Slučaj Vinča, srpski Černobilj i “Čuvari formule”

Priznaću vam jednu malu tajnu. Mesecima čekam i izgaram da pišem ovaj tekst. Shvatićete uskoro zašto nisam smeo. Bolje rečeno: smeo sam da napišem, ali nisam smeo da objavim.

Kao što sam možda u nekom ranijem tekstu napisao, jedan od poslića koje obavljam u toku godine je titlovanje domaćih filmova na nemački jezik, kako bi distributeri mogli da ih puštaju u bioskopima na nemačkom govornom području. Ponekad „radim“ i engleski, ali uglavnom je to nemački.

“Oduvek mi je bilo jasno da se to dešava zato što prevodilac dobije samo dijalog-listu ili titlove da prevede, bez gledanja filma, pa ne razume kontekst onoga što prevodi, te samim tim i pogreši.”

E sad, mali ekskurs: verovatno ste milion puta sedeli u bioskopu i nervirali se oko lošeg prevoda? Oduvek mi je bilo jasno da se to dešava zato što prevodilac dobije samo dijalog-listu ili titlove da prevede, bez gledanja filma, pa ne razume kontekst onoga što prevodi, te samim tim i pogreši. Zato ja uvek insistiram da dobijem film da pogledam pre no što sednem da prevodim, jer – posebno zato što prevodim na strani jezik – ne želim da napravim neku grešku. Distributer s kojim sarađujem uglavnom izlazi u susret i dobijem svoj „screener“ – ponekad pišu moje ime i prezime preko celog ekrana (zamislite da to procuri na internet), ponekad dobijem neku radnu verziju filma, bez završenih efekata, muzike itd, a ponekad i komplet spreman film za prikazivanje u bioskopu. Pošto se meni taj posao veoma dopada, i pošto želim da ga radim što duže mogu, nikada nikome nisam prosledio snimak nekog od filmova na kojima sam radio. Tako se stvorila reputacija o meni kao saradniku od poverenja, te nikad ne moram nikog da ubeđujem da mi pošalje film da pogledam.

Filmovi na kojima radim obično su već imali premijeru kod nas, ili je ona vrlo blizu.

U aprilu mesecu, stigao mi je mejl s titlovima i filmom „Čuvari formule / Lančana reakcija“ Dragana Bjelogrlića, pogledao sam, preveo, ponadao se uskoro je premijera da ga vidim i na velikom ekranu, ali jok – očekuje se tek na jesen. A film je toliko dobar da sam za promenu hteo da pričam i pišem o njemu (da ne razumete pogrešno, ogromna većina filmova na kojima radim ne može da se kategorizuje kao „loše“, ali retko kad sam toliko oduševljen da želim da pišem o tome). Ali cvrc, nisam smeo, jer još nigde nije bio prikazan.

Tad sam saznao (podsetio se, zapravo) da je o slučaju, koji film obrađuje, Laguna pre nekoliko godina objavila roman „Slučaj Vinča“ Gorana Milašinovića (i što je još bolje: knjiga je dostupna na Bookmate servisu!), koji je zapravo bio predložak za scenario Vuka Ršumovića.

Potrčao sam naravno odmah da pročitam knjigu, i iako se i film i knjiga bave istim, stvarnim događajem, postoje određena razmimoilaženja u prikazu nekih scena, likova, odnosa, a to je obično nešto što ne volim (kada adaptacija knjige odstupa od predloška – pisao sam o tome već, sećate se). Međutim, to ovde uopšte nije problem, naprotiv.

Još jedan mali ekskurs: Sve češće se susrećem s ljudima koji se žale na to kako neki istorijski roman / film po tom romanu ili događaju koji je inspirisao roman nisu dovoljno tačni. Kako „to nije bilo tako kako je predstavljeno“. Pitam se nekad da li ljudi zaista misle da su romani stvarnost, a ne fikcija, pa makar bili i inspirisani stvarnim događajima?

“Razmišljao sam (i razgovarao u poverenju s ljudima van javnosti) o tome kako je Bjelogrlić od glumca postao toliko vrsan režiser i jedina osoba s kojom mogu da ga uporedim – relativno cenjen glumac, a posle još proslavljeniji režiser i producent, jeste Klint Istvud.”

Odgledavši film, dakle – a nije prvi Bjelogrlićev projekat na kojem sam radio – pitah se, s pravom mislim – ima li išta da ta čovek radi, a da ne valja? Senke nad Balkanom nažalost nisam gledao (još), ali sve ostalo što sam gledao i na čemu sam radio (prvenstveno „Toma“ i „Nečista krv“), bilo je odlično režirano, napisano, odglumljeno, fotografija odlična, zvuk, sve. Razmišljao sam (i razgovarao u poverenju s ljudima van javnosti) o tome kako je Bjelogrlić od glumca postao toliko vrsan režiser i jedina osoba s kojom mogu da ga uporedim – relativno cenjen glumac, a posle još proslavljeniji režiser i producent, jeste Klint Istvud. Pošto je Istvud kao režiser zaista postigao neverovatne uspehe, i pošto odavno mislim i govorim kako on jednostavno ne ume da napravi loš film, prilično sam ponosan na to što bar izdaleka sarađujem s nekim ko je ostvario isto to, samo na našim prostorima.

Ako me pratite negde, znate verovatno i da studiram na Fakultetu za Medije i Komunikacije (smer Komunikacije, najprostije rečeno). U prvoj godini me oduvao jedan predmet koji je u suštini sa političkog smera, ali je i nama bio obavezan i rekao sam sebi – master ima da radim na tom smeru.

Iskreno – posle odgledanih „Čuvara formule“, vrlo sam u iskušenju da upišem master baš kod Bjelogrlića i Ršumovića – „TV serije – kreativni proces“. Uostalom, toliko dugo se na ovaj ili onaj način bavim TV serijama, zašto ne bih završio master iz toga?

Znajući mene, na kraju ću da upišem (i nadam se i završim) oba.

Ovo vam pišem da bih vam dočarao samo koliki je utisak film ostavio na mene.

Naravno da neću ništa da spojlujem, ali ću reći da recimo da podnaslov knjige – „Prvi roman o srpskom Černobilju“ nije nimalo preteran, posebno ako ste gledali HBO seriju „Černobilj“. Da, za Černobilj znaju svi, za nesreću u Vinči ne zna skoro niko, ne učimo o tome u školi, nije ostavila pustoš iza sebe kao Černobilj, ali je dovela do nekih razvoja u medicini o kojima takođe ne učimo nigde, niti su heroji nagrađeni Nobelovom nagradom.

Scenario, kasting, muzika, zvuk, slika, gluma, sve u ovom filmu je na mestu. I više od toga. Uzbudljivo je živeti u svetu i godini, kada bioskopima „hara“ Openhajmer (kojeg sam gledao dvaput), a ja jedva čekam da na velike ekrane dođe domaći film, s veoma sličnom tematikom (jer i Openhajmer se dobar deo filma bori s unutrašnjim demonima zbog onoga što je stvorio i pustio u svet), ali na jednoj mnogo manjoj, zapravo intimnoj skali jednog kamernog filma. Oba filma su mi naterala suze na oči, ali gledajući „Čuvare formule“ zapravo sam stvarno plakao, jer je užas radijacije bliži kada ga vidimo na licima mladih ljudi koji govore naš jezik, bliski su nam po godinama i bespomoćni su.

“Zanimljivost za Matea je da je, zahvaljujući svemu što je uradio za „Vinčance“ krajem pedesetih, posle bio inostrani član SANU, te da je umro 15. oktobra 2010. godine, baš na godišnjicu nesreće u Vinči. 2016. dobio je ulicu u Beogradu.”

I kao da nije slučajno što su oba filma podarena svetu baš ove godine, kada nam se čini da je ceo svet poludeo i da svi, na sve strane zveckaju lancima rata i nad glavama nam visi Damoklov mač nuklearnog oružja, i onda ovde vidimo koliko je takvo igranje zapravo opasno. Ali istovremeno vidimo i kako u najtežim trenucima na scenu stupe istinski heroji, poput francuskih lekara Žamea i Matea i građana Pariza koji su bili donori za pacijente iz Beograda. Zanimljivost za Matea je da je, zahvaljujući svemu što je uradio za „Vinčance“ krajem pedesetih, posle bio inostrani član SANU, te da je umro 15. oktobra 2010. godine, baš na godišnjicu nesreće u Vinči. 2016. dobio je ulicu u Beogradu.

Film je trenutno na „festivalskoj turneji“ – osvojio je dve nagrade na festivalu u Lokarnu, i to „Varajati“ za najbolji film u selekciji „Pjaca Grande“, kao i „Zelenog leoparda“, koji se dodeljuje filmovima sa najupečatljivijom porukom. Na jesen će stići i u naše bioskope, a do tada možete da čitate knjigu Gorana Milašinovića na Bookmate servisu, što vam toplo preporučujem.

Nakon višedecenijskog izbegavanja teme radijacije u Vinči Goranu Milašinoviću je pošlo za rukom da priču o srpskom Černobilju ispriča efektno i sa mnogo detalja.

Čitajte

• slučaj vinča
• čuvari formule
• goran milašinović
• dragan bjelogrlić
• knjiga
• film