Šta god te čini srećnim

Nisam bio siguran kako da provedem ovo veče pred manju operaciju. Cupkanje po stanu, šetnja u krug i malo razmišljanja, uz ipak dobru dozu optimizma, uverenja da će sve proći u najboljem redu. Nije to ona baš prava operacija koja bi trajala satima, bila neizvesna ili, ne daj Bože, opasna, ali jeste moja prva operacija, prvi odlazak pod nož. Sve se dogodilo neplanirano i prilično brzo. Mala davnašnja povreda, levo rame, nešto se tu skoro pojavilo i prošle nedelje je odlučeno - hajde, na operacioni sto. Telefon zvoni… Igore, dobar dan, samo da vas podsetimo, vi ste zakazani za 9 sati i trideset minuta u ponedeljak, 11.aprila. Posle toga, nema tuširanja tri dana, nema saune i bazena barem desetak dana, posle sve normalno.

Te male sankcije za moju rutinu ću svakako pregrmeti. Nema toga što ne bih smeo da radim večeras, nema sankcija, ali ima malo više slobodnog vremena za razmišljanje. Knjiga da se malo skrenu misli, zašto da ne? Zdravlje, koliko je važno i kako se uvek toga setimo kad nam lupi čvrgu po glavi da nas podseti na svoju sveobuhvatnost i nadmoć.

Ranije ovog dana, stigla je mama, kao i uvek, sa neizmernom količnom ljubavi koju ponese u svaku posetu sinu. Ovaj put je redovna briga bila na višem nivou jer, sutra je malo vanredno. Mama, to je lokalna anestezija, ništa ne boli, gotovo za pola sata, idem da saznam da je sve u redu i idem dalje. Normalno, lakše je to reći, mamina briga ostaje, dok se sutra ne budem javio da kažem da sam se vratio u stan i da ništa ne boli i dok par dana kasnije ne saznamo rezultate analize koja će, bez sumnje, potvrditi da nema nikakvih razloga za dalju brigu. Ali do tad, ostaje ova nedelja i celodnevno druženje majke i sina, dan pred operacioni sto, ručak, kafa i mnogo priče o svemu i svačemu. Dan iskrene, prave, najčistije ljubavi.

Razmišljam, dok brojim sate do završetka svega vezano za operacioni sto sutra (manje od 14 u ovom trenutku) - zašto nema više literature koja bi pisala o posebnosti odnosa mama i sinova? Na Bookmate servisu sam nedavno, slučajno, pronašao jednu koja možda prilazi blizu. „Šta god te čini srećnim“ Vilijema Satklifa je priča o odnosu majki i odraslih sinova, o svemu što su mislili da znaju jedni o drugima i onome što će tek saznati, kada majke odluče da se iznova upoznaju sa dečacima koji su poodavno zatvorili vrata svojih momačkih soba.

Šarmantan portret otuđenih porodica i savremenih društvenih normi. Satklif pogađa srž problema, pišući s mnogo razumevanja i humora. / Mail on Sunday

Čitajte

Rekao bih, za sada, da ovaj roman prevazilazi čak i okvire tih odnosa i da ima potencijal da se razvije u ozbiljnu analizu porodičnih principa, ili barem onoga što je od njih ostalo, u modernim vremenima. Neke od situacija, toliko su relatable, dok neke druge uopšte nisu, ali to već ima veze sa životima koje vode Pol, Met i Denijel i njihovim percepcijama njihovih majki.

Ne znam, večeras se samo pitam kad je pre prošlo toliko godina, zar sam već stvarno sasvim odrastao i kako onda uvek uspevam da se osećam kao dete, kada mama dođe u goste. A, upravo se i junaci ovog romana ponekad pitaju isto – kako mamama uvek nepogrešivo pođe za rukom da učine da im se sinovi osećaju kao mali dečaci, bilo da je zbog ljubavi, paznje, kritike, prekora… I, to uspeva samo mamama. Možda je to neka posebna majčinska moć? Šta god da jeste, neka traje i neka se desi još milion puta.

• knjiga