Šta sam propustio?

U nedelji koja je za nama mogli smo da osetimo kako se život može pretumbati za svega nekoliko časova. Sve što smo znali o životu ili mislili da znamo jednostavno je palo u nabujalu reku užasnih događaja koji su se ubrzo pretvorili u podivljalu bujicu koja nosi sve pred sobom. Nismo stigli ni da racionalno osvestimo informacije koje smo dobili, a već smo bili zahvaćeni tom bujicom novih i novijih informacija koje su bile sve strašnije. Zajedno sa strašnim informacijama, u nama je počeo da buja i strah, da narasta kao testo na toplom i izlazi iz činije u kojoj obitava. Našli smo se usled bujice, nošeni tom strašnom, brzom vodurinom, očajnički pokušavajući da se uhvatimo za nešto kako ne bi bili odnešeni predaleko i preopasno. Ali, već je bilo prekasno. Za mnoge. Kovitlac nas je usisao i odneo. I ne samo nas, nego i naše najbliže. Bujica zla zahvatila je čitav prostor ljudske egzistencije pretvorivši ga u džinovski znak pitanja. Odgovori su polako počeli da pristižu poput zakasnele spasilačke službe, za mnoge - ma, za većinu, prekasno. Šteta je već postala nepopravljiva.

“Nijedan prokleti detalj nije ostao izvan radara industrije vesti koja je poodavno nazvana infotejmentom.”

U danima nakon krvave srede u školi “Vladislav Ribnikar” i krvavog četvrtka u okolini Mladenovca, mogli smo da na portalima i svim TV kanalima gledamo defile raznoraznih stručnjaka i ”stručnjaka” koji su nam objašnjavali šta je dovelo do ovih tragedija. Za to vreme, ljudi su masovno palili sveće i donosili cveće ispred mesta nesreće; skrušeni, ćutljivi, uplakani, zbunjeni, razočarani, besni, šokirani, raspolućeni. Istovremeno, svi od reda, pratili su informacije koje su neprestano stizale. Nijedan prokleti detalj nije ostao izvan radara industrije vesti koja je poodavno nazvana infotejmentom (spoj informacija i zabave). Dakle, industrija vesti, čak i kad se bavi najgrozomornijim stvarima, onim koje su daleko od banalnosti i mogućnosti relativizacije, čini to tako da u isto vreme zabavi konzumente.

Možda će vam ova tvrdnja delovati nelogično ili prestrogo, ali, evo, razmislite malo: zar gotovo svaka informacija vezana za pomenute zločine nije bila senzacionalistička u svojoj morbidnosti? Čak i kad gledamo horor film ili čitamo knjigu iz žanra horora, svesni smo koliko je to besmisleno - krv pljušti na sve strane, leševi se gomilaju, glave otpadaju, plavuše vrište, jeza je odvrnuta na maksimum - ali mi ne skidamo pogled s ekrana ili teksta? Zašto? Šta nas privlači u tom bezumnom krvoproliću? Koji deo naše ličnosti nalazi uživanje u mazohističkom praćenju šokantnih događaja? Odgovor je jednostavan: strah ima magnetičku privlačnost, a udružen je sa spoznajom da nam horor pruža direktan uvid u stradanje i patnje drugih dok mi sedimo na kauču sa činijom kokica u krilu i sve to posmatramo sa bezbedne udaljenosti.

“Tragedija, bez obzira na njenu veličinu, jeste vest koja pobuđuje pažnju najširih masa i te vesti dominiraju medijskim prostorom na celoj planeti.”

Tako je i sa senzacionalističkim informacijama: svesni smo njihove morbidnosti i banalnosti, ali ih ipak konzumiramo slično kao i horor. Mi već dugo vremena živimo u, kako je to krstio Gi Debor, društvu spektakla, a ispostavilo se da nema većeg spektakla od tragedije - bilo da je poginula neka slavna ličnost ili je neki prebogati fudbaler optužen za silovanje ili se autobus pun turista survao u kanjon ili je pomahnitali terorista krenuo da rendom ubija ljude po gradu. Vest da će danas biti sunčan dan nije spektakl, to je trećerazredna informacija. Tragedija, bez obzira na njenu veličinu, jeste vest koja pobuđuje pažnju najširih masa i te vesti dominiraju medijskim prostorom na celoj planeti. Nažalost. Svi, ili većina nas, duboko je svesna da to tako ne bi trebalo da bude, ali ništa se ne menja; čak, stvari vremenom postaju još gore, jer je internet doprineo masovnom širenju ovakvih sadržaja, ne ostavljajući ljudima mogućnost da se od njih odbrane. Čim se ujutru mašite za telefon, čak i da samo pogledate koliko je sati ili ugasite alarm, vesti će početi da vas gađaju tako kao da vas neko zasipa kamenjem. Niko više ne može ostati neobavešten, čak ni Koštunica, jer je infotejment ustrojen tako da neprestano šalje subliminalne poruke čoveku koje kao da ga pitaju: “Jesi li svestan šta propuštaš?”. Naravno, radoznalost koja je uvek prisutna u svakom od nas ne može a da ne pita: “Šta?”. Tako kreće novi krug na ringišpilu senzacionalizma.

Dugo sam radio na njuz portalima na kojima je forsirano postizanje velike posete, a u cilju njenog dostizanja pribegavalo se svim mogućim sredstvima kako bi se konzumenti naterali da kliknu na naslov. Takvi naslovi, verovatno i sami znate, zovu se klikbejt, odnosno mamci za klikove. Često se dešavalo da budu toliko nebulozni, čak i nelogični, što uopšte nije sprečavalo ljude da budu njima privučeni; naprotiv, što je naslov bio konfuzniji, ljudi su češće na njega reagovali. Suva informacija data u naslovu retko bi zaokupila ljudsku pažnju iz prostog razloga što je takvim naslovom sve rečeno, pa nema potrebe da se čita i tekst ispod njega. Ovakvom strategijom, došli smo do toga da ljudi na njuz portalima čitaju isključivo naslove, i to one najnebuloznije (naizgled najintrigantnije) dok se na samom sadržaju, tj. tekstu, zadržavaju izuzetno kratko. Naslov je postao kralj medija, sadržaj njegov sluga. Ne treba onda da čudi ni što je fizički izgled postao ključna kategorija u vrednovanju ljudi, dok su sve ostale karakteristike pale u drugi plan. Forma dominira, suština je periferna.

Takođe, ovakvo ustrojstvo sveta donelo je i nove mentalne poremećaje, među kojima se nalazi i FOMO kako ga je definisao Patrik Meginis u svojoj istoimenoj knjizi. FOMO je skraćenica od Fear of Missing Out (strah od propuštanja), a Meginis smatra da sve veći broj ljudi pati od ovog poremećaja prouzrokovanog upravo industrijom infotejmenta i gomilanjem naizgled prebitnih sadržaja na internetu.

On piše: “Da li vam se desi da osetite stres kada se pred vama na društvenim mrežama nađu očaravajuće (čitaj: pažljivo probrane, isfiltrirane i sečene tj. “kropovane”) fotografije vaših prijatelja, šire porodice ili poznatih ličnosti? Dok ih prelistavate, možda primećujete da taj osećaj u vama buja, kao neka vrsta anksioznosti. Dok se igrate svojim telefonom, pada vam na pamet da svi oni žive mnogo raskošnije živote, zanimljivije, uzbudljivije, uspešnije i, iskreno, pogodnije za Instagram. Taj osećaj se naziva FOMO, skraćeno od Fear of Missing Out (strah od propuštanja), a njegovi efekti su vrlo rasprostranjeni. Suprotno popularnom verovanju, FOMO nije samo ono što vidite na društvenim mrežama. On ide mnogo dublje, sa implikacijama koje prodiru mnogo dalje od oblikovanja svakodnevnice digitalnih generacija, kakve su milenijalci i generacija Z (postmilenijalci). Te dve grupe imaju prirodne predispozicije da evoluiraju u FOMO sapijense, ali jasno je da su i njihovi roditelji takođe kandidati za to… Društvene mreže intenziviraju FOMO, ali ne morate biti nerazdvojni od telefona da biste upali u njegovu zamku. Dovoljno je da određeno vreme usmeravate previše pažnje na sve ono što biste želeli da imate, umesto da cenite ono što zaista imate, a što uzimate zdravo za gotovo. Iskušenje da se ovako ponašate sve češće je prisutno, s obzirom na to da je toliko ljudi sve izloženije mnoštvu izbora, stvarnih ili prividnih, kada je reč skoro o svemu”.

Dakle: u strahu da ne propustimo neku informaciju, mi zapravo propuštamo sopstveni život, koji nije informacija nego jedino što imamo i do čega bi trebalo da nam bude stalo. Vreme je da se s pažnjom posvetimo sebi, svojoj porodici, prijateljima, kućnim ljubimcima i komšijama, i to tako što ćemo se zapitati: “Kako mogu da pomognem?”. Tek tada ćemo biti sigurni da ništa ne propuštamo. A ono Džoni Dep prebio ženu, Amber Herd prebila muža, šokantno šta je Željko Obradović na to rekao Panteru! (Foto/Video) treba, što bi rekao moj nekadašnji kolega s jednog portala, “skipovati” i živeti u skladu sa jednom drugom skraćenicom - JOMO ili Joy of Missing Out (uživanje u propuštanju), koja se definiše kao “zadovoljavajući osećaj koji imate kada se odvojite od (stvarnih ili virtuelnih) aktivnosti svoje društvene grupe i provodite vreme radeći upravo ono što najviše želite da radite”.

Živeo JOMO!

Potpomognut razvojem društvenih mreža, F.O.M.O je stvar društvene krize — ali šta mu je lek?

Čitajte

• infotejment
• fomo
• jomo
• strah
• vladislav ribnikar