Uprkos činjenici da ovde imamo slučaj romana koji po svom motivskom bogatstvu i slojevitosti daleko nadilazi ekranizaciju, dakle imamo onaj kliše o knjizi koja je bolja od filma, opterećenje gledalaca prethodnim poznavanjem proze dovodi ovo ostvarenje u neravnopravnu poziciju.

To znači da će u teoriji vreme raditi za ovaj film kada dospe u mirnu luku striming servisa i rotacije televizijskih kanala i kad prevagnu ovi koji nisu čitali knjigu među gledaocima.

Uprkos tome što je veoma često knjiga sadržajnija od ekranizacije ne spadam među one koji automatski stavljaju predznak superiornosti izvornom materijalu u odnosu na film. I isto tako smatram da je film kao mlađa forma od romana tu u startu proglašen za manje vredan, bez razloga. Ipak, ovog puta, nesvojstveno Ferićevoj prozi, klišei su se baš ispunili bez mnogo varijacija.

Žena je pronađena mrtva posle sastanka ugovorenog preko interneta...

Čitajte

• smrt djevojčice s žigicama
• dimitrije vojnov
• zoran ferić
• knjiga
• film