Žene lafice i druge junakinje sa jave

Nekad mi je bilo zabavno kad mi kažu – „čitaš žensku knjigu“ (davno, čitao sam, da, Sidni Šeldona i voleo sam mnoge njegove junakinje). Onda krene odrastanje, pa shvatiš da ništa nije smešno u tome što još uvek postoje ljudi koji knjige dele na muške i ženske. Možda nije ni tragično to poređenje, ali jeste glupo. Opasno? Ne verujem, ne još uvek. Zaglupljujuće? Sigurno. Otkriva li ta podela nešto o onima koji je doživljavaju? Mnogo.

Priznaću da su dva omiljena junaka mojih knjiga-favorita, ipak muškarci, ali kada se sabere sve što sam ikada čitao, mnogo više sam voleo junakinje. Ne postoji lik kog bih snažnije podržavao i čijem bi se knjiškom trijumfu više obradovao nego karakternoj, jakoj, ženi, samohranoj majci na primer ili onoj koja je toliko jaka u svom poslu da je više niko ne razume, a koja se iskobelja iz mreže problema u koju su je uplele životne okolnosti/karakter/patrijarhalno društvo/mizogina sredina/luda familija/ljubomorno okruženje/muškarci.

Nažalost, neke žene ipak se ne iskobeljaju, a u slučaju Margarete Zele u knjzi „Špijunka“, od početka se zna da će biti tako. If this name doesn’t ring a bell to you, onda Mata Hari sigurno hoće, jedna od najpoznatijih „špijunki“, ili ju je barem istorija tako obeležila i ostavila je takvu pred nama i piscima, misterioznu i uvijenu u oskudnu tkaninu i blještav nakit. Njena sudbina je svakako tragična, ali kakav život – o njoj se zna kao o plesačici, kurtizani i špijunki, ali ono što se meni mota po glavi dok čitam ovu knjigu jesu dve stvari – koliko je snažan karakter i vrcavu, nesvakidašnju ličnost morala imati ta žena da bi bila to što je bila (pričamo o svetu od pre više od jednog veka) i da bi za nju čuo ceo svet? A, takođe, ja volim i da maštam i nekad zamišljam kako bi bilo družiti se sa predstavnicima nekih prošlih vremena u sadašnjem trenutku, naročito imajući u vidu one koji su jasno načinom života bili „ispred“ vremena kojima su pripadali? Najpoznatiju špijunku bih i kao novinar pitao kako se za samo 30 i kusur godina života, koliko je imala pre nego što je počeo Veliki rat, u svetu koji nije pružao pogodnosti brzih putovanja, platformi kao što su Instagram ili Google, upoznaju toliki moćni ljudi iz sveta politike, umetnosti, šou biznisa, različitih nacionalnosti i sfera interesovanja. Jednostavno, Mata Hari je očigledno bila drugačija žena (ne samo od drugih žena, već i muškaraca svog doba) i za takve raritete uvek pomislim, prava šteta što ih je sudbina vezala za neko, ipak, prema mom mišljenju, mnogo nesrećnije vreme od današnjeg.

Na letu za Džakartu u leto 2019. godine, upoznao sam jednu posebnu ženu po imenu Luiza i to je bilo jedno od onih upoznavanja, za koja naprosto znate da ostavljaju trag i da se nisu dogodila slučajno. Konteksta radi, reći ću samo da sam tek počeo da letim za kompaniju Qatar Airways i još uvek nisam dobio svoju prvu platu. Zapričao sam se nekako sa putnicom od pedesetak godina i prilično se iznenadila kada sam joj rekao da sam u backgroundu svog trenutnog posla takođe i politikolog i novinar i da volim da saznajem o zemljama u koje putujem, da bih voleo da u svakoj kupim neku knjigu. Takođe, saznala je i ovo da sam tek počeo da letim. Ja sam o njoj saznao da je svetska putnica, rekao bih žena laf, ako nije politički nekorektno tako je nazvati (verovatno bolje lafica), koja ima svoje biznise, bavi se i humanitarnim radom i naprosto uživa obilazeći svet uzduž i popreko, pa ispočetka. Mada, dosta od toga je možda i moja interpretacija onoga što mi je o sebi ta misteriozna žena rekla. Mata Harino indonežansko poreklo nikada nije potvrđeno uprkos njenim vezama sa Javom, ali ako je imala i malo od duha, čiste dobrote i neiskvarenosti ljudi iz jugoistočne Azije (jeste generalizacija ali sam se višestruko uverio), zamišljam, slagala bi se dobro i sa Luizom. Verovatno bi zajedno putovale svetom u prvoj klasi, zabavljale se i otvarale škole za siromašnu decu Afrike. Možda bi Mata Hari danas bila i uticajna politička figura? LGBT ikona, tu nema dileme. Možda bi joj Luiza slala najbolje kostime u Pariz? Luiza se ljubazno pozdravila sa mnom na kraju leta i rekla kako ćemo se jednog dana sresti… u Srbiji. Bićeš moj vodić, rekla je.

Stigao sam u hotel sa kolegama i otišao u svoju sobu. Pogled na Džakartu bio je spektakularan. Istuširao sam se i legao da malo odmorim posle desetočasovnog leta. U tom, zazvonio je telefon. Recepcija. Pozvan sam dole jer je upravo jedan uglađeni gospodin doneo paket za mene. Gospodin? Uglađeni? U Džakarti? Pa, ovde sam prvi put i još nisam ni izašao iz hotela?! Sišao sam do recepcije, uzeo paket i vratio se u sobu. Uglađenog gospodina nisam video, jer je otišao pre nego što sam se ja spustio do recepcije. U paketu se nalazila knjiga o jednom dečaku koji odrasta u turbulentno vreme indonežanske istorije, ali želi da uči o kulturi svoje zemlje, kao i kulturama drugih zemalja. Zatim, jedna poruka koju još uvek čuvam. I, jedna koverta, za do prve plate. Gospodin je, pretpostavljam, bio njen prijatelj, ili možda vozač, ko zna. Luizu više nikada nisam video, ali čekam, jer znam da će doći, dan kada će mi javiti da je sletela na aerodrom u Beogradu.

ČITAJ 2 MESECA, PLATI 1! Iskoristi popust za nove korisnike i po ceni jedne mesečne članarine čitaj 60 dana.

Aktiviraj.

• knjiga