Intervju: Miodrag Majić

Miodrag Majić je sudija Apelacionog suda u Beogradu. Doktorirao je i magistrirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, u oblasti krivičnog prava. Otisnuo se u vode prava, sudstva, zakona gde je napravio karijeru vrednu poštovanja. Član je Upravnog odbora i jedan od osnivača Centra za pravosudna istraživanja (CEPRIS). Dobitnik nagrade „Vitez poziva” (2016), priznanja „Balkan Heroes” (2018), nagrade „Verica Barać” (2019) i nagrade „Doprinos godine Evropi” (2019). Sudija Majić je autor većeg broja knjiga i članaka iz oblasti krivičnog i međunarodnog krivičnog prava. Pored stručne literature, Miodrag Majić je zakoračio na književno nebo 2019. godine romanom “Deca zla” i zbirkom priča “U ime naroda”, koju čine zapisi sa Bloga sudije Majića (www.misamajic.com), 2022. objavljuje romane “Ostrvo pelikana” i “Rudnik”. I pored ozbiljne karijere, objavljenih knjiga, velikog broja čitalaca, Miodrag Majić je dostupan sagovornik. Na Bookmate servisu pojavila su se sva tri njegova romana, što je neposredni razlog za ovaj intervju.

Na servisu Bookmate pojavile su se tri vaše knjige u digitalnom i audio formatu, to je vaš prvi korak u digitalni svet. Kako ste zadovoljni ovom saradnjom? I kako vam zvuči knjiga “Ostrvo Pelikana” koja ima svoje audio izdanje?

Raduje me svaki novi oblik u kom se moji romani pojavljuju. Jednako me ispunjava zadovoljstvom činjenica da je “Bookmate” prepoznao potencijal ovih dela i kada je reč o digitalnoj formi. Nova platforma uvek otvara vrata za nove doživljaje i čitanja. Siguran sam da će na ovaj način naslovi doći do novih privrženika, a ono što sam od audio materijala čuo mi se dopada.

“Ljudi su stvoreni za različite stvari. Jureći za kompetitivnošću i profitom savremeni svet ubija talente pojedinca svodeći ih na izbor načinjen u ranoj fazi.”

Vaša prva ljubav je književnost, i na nagovor starijih upisali ste nešto “konkretnije”, ali ljubav prema književnosti je pronašla svoj put uz izvanrednu karijeru u domenu prava. Da li su blog i književnost vaš ventil kako biste se lakše nosili sa svojim poslom? I koliko vam je bilo teško da se otrgnete od stereotipa da lekar nema šta da traži u modi, sportista u nauci, a sudija u književnosti?

Odavno sam shvatio da je jedna od osnovnih poluga totalitarnih društava današnjice produkcija fah-idiota. Od pojedinca se očekuje da zauzme svoje mesto na toj globalnoj pozornici, da bude veran sopstvenoj ulozi i da ne poželi nijednu drugu. A ljudi su stvoreni za različite stvari. Jureći za kompetitivnošću i profitom savremeni svet ubija talente pojedinca svodeći ih na izbor načinjen u ranoj fazi. Meni pisanje znači i kao ventil, ali i kao način komunikacije sa ljudima koji bi u drugačijim okolnostima ostao zatvoren.

Rekla bih da ste vi otišli i korak dalje jer ste se oprobali i na daskama koje život znače, kada ste u “Hamletu” igrali sudiju, a potpisali ste i ugovor za TV seriju koja će biti adaptacija romana “Deca zla”? Koliko vam imponuje pažnja?

Povremeno pažnja može biti korisna jer omogućava saopštavanje nekih važnih stvari, pa čak i uticanje na neke datosti. Verujem da sam prerastao stanja u kojima je pažnja svrha po sebi i da sam u stanju da je, kada postoji, iskoristim za značajnije ciljeve.

Kada biste se ponovo vratili u mlade godine kada se bira profesija da li biste ponovo odabrali prava ili bi ovog puta prevagnula književnost?

Iako ću Vas možda zasmejati, verujem da sam i dalje u mladim godinama. Ni tu ne pristajem na stereotipe. Znam previše duhovnih staraca koji su po godištu mlađi od mene baš kao što su mi poznati i znatno stariji ljudi koji životnom energijom pariraju mojoj generaciji. Što se izbora zanimanja tiče, nisam siguran. Pravo volim, ne kajem se što sam ga izabrao za životni poziv, ali sam u međuvremenu shvatio brojnost njegovih ograničenja. Moguće je da bih se, kada bih ponovo birao, sada ipak pre priklonio književnoj bezobalnosti.

“Fikcija pruža zaklon u koji je moguće sakriti mnoge nedokazane istine. Kada sam pisao na blogu, trudio sam se da ne prekoračim tu liniju.”

Oni koji vas prate na blogu, znaju razlog zašto ste odabrali blog da izrazite svoje mišljenje. Da li ste nekada pomislili, ovo nije trebalo javno da kažem i koliko je lakše izraziti se putem metafora u književnosti?

Mnogo je lakše izražavati se u književnosti. Fikcija pruža zaklon u koji je moguće sakriti mnoge nedokazane istine. Kada sam pisao na blogu, trudio sam se da ne prekoračim tu liniju. Nisam želeo da se nađem na brisanom prostoru na kom ne bih mogao da se zaštitim pružanjem dokaza za sopstvene tvrdnje. To je ipak ograničavajuće i u izvesnom smislu iznurujuće.

Vaš prvi roman “ Deca zla” je triler sa uzbudljivim zapletom i realističnim uvidom u svet pravosuđa. Triler u najboljem izdanju tog žanra sa čak dva ubistva. Šta vas je ohrabrilo da zakoračite u beletristiku, i zašto ste izabrali triler kao žanr?

Kod prvog romana, triler se nametnuo kao logičan izbor. Pored toga, bio sam podstaknut sa jedne strane neverovatnom produkcijom koja je dolazila iz zemalja za koje se pretpostavlja da nemaju baš puno iskustva sa kriminalom i sa druge gotovo nikakvim interesovanjem domaćih pisaca za oblast u kojoj, imajući na umu stepen kriminalizacije društva, imamo mnogo toga da kažemo. Na moju sreću, ispostavilo se da su domaći čitaoci bili gladni trilera i da su oberučke prihvatili moj prvenac.

Koliko vam je u pisanju ovog romana pomogla praksa, jer ste dugi niz godina bili povezani sa međunarodnim krivičnim pravom, ratnim zločinima, koji su bili deo vašeg akademskog razvoja? I da li vam je pisanje romana poslužilo kao suočavanje sa prošlošću?

Praktično iskustvo iz sudnice je nesumnjivo od koristi. Međutim, pogrešno bi bilo zaključiti da se u sudu romani sami pišu. Potrebno je uočiti šta je to što iz mora svakodnevnih, šematizovanih slučajeva i činjeničnih trivijalnosti prerasta u temu od šireg značaja. Kada se to dogodi i uoči, nastaju prave priče.

Ova priča tiče se svih nas, jer ćemo u njoj pronaći obrise naše društvene stvarnosti

Čitajte

Čitajući roman “Ostrvo pelikana”, stekla sam utisak da je poenta dela edukacija informisanje čitalaca o specifičnom slučaju o kom su svi imali mišljenje, a da je u drugom planu ono kroz šta sudija prolazi, kao donosilac odluke. Šta ste želeli da postignete i da li ste uspeli u tome?

Želeo sam da podstaknem čitaoce da se zapitaju. Da zastanu i razmisle u doba kada se izjašnjavamo i sudimo u trenu, klikom na taster i neretko bez imalo predznanja, na osnovu utisaka i predrasuda. I da postanu svesni koliko takav pojedinac može biti opasan, naročito kada ima moć i kada su ga uverili da postupa u ime višeg cilja i višeg dobra.

Koliko je teško prilikom pisanja o ovako osetljivim temama zadržati objektivnost i šta je zapravo najveći domet i uspeh psihološke drame „Ostrvo pelikana“?

Objektivnost u književnosti ima drugačiju ulogu od one koja se očekuje u vršenju sudijskog poziva. Ja nisam pretendovao na to da budem objektivan u nekakvom pravničkom smislu jer roman nije ni pokušao da bude dokument o ovom ili bilo kom drugom slučaju. Ako je i postojala objektivnost, onda je ovde treba tražiti u iskrenom suočavanju sa činjenicama koje se tiču opasnosti od nas samih.

Da li ste zaista spremni da saznate kako je biti čovek koji se više ničega ne plaši i kojem je svejedno da li će posle ovog života postati drvo, kamen ili ptica?

Čitajte

Dok ste u procesu pisanja, da li vam se dešava borba pisca i sudije? I ako je da, kako se nosite sa tim?

Uopšteno gledano, sudije loše pišu. Korišćenje rogobatnih pravničkih termina i povremena potreba za ostavljanjem utiska stručnosti, temeljno su narušili veštinu pisanog izražavanja najvećeg dela sudija. Zato je prva stvar koju pokušavam da postignem kada sednem da pišem ta da šešir sudije odbacim što dalje mogu. Ne znam u kojoj meri u tome uspevam, ali čitaocima se za sada proizvodi ovog razilaženja između mene kao pravnika i pisca dopadaju.

Etika i njeno odsustvo su ono čime se bavi roman “Rudnik”. Glavni junak Bogdan Banjac vodi čitaoca kroz sopstvena sećanja, ali to čini iz duševne bolnice, što njegovu priču dovodi u pitanje. Da li vam je “Rudnik”, u stvaralačkom smislu, najteže napisana knjiga?

Jeste. Razlog je taj sto ovde nije bilo nikakvog stvarnog slučaja koji bi poslužio kao nukleus priče. Priča je u punoj meri plod mašte koja se ipak zasniva na teškim, prećutanim istinama. Koračao sam u potpunosti neistraženim putem. Gonilo me je samo uverenje da je tu priču potrebno ispričati.

Na promociji, pred prepunom salom, u decembu prošle godine, rekli ste da vam je „puno srce“, jer „kada pišete tada ste usamljenik, u tom procesu priželjkujete ovakvo veče, ali koliko god puta da se dogodi uspeh, ne možete biti sigurni da će se to ponoviti“. Da li ste posle ove vremenske distance zadovoljni uspehom vašeg trećeg romana?

A kako ne bih bio? Trideset pet hiljada primeraka za godinu dana je nešto što bi zaista retko koga moglo ostaviti sa drugačijim osećanjem. Beskrajno sam zahvalan čitaocima sto mi u ovolikom broju poklanjaju poverenje i što me time uveravaju u to da ovo zajedničko putovanje i dalje ima smisla.

U središtu ove knjige nalazi se junak koji će vas od prve do poslednje stranice voditi kroz sopstvena sećanja

Čitajte

Fotografija je jedna od vaših strasti. Posvećujete joj se najčešće na putovanjima? Kako ste otkrili tu strast? I šta još tinja u vama što nije ugledalo svetslost dana?

Shvatio sam da me jednako kao i slikarstvo i kvalitetna fotografija uzbuđuje. Onda sam počeo da malo više učim o tome i tako se razvila i ta ljubav. Nadam se da ću u sebi pronaći još ljubavi, jer duboko verujem da je čovek živ samo dok je radoznao i dok je spreman da razvija svoje pune kapacitete. A ja sam i dalje izuzetno radoznao čovek.

Da li književnost može da popravi svet u kojem živimo?

Teško je biti toliki optimista i verovati u reformatorsku snagu književnosti. Ali ono što je nesporno je da ga može učiniti podnošljivijim. Sve ovo čemu smo svedoci ipak je lakše podneti uz kvalitetnu knjigu.

• miodrag majić
• deca zla
• ostrvo pelikana
• rudnik
• bookmate
• e-book
• elektronske knjige