Da li možemo odvojiti delo od pisca?

Sećam se dobro vremena kada su pevači u Srbiji počeli da govore u TV-emisijama. Bile su devedesete, privatne televizije su se sve više širile, zabavni program su popunjavale emisije po principu red priče, red pevanja na plejbek. Sećam se i koliko sam bio razočaran pričom jednog pevača kojeg sam mnogo voleo, o tome kako se daju imena pesmama. Mi koji te pesme volimo (pogotovo one s pesničkim tekstovima, kakve je dotični pevač imao), cenimo sve u vezi s njima i možda negde u glavi idealizujemo i zamišljamo ko zna kakve umetničke procese iza njih… a ono – kaže on: „Ma, mi to tokom snimanja vidimo šta se uklapa dobro da se izvuče kao naslov“. Pritom odmahuje rukom u smislu – ma to je nebitno, bre.

Isto tako nas bilo koji stvaralac čije delo volimo može razočarati – varao je ženu, varala je muža, nasilje u porodici, bilo kakav kriminal, političko-društveni stavovi dijametralno različiti od naših i šta vam sve još može pasti na pamet..

Pitanje koje se onda postavlja jeste, skoro neminovno – da li nastavljamo da volimo i uživamo u njenim/njegovim delima ili ne?

Da li možemo da odvojimo delo od pisca?

Ako uzmemo u obzir aktuelne kontroverze oko DŽ. K. Rouling i pokušaja bojkota video-igre Hogwarts Legacy i njenog neverovatnog uspeha, jasno je da i pored savremenih sentimenata i dominacije cancel kulture, neka dela ne mogu da se „ubiju“, ma kakva drama se vrtela oko autora.

Međutim, i sâm sam se pitao više puta šta da radim kada vidim kako mi se omiljeni pisac prosipa na Tviteru i pitam se – pobogu, kako je on napisao tu i tu knjigu ovakav glup?

Odgovor, bar na to pitanje, veoma je jednostavan – to što neko ume dobro da istraži neku temu i da napiše roman i da u istom sve ima smisla, ne znači da je ta osoba genije koji zna sve o toj temi, da je taj roman samo mali prozorčić u imaginarni svet, ne naučni rad (a ni oni nisu nikada sveobuhvatni), a pogotovo ne znači da je genije koji zna sve o svemu. E, sad – postoje ljudi koji se drže latinske izreke si tacuisses, philosophus mansisses (da si ćutao, ostao bi mudrac, odnosno ćutanje je zlato), a postoje ljudi – među njima mnogi poznati sa velikom publikom – koji svoje mišljenje kažu na bilo koju temu, svejedno da li je ispravno ili ne, svejedno kakve reakcije će izazvati.

Kad Bari Ferveder neočekivano umre u ranim četrdesetim, mala engleska varoš Pagford ostaje u šoku.

Čitajte

Ako krenemo da kopamo po istoriji, lako ćemo saznati o svim pregrešenjima svih velikana – od naučnika do umetnika. Da li to znači da sva njihova dostignuća odbacujemo? Ako je odgovor „da“, onda možemo komotno da se vratimo u pećinu.

Međutim, dok sam protiv ideje da „ukidamo“ ljude, odnosno njihova dela zbog nečega što nema nikakve veze s njihovim delom, svakako svaka osoba za sebe sme da bira da li će i dalje da čita knjige i gleda filmove koje potpisuju određene osobe. U prevodu – za sebe i svoj život možemo da biramo šta hoćemo, po kojem kriterijumu hoćemo, ali hajde da ne namećemo to drugima.

“Kao što ne sudimo deci zbog pregrešenja njihovih roditelja, ne sudimo ni delima zbog problematičnih autora.”

Vratimo se dakle pitanju iz naslova – možemo li odvojiti delo od autora? U načelu ne, ali svakako možemo da delo odvojimo od onoga što autor radi i govori mimo tog dela. Kao što ne sudimo deci zbog pregrešenja njihovih roditelja, ne sudimo ni delima zbog problematičnih autora.

Ponekad mi zaista nedostaje vreme kada nismo imali toliko kontakta s umetnicima i javnim ličnostima na direktan način kao u doba interneta.

Uostalom, kao što rekoh gore – u istoriji ljudske civilizacije sigurno ne postoji osoba koja je toliko čista i besprekorna da u nekom trenutku u određenoj društveno-političkoj klimi nije zaslužila „ukidanje“. Nijedan pisac, reditelj, scenarista, pevač, bilo ko, nije baš Majka Tereza.

Doduše, ako je verovati raznim izveštajima očevidaca, ni sama Majka Tereza nije baš uvek bila Majka Tereza.

• miljan_tanić
• j.k.rowling