Dr Irena Đorđević, psihijatar

U zavisnosti od žanra, knjige nas odvode u čudesne svetove, gde mašta postaje stvarnost. U knjigama dobro pobeđuje zlo. Knjige nas upoznaju sa različitim likovima, karakterima, osobinama… Sa knjigama se upoznajemo u najranijoj mladosti, i knjiga nas prati tokom čitavog života. Knjige, u zavisnosti od žanra, mogu nas odvesti na ostrvo leševa, na romantično putovanje u Rim, na zabavu sa najpoznatijim svetskim političarima… i to, će na nas delovati uzbuđujuće, orhrabrujuće, depresivno…

U književnom svetu postoji vrednosna skala karaktera koju čitalac prati. Književni junaci nose maske koje im autor stavlja na lice, mogu biti heroji ili anti heroji. U književnosti se ipak, najčešće srećemo sa ljudskom individuom. Čovek je vodeći književni lik, i sa njim nam je najlakše da se identifikujemo. Zato smo danas u „Pitanja i odgovore“ pozvali Dr Irenu Đorđević, psihijatra i psihoterapeuta, sa kojom ćemo razgovarati o tipovima ličnosti u književnosti.

Književni likovi mogu imati dobre crte ličnosti, pozitivne stavove, ali mogu biti i manipulativni, zli, nemoralni… Šta je ono što nas privlači određenom književnom liku?

Ako bih imala zadatak da na ovo pitanje odgovorim jednom rečju, ta reč bi bila autentičnost. Da bismo lik prepoznali kao autentičan, najpre je važno da bude nesavršen. I ovde nije loše zastati. Često govorimo o perfekcionizmu. Ljudi se njime uobičajeno ponose, a zapravo je on veliki kočničar u životu odrasle osobe. On podrazumeva težnju ka savršenstvu, doživljavanje da je maksimalno dobro ustvari optimalno, netoleranciju za sebe bilo čega što prepoznajemo kao slabost. Dakle, zahtevamo od sebe da budemo savršeni, a to ne prepoznajemo kao omiljeno kod lika u romanu. To je upravo prostor da zastanemo i pitamo se zašto je to tako? Tu je ujedno i prostor za rad na svojim psihološkim određenjima i redukciji zahteva od sebe, koja nam, naizgled paradoksalno, a ustvari vrlo logično, pomaže da postanemo mnogo uspešniji i zadovoljniji.

“Arhetipovi u književnosti su univerzalni modeli koji su nam psihološki prepoznatljivi, on podrazumeva lik, situaciju, simbol, događaj, osećanja, uverenja, koja se pojavljuju u brojnim pričama iz različitih kultura.”

Da li nas češće privuče negativac u romanu?

Privlači nas, dominantno, nešto što imamo u sebi, nešto što živi u nama, ali je često sputano moralnim pravilima, koja usmeravaju i određuju i naš vrednosni sistem. Drugim rečima, privuče nas negativac nekada i mnogo pre nego pozitivac, posebno onda kada se mi osećamo sputanim, a u njemu prepoznajemo nedostajuću slobodu kršenja pravila, dok po drugim aspektima takođe nalazimo sličnosti sa sobom. Svaki junak koji nas privuče, najverovatnije je spoj onoga što visoko pozicioniramo u svom vrednosnom sistemu, bez obzira da li i posedujemo i onoga što smo potisnuli kroz adaptaciju na zahteve okruženja, koje smo u odrastanju internalizovali, te utkali u svoj moralni kodeks, koji postaje naš unutrašnji lakmus-papir za dobro ili loše. Arhetipovi, po čuvenom Karlu Gustavu Jungu, predstavljaju univerzalne ideje ili slike, koji proizilaze iz kolektivnog nesvesnog. Oni su zajednički za većinu ljudi koji hodaju i koji su hodali ovom planetom, i sugerišu na postojanje dubljih, skrivenih svetova ljudske psihe. U njima su skriveni mitovi, verovanja, snovi, želje, koji se podudaruju i u različitim kulturama i civilizacijski različito razvijenim društvima.

Arhetipovi u književnosti su univerzalni modeli koji su nam psihološki prepoznatljivi, baš iz razloga i na način kako je to Jung opisivao, on podrazumeva lik, situaciju, simbol, događaj, osećanja, uverenja, koja se pojavljuju u brojnim pričama iz različitih kultura. I ovde imamo dodatak opisa zbog čega nam neki likovi bivaju bliskijim, bez obzira da li ih obožavamo ili preziremo, prema njima imamo intenzivnije emocije i jednostavnije se poistovećujemo. Ključ je i u vrednovanju arhetipa, a u vezi sa porodičnim obrascem, porukama i modelom koje on podrazumeva.

Poznati su nam arhetipovi mudraca, heroja, mudraca, ljubavnika i slično. Kao i raličiti situacijski arhetipovi, poput borbe dobra i zla, pa arhetipovi emlocionalnog reagovanja.

Mesto heroja u književnosti je važno. Iz vašeg profesionalnog ugla, zašto je važno da čitamo o herojima?

Da bi bilo ko bio heroj morao je najpre biti ranjiv, povređen, oštećen. Zašto je to tako? Pa da nije bio baš takav, već da to što čini za njega nikada nije podrazumevalo napor, trud, borbu i odricanje, onda i njegov čin ne bi bio dominantno herojski.

Mi to prepoznajemo kao autentično. lako se poistovećujemo i nadalje divimo onim što je taj čovek učinio uprkos ranjivosti, koju smo kod sebe skloni da prepoznamo kao slabost. Kada u životu vidimo čoveka koji se izborio uprkos prethodnoj ranjivosti, mi mu se na tren divimo, ali često poništavamo svoj kapacitet da slično postignemo, prelazimo preko toga i nastavljamo po starom. S druge strane, kada je reč o književnom liku, mi ostajemo sa njim mnogo duže, saživljavamo se, razumemo ga, raščlanjujemo njegove postupke, izazove, probleme, psihološki učestvujući u svim njegovim pobedama i doživljavajući ih svojim. Ti koraci nam postaju mogući, dostupni. Mi postajemo bogatiji za nova iskustva i nove mogućnosti… Ovde je ključ za mmnoge probleme koji nam se u životu čine nerešivim. Kada pogledamo finalni rezultat koji očekujemo rešavanjem, sve deluje ogromno, nepregledno, nerešivo. Ako napravimo algoritam koraka i proces rešenja raščlanimo na podciljeve, a svaki podcilj formiramo kroz nekoliko koraka, pa i te korake usitnimo kroz koračiće, pa i njih dodatno usitnimo, sve dok nam prvi „pokret“, kojim bismo započeli proces rešavanja, ne postane sasvim jednostavan, a proces vrlo predvidljiv, mi se bližimo rešavanju bilo kog problema. U književnom delu, imamo posebnu privilegiju da taj proces pratimo „iznutra“, iz „cipela“ onog ko ga prolazi, postajući herojem.

Likovi u književnosti nisu uvek samo pojedinci, nekad nam autor kroz sliku mase, govori o nama… Lik, pa i književni lik, obdaren je određenim karakterom. Međutim, lik i karakter nisu identični, što je zapazio i Aristotel: “Glumac će imati karakter ako … u govoru ili radnji otkrije bilo koji smer volje, kakav god on bio…”. Lik može biti jednostran, statičan, kontradiktoran, a šta formira karakter?

Kada bih ilustrovala ono što bih ovim rečima želela da prenesem kao saopstveni odgovor, lik bi bio crtež, koji može biti i vrlo precizno nacrtan, obojen, osenčen… Ipak, njemu se dodaje karakter, tek kada bismo ga ubacili, na primer, u stroboskop (onu optčku spravu kojom dobijamo iluziju pokreta), te načinili mali animirani film.

Karakter i lik u književnom delu, mogu se postaviti u korelaciju sa temperamentom i karakterom kod čoveka.

Temperament predstavlja biološku datost, sa temperamentom se rađamo, a karakter izgrađujemo kroz životna iskustva, vaspitanje, disciplinu. Dakle, kako god da krenemo, vraćamo se na Aristotelov opis koji ste naveli. Tako je i u književnom delu, ono što je biološka datost ili slika lika, nešto je što se ne menja, karakter se gradi, pobede i porazi menjaju karakter, on ima odrednicu promenljivosti, dinamike. A kretanje motiviše, etimološki, reč motivacija potiče od reči „movere“, što znači pokretati se.

Šta je psihologija i šta može a šta ne može da objasni? Koliko dostignuća ove nauke utiču na naše razmišljanje, obrazovanje, inteligenciju, emocije i odnose sa drugim ljudima?

Čitajte

Zašto određeni lik izaziva poštovanje, a drugi prezir?

Lik koji izaziva poštovanje ima nešto što je u našem vrednosnom sistemu visoko kotinarano. Mi to možemo i ne moramo posedovati, ali vrednujemo. To može biti i nešto što nismo imali hrabrosti da uradimo, jer se kosi sa moralnim pravilima koje smo usvojili. Time mi proživljavamo nešto što sebi nismo dopustili da proživimo, kroz književni lik. Nekada nas je i sama psiha „sačuvala“ od određenih događaja u životu o kojima smo sanjali… Znam da zvuči paradoksalno, ali neki snovi se ne ostvare jer bi otvorili neka vrlo ozbiljna i teška životna pitanja i situacije koje naša psiha ne bi mogla da razreši i „iznese“.

Likovi koje preziremo takođe imaju nešto što prepoznajemo u sebi. Da, baš tako, i oni imaju nešto što mi prepoznajemo u sebi, ali nešto što ne volimo, možda i jače od toga, nešto što mrzimo, preziremo, što želimo da poništimo, ugušimo. Da bismo taj deo sebe držali u  „uspavanom“ stanju, ulažemo dodatnu energiju i to je energetski skup i iscrpljujuć proces za nas. Nekada nas književni lik asocira na taj deo naše ličnosti i izazaiva burne emocije, kao što je prezir. Postoje i likovi koji nam nisu dragi, nisu nam simpatični, ali prema njima nemamo emocije, ili imamo emociju mnogo manjeg intenziteta u odnosu na emociju prezira.

Imamo i likove koji vode unutrašnju kontradikciju, pokazuju nam dvojnu prirodu čoveka, koju ujedinjuje nezadovoljstvo životom. U romanu Oskara Vajlda „Slika Dorijana Greja“ imamo moralnu degradaciju, Faustovski pakt kojim Dorijan Grej prodaje dušu za mladolikost?

Taj prepoznatljiv Faustov pakt je nama, ljudima, veoma prepoznatljiv, zato nas privlači da čitamo. To je deo nas samih kog se stidimo. Stid je emocija koju osećamo kada imamo predstavu da će nas drugi negativno procenjivati, ocenjivati. I ovde je tako. Mi se stidimo dela sebe koji prepoznaje spremnost na „pakt sa Đavolom“ zarad nečeg što može biti moralno osuđeno ili već jeste tako. S druge strane, to čega se stidimo, želimo i da skriveni, daleko od drugih istražimo i doživimo. Zato nije slučajna popularnost ovog romana. U ovom, civilizacijskom trenutku, kada je tematika imperativa „doživotne mladosti“ popularnija nego ikada, čini se da je tema još interesantnija.

Pišući o grehu i savesti, širini velegrada i teskobi duše, Oskar Vajld u romanu Slika Dorijana Greja uspostavlja klaustrofobični ambijent koji odiše fatalističkim duhom vremena.

Čitajte

Kada posmatramo planetarno popularne književne likove, to su često detektivi, poput Herkula Poaroa. Šta je u psihologiji čitaoca da zavoli lik poput Herkula Poaroa, Agate Kristi?

U liku Herkula Poaroa i situacijama kroz koje prolazi, ukršta se arhetipska prepoznatljivost mudrosti, britkosti uma i dosetljivosti, sa primesom one nesavršenosti, koja se provlači kroz njegov pomalo smešni izgled i način komunikacije. Tu je ideal pobede nesavršenog čoveka koji izaziva podrugljive osmehe, zahvaljujući moći njegovog uma, sa kojim je tako lako poistovetiti se, opet zahvaljujući simpatisanju njegovih mana, o kojem smo pričali.

Uskoro će Herkulu Poarou u posetu navratiti pokojnikova snaha, tvrdeći da su je duhovi upozorili kako je gospodin Anderhej živ.

Čitajte

Jedna od najboljih knjiga svih vremena je roman Lava Tolstoja „Ana Karenjina“. Ana je razumna, obrazovana žena, dobra majka i supruga, lepa i šarmantna, pleni pažnju društva. Uprkos tome Ana je vrlo nesrećna. Susret sa Vronskim menja njen život iz korena. Jedina želja joj je da ostvari punu ljubav, a to joj ne polazi za rukom, zato odlučuje da okonča svoj život? Zašto volimo lik Ane Karenjine?

Lik Ane Karenjine je neizmerno prijemčiv ženi, jer otvara pitanje ideala „pune“ preplavljujuće, ali tragične ljubavi i to kod žene koja je jako sposobna, lepa, istrajna, požrtvovana… Ona zadovoljava sve društveno visokovrednovane odrednice, koje su postavlljene većini žena dok su bile još devojčice, verbalno ili modelovanjem. Međutim, sa svim tim odrednicama, bez „slabosti“, ona bi bila neautentičan, neuverljiv lik.. Sa „slabošću“ koju pokazuje, unutrašnjim previrenjima, te preplavljujujućim veličanjem neostvarene ljubavi, koja postaje jača od sve ovozemaljske tragedije ratovanja, gubitaka, nemaštine, ona postaje ženski heroj. Postavlja se pitanje da li bi njena popularnost bila ista i da je kraj drugačiji, ali čini se da je kraj samo tu da pojača ono što je najintenzivnije i što je najprijemčivije čitaocima. Čini se da je to dopuštenje „slabosti“ sebi, kroz zabranjenu ljubav, i težnja ka fantazmu „pune“ ljubavi, kao idealu.

U Ani Karenjini Tolstoj je dao izuzetnu psihološku analizu ljudske duše, vrlo duboko i snažno, s realizmom umetničkog opisivanja koji dosad nismo imali. / Fjodor Dostojevski

Čitajte

“Zastajemo uvek kod likova sa kojima delimo moralne vrednosti, ali se emotivno investiramo mnogo više onda kada kroz lik doživimo dopuštenje.”

Jednom ste rekli da vam je omiljeni lik Hajdi, lik iz romana koji ste čitali u detinjstvu. Zašto Hajdi?

Sada jasnije vidim zašto sam Hajdi toliko volela. Na površini, privukla me je lakoća njene humanosti koju nedvosmisleno pokazuje, pritom, to radeći s ljubavlju i zadovoljstvom, bez utiska da se iz bilo kog razoga muči i žrtvuje. Humanost je jedna od najviših vrednosti u mom vrednosnom sistemu.

Međutim, to je razlog da ona bude meni prepoznatljivo dobar lik, ali ona je i obožavan lik. A zašto je to tako? Ona ima visoko izraženo ego stanje Slobodno dete, kako bi Transakciona analiza, kojom se i ja bavim, to objasnila. Ona je slobodna da se igra, da mašta, da govori šta pomisli, bez cenzure, bez zadrške, ona je slobodna da se, ljuti i da tu ljutnju pokaže. Ja sam je tako zamišljala, čak intenzivnije nego što je to i bilo opisano u romanu, shvatila sam to tek naknadnim čitanjima. A ja sam bila naglašeno „lepo vaspitano dete“ koje nije pokazivalo ljutnju, koje se više od svega držalo prihvatljivih obrazaca ponašanja i ustavari više bilo starmalo, preadaptirano. Ona nije imala tačno ona ograničenja koja su meni smetala, iako su mi i mnogo toga dobrog donela, a s druge strane je imala ono što sam ja visoko vrednovala.

Koliko nam čitanje ukazuje na ono ko smo mi suštinski?

Nikada nismo bliži svojoj biti nego dok čitamo i maštamo. Zastajemo uvek kod likova sa kojima delimo moralne vrednosti, ali se emotivno investiramo mnogo više onda kada kroz lik doživimo dopuštenje za nešto što smo odrastanjem ustanovili kao zabranjeno. Zato, budimo smeli da čitamo i maštamo, bićemo bliži sebi.

• psihologija ličnosti
• Ana Karenjina
• Herkul Poaro
• Dorijan Grej
• književni likovi