Tinejdžerski inferno u Beogradu: Šta zaista znamo o demonima naših anđela?

U sredu 3. maja neke od nas je probudila, neke zatekla, ali nikog nije mimoišla vest da je došlo do pucnjave u beogradskoj osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar”. Ubrzo je vest počela da liči na horor. Dečak od svega 13 godina, đak sedmak, pucao je iz pištolja na školskog čuvara, nastavnicu i SVOJE DRUGARE! Svima koji su u tom trenutku, prvog radnog dana nakon praznika, imali decu u školi, bilo kojoj, noge su se odsekle, a srčani ritam ubrzao kao da trče uzbrdo. Onima čija su deca bila u ”Vladislav Ribnikar”… Ne mogu ni da zamislim. Kako se uopšte može opisati taj osećaj. Moj dečak, takođe sedmak, bio je sa mnom kad smo upalili televizor i u čudu posmatrali novinare koji su se uključivali sa lica mesta. Bio je na sigurnom. Ćerkica takođe. Moja deca su, dakle, bila sa mnom i mogao sam da budem bezbrižan. Po tom pitanju. Mogao sam čak i da, nakon prvog šoka koji je izazvala vest paranormalne sadržine, racionalizujem stvari. Da stavim prst na čelo i pomislim: “Čekaj, bre, malo, ovo je Beograd, ovo je Srbija, ovakve vesti stižu iz Amerike, Velike Britanije, Nemačke, Australije… Ne sa Vračara. Kako je to moguće?”.

“Naše srce nije dizajnirano da kuca toliko velikom brzinom koliko današnji ritam života to od njega zahteva.”

Taj dečak ima svega 13 godina, isto kao i moje dete. Kao moj klinac koji ima košmare kad odgleda epizodu “Južnog vetra”, samo neće da prizna. Koji mesecima nakon toga gleda samo komedije da se, kako kaže, “malo relaksira”. Jer komedije su, očigledno, za decu, našu decu, u ovom svetu koji je postao opsednut ratovima, dugovima, crnjacima, svađama, nesrećama, ružnim vestima koje iskaču iz aplikacija na našim mobilnim telefonima, brutalnim vređanjima na društvenim mrežama, suvim materijalizmom, besprizornim takmičenjem u bogatstvu, kopulacijama pred kamerama rijalitija, tržnim centrima s preskupom firmiranom robom, opsednutošću mladošću i kultom lepote… Ovaj svet, u kojem odgajamo našu decu, u kojem tražimo mesto pod suncem za sebe (uz nezaobilazno plaćanje suncobrana i ležaljke), postao je pravi pakao. Kako reče profesor Jovo Toševski, kad sam ga svojevremeno intervjuisao, naše srce nije dizajnirano da kuca toliko velikom brzinom koliko današnji ritam života to od njega zahteva. A mi mu, kako reće Konstrakta, dajemo poverenje, neka kuca - samo, pitanje je, dokle će izdržati.

Nažalost, na ogromnu žalost, na najneviđeniju žalost svih nas, srca osmoro dece prestala su da kucaju u sredu 3. maja. Ugasio ih je njihov vršnjak, koji ne ume ni da objasni, nama, a verovatno ni sebi, zašto je to učinio. Pokušali su istog dana, kako to danas biva i kakav je šablon, da nam to objasne silni psihijatri, psiholozi, defektolozi i pedagozi, čak i političari i policajci, kako je tako nešto moglo da se desi, ali nisu uspeli. Nema objašnjenja za neobjašnjivo. Nema objašnjenja za posledice nečega što se isuviše dugo nakuplja, kao kamenac u bojleru, u svetu u kojem živimo. Nema objašnjenja, barem ne tako prostog i lako shvatljivog, za ludački, satanski pir jednog trinaestogodišnjaka, jer da bi se objasnile posledice prvo moramo da razumemo uzroke. A oni su duboki, čvrsto ukorenjeni u našu svakodnevnicu, istu onu za koju imamo premalo vremena da joj se posvetimo na pravi način, jer živimo ritmom koji od nas zahteva da kucamo brže od svog srca i da mislimo brže od svog mozga da bi u neravnopravnoj egzistencijalnoj utakmici održali korak sa očekivanjima liberalnog kapitalizma koji nam uzima duševni mir i slobodnu volju u zamenu za platu, tj. nadnicu za često besmislene i ponižavajuće poslove koje moramo da svakodnevno odrađujemo da bismo mi i naša deca imali solidan život i lepe slike na Instragramu ili Fejsbuku.

U današnjem svetu se više ne živi, dominira se

Elem, pre nekog vremena kupio sam svom klincu knjigu “Ko su oni bili” (izdavač “Dokaz”), koja je svojevremeno bila kandidat za prestižnu Bukerovu nagradu. Autor je mladi pisac Gabrijel Krauze, Britanac poreklom Poljak. Ovaj roman, veoma sirov i slengovski napisan, kojeg su kritičari prozvali “Paklenom pomorandžom 21. veka”, otkriva brutalnost sveta u kojem danas živi većina tinejdžera, kako na zapadu Evrope, tako i u većem delu sveta (danak famoznoj globalizaciji). Njemu je knjiga očigledno bila “prejaka”, tako da ju je gurnuo u stranu već nakon par pročitanih stranica, a ja sam odlučio da se uhvatim u koštac sa njom. I zaista je bila, što bi rekli po stranjski, to much. Reč je o autobiografskoj knjizi o tinejdžeru koji vodi paralelan život - studira englesku književnost i istovremeno je član bande iz predgrađa Londona u kojem živi. U njemu se sve vreme prepliću ta dva sveta, a on je zaglavljen između njih i nesposoban da do kraja uroni ni u jedan od njih. Krauzeove priče su sirove, baš kao i jezik, u njima ima toliko okrutnosti i besmisla da je prosto nemoguće pročitati njegovu ispovest u jednom dahu. Ali, svet koji Krauze opisuje zaista postoji. Njegovi junaci, zapravo antijunaci, su stvarni, a mogu se kriti u našem najbližem okruženju. “Ko su oni bili” pruža nam uvid u svet koji egzistira paralelno sa svetom u kojem većina ljudi danas živi; svet koji će mnogi olako krstiti incidentnom, ali on ima svoje regule, svoj ritam, čak i svoj jezik. U tom svetu nema datosti autoriteta, nego se autoritet nameće ludilom i lukavstvom, ali najčešće čistom silom. U tom svetu nastavnike i profesore disciplinuju đaci, u protivnom će bolno patiti. U tom svetu postoje samo prečice do svega: krađom do novca, novcem do firmirane garderobe i droge, snagom i seksom do pozicije u društvu, bežanjem do slobode. Sve mora da bude banalno jednostavno, jer ako se zakomplikuje, makar i malo, završava se brzo i tragično. Možda su likovi iz Krauzeove knjige ekstremi, ali nema nikavih garancija da naša deca neće biti poput njih, jer to je svet u kojem smo ih osudili da žive - materijalizam koji ne preza od upotrebe sadizma kao prečice do postizanja željenog cilja, a cilj je, to možete često videti u nekom od onih makijavelističkih tutorijala na društvenim mrežama, dominacija. U današnjem svetu se više ne živi, dominira se. Ako ne dominiraš - snagom, lepotom, bogatstvom, društvenim statusom ili bilo kojom vrstom popularnosti - onda ne postojiš. Dominacija podrazumeva brzinu, odlučivanje i delanje u sekundi, bez mogućnosti promišljanja i introspekcije, a brzina je, kako reče neki arapski mudrac, od đavola. A đavo uvek dođe po svoje. Kao što je to učinio i u sredu 3. maja. Mi smo ti koji smo mu omogućili da nađe plodno tlo na kojem će zasejati svoje cvetove zla, koji sada, kao što je i Krauze opisao, divlje cvetaju širom mentalno poremećene planete, Planete Terora.

Ne mogu a da se, pri kraju ovog teksta koji pišem s mukom i knedlom u grlu, ne osvrnem na reči Aleksandra Tijanića iz njegove posthumno objavljene knjige “Ja. I niko moj”. Tekst datira iz 2012. godine i predstavlja njegovo obraćanje studentima, mada se danas može čitati i kao upozorenje svima nama šta nam se može desiti jer smo, slupani i pogubljeni, odgajili generaciju bez identiteta koja svoje sopstvo budzašto prodaje ideologiji brendiranja.

“Ko ste, bre, vi ljudi? Šta je vaša generacija? Koja je vaša pesma? Slogan? Šta piše na vašem bedžu? Kome verujete? Čemu kličete? Protiv čega ste, za šta jeste? Šta menjate? Koje su knjige vaše? Čemu se radujete? Ko su vaši budući klasici? Koji je razlog vašeg postojanja?

Zašto ste na ovom svetu? Zar se mirite sa sudbinom generacije proizvedene u trominutnom aritmičnom susretu nesrećnog spermatozoida i uplakane jajne ćelije? Kome i šta otplaćujete ovakvom sudbinom? Zašto su vaši dugovi kad ih niste napravili? Zar je u vašoj generaciji Če ubio Fidela? Hoćete li da generacijski budete prokleti, beznačajni, kusur istorije? Da ličite na nas?

Zar je pogled na celulit Kim Kardašijan vaš krajnji horizont? Vaši hiperpalčevi razvijeni SMS-om, vaš Veliki brat, Pahomije i Preljubnici, medijski natureni idealno-tipski idoli sa istim brojem pačjih usana i identičnim vimenima, pazarenim sa monotone Ikea police; zar je to sve što generacijski možete? Što smete? Ovi posleratni, pre vas, videli su Bitlse, Kenedija, Vijetnam, Muhameda Alija, Šesetosmu, Vudstok, decu cveća, crnu braću, Branda, pozu 69, Selindžera, našu Zlatnu palmu, nobelovca Andrića, sletanje na Mesec, Olimpijadu na Jahorini, tranzistor, Bila Gejtsa, TV u boji, Merilin Monro, računare “komodor”, Dilena, kraj SSSR-a, Zorana Radmilovića, more, Maratonce, Šona Konerija, Zvezdu kao prvaka sveta, smrt Tita, daljinski upravljač, kraj aparthejda, našu zlatnu u košarci, Džajića, “konkord”, Pikasa, prvi deo Kuma, ce-de, pad Berlinskog zida, Arsena Dedića, otvaranje Kineskog zida, Bugarsku u Evropskoj uniji, pokriveni Hram Svetog Save, građanski rat i raspad Jugoslavije.

Ko greha nema, neka prvi baci kamen. Ako može da dobaci. / Nenad Čanak

Čitajte

Vidite li razliku? Zašto na nju pristajete? Zašto ste, neopisivo mlitavo, pristali da posle prethodne, silicijumske generacije budete mutavi silikonski naraštaj?

Utešno. Za sada. Niste krivci što ste takvi. Ničija genetika nije toliko loša. Vas su preparirali. Vi ste eksponati. Zamorčići. Najpre, komunizam i dugotrajna tranzicija unište generacijski i pojedinačni integritet. Bez integriteta nema ličnosti. Bez ličnosti nema građanske hrabrosti i odgovornosti. Bez građanske hrabrosti i odgovornosti, nema demokratije…”, napisao je Tijanić u svom tekstu.

Na kraju, sve što nam preostaje, jeste da se zapitamo, ali onako pošteno i iskreno - ko smo, bre, mi?!

• vladislav ribnikar
• beograd
• tinejdžeri
• aleksandar tijanic