Šta je muškarac, a šta bi tek mogao postati

Dejvid Soloj, britanski pisac mađarskog porekla rođen u Kanadi, napisao je knjigu koju bi kritičari, skloni preciznim etikecijama, nazvali “romanom mozaikom” - “Sve što je muškarac” (Booka). Koliko me sećanje služi, ovo je jedna od najdirektnijih knjiga u poslednje vreme (a kad to kažem, mislim na poslednjih par decenija) koja secira život današnjeg muškarca, prikazujući ga u nimalo prijatnom svetlu. Solojeve priče (ili poglavlja, ako vam je draže) pune su neverovatne teskobe, koju njegov stil pripovedanja samo pojačava. Soloj piše svedenim stilom, uz dosta ponavljanja ionako kratkih rečenica, ne gubeći vreme na suvišna opisivanja - ni likova, ni atmosfere. Jedna od prvih asocijacija mi je njegov opis sunčanog dana u kojem doslovno piše: “Sunce ga je gledalo odozgo”, čime jasno ukazuje da je dan u kojem egzistira njegov junak sunčan, verovatno i vruć, moguće čak i sparan; na vama je da zamislite ostatak atmosfere.

Soloj, kako napisaše neki kritičari, uspeva da u ovoj knjizi “dočara supertugu moderne Evrope”. On to čini iz ugla muških likova, tačnije muškaraca koji nisu pobednici, ali nisu ni klasični luzeri. Ne, to su sasvim obični muškarci, skučeni u svojim životima i istovremeno nesposobni da se izbore za širinu za kojom možda čeznu, a možda i ne. To Soloj ostavlja na nama da dešifrujemo. Jednako kao i da sami iznađemo definiciju širine života. Ukoliko nam je do toga…

“Život nije film, a nije ni knjiga… Ponajmanje je uspešno završen kurs iz samopoći.”

Zanimljivo je da se u svakoj priči susrećemo s muškarcem drugačijeg uzrasta: od adolescenata, preko muškaraca u srednjim godinama, do staraca. Takođe, njegovi “junaci” pripadaju različitim društvenim slojevima i tzv. obrazovnim profilima. I, ništa manje bitno, različitih su nacionalnosti, ali se sasvim slobodno i bez zazora kreću Evropom u potrazi za zabavom, zaradom, ljubavlju, poslom ili smislom života. Ne bih da spojlujem, tek svaka priča se završava isto kao što je počela - bez većih pomaka. Nema nikakve katarze. Možda čitalac u prvih par priča očekuje neke obrte; ne epske, ali barem na nivou naravoučenija, međutim - kod Soloja to ne biva. Kao što često ne biva ni u životu, jer život nije film, a nije ni knjiga… Ponajmanje je uspešno završen kurs iz samopoći. Više je u stilu: krenuo sam na jogu, bilo je super, a onda sam se na trećem treningu ukočio i sad više ne mogu ni da se pokrenem, a kamoli da podignem nogu iza glave.

Ovaj pisac, kojem su predviđali veliku budućnost, a koji živi u Budimpešti sa suprugom i dvoje dece, svojim pričama prosto “zakucava” čitaoca prizorima superrealizma. Pozornice njegovih skaski su kulise modernih gradova Evrope 21. veka, koja je sva okrenuta konzumerizmu, progresu i turizmu (gde god da je moguće, a izgleda da je moguće posvuda). Međutim, te kulise u ovim pričama ne predstavljaju baš ništa više od pukih kulisa (kao lokacije na gugl mapi), nemaju nikakvog značaja za priču, niti ih Soloj koristi kao neku vrstu kritike aktuelnog stanja u svetu. Njega, kao autora, zanimaju isključivo ljudi koji se kreću unutar tih kulisa, rešavajući često najbanalnije moguće zavrzlame, na taj način nam opisujući koliko je zapravo teško živeti danas. U spektru širokih mogućnosti čuči ništavilo. Iza naizgled brojnih mogućnosti krije se praznina. Ljudi se sve više udaljuju jedni od drugih, sve teže uspevaju da komuniciraju, a još teže da izgrade bilo kakav odnos koji bi se odlepio od površine. Da stvar bude još gora, ljudi sve teže komuniciraju i sami sa sobom. Posledično, život postaje sve zbrkaniji, a kao protivteža zbrci klija ravnodušnost u koju se ljudi upetljavaju kao u morsku travu i sve im je teže da isplivaju na površinu.

“Postupci likova u knjizi su najčešće iritantni, mada, kad bolje razmislimo, vrlo su realni i nalik onima sa kakvima se suočavamo, u manjoj ili veći meri, u našoj stvarnosti.”

Kod Soloja nema priča o ljubavi, mada se neprestano oseća njeno prisustvo koje deluje pomalo avetinjski, kao psihopatski ubica u hororu koji može da iskoči bilo kada. Postupci likova u knjizi su najčešće iritantni, mada, kad bolje razmislimo, vrlo su realni i nalik onima sa kakvima se suočavamo, u manjoj ili veći meri, u našoj stvarnosti.

Priča o profesoru iz Engleske koji održava strasnu ljubavnu vezu sa voditeljkom iz Krakova, možda najbolje ilustruje ovo, jer onog trenutka kad mu ona, na proputovanju kroz Nemačku, saopšti da je trudna, a on joj na to odgovori: “Koje sranje”, postajemo svedoci uslovljenosti svega - zaljubljenosti, poleta, entuzijazma, fantazmagorija… Vidimo da je on čovek koji je navikao da sve uvek bude po njegovom, te da je ona žena koja je spremna da podnese žrtvu jer je odlučila da ga ne posluša i ne abortira. Na kraju, opet je bilo po njegovom. Ali, i po njenom. Na čiju štetu? Da li zaista živimo u svetu u kojem svi gube?

Od dobitnika Pulicerove i Bukerove nagrade. Obziran, čak nežan, uglađen roman o paradoksu žudnje, te razdiruće strasti koja može dovesti do sreće, ali je ne može preživeti.

Čitajte

Tematski, možda bi se Soloj mogao uporediti sa Filipom Rotom, ali sa potpuno drugačijim stilom. Rot, koji takođe piše o muškim antijunacima, čini to kitnjastim, razigranim stilom, s mnogo humora koji i najcrnje situacije uspeva da, na izvestan način, relaksira; takođe, njegovi antujunaci su najčešće tragikomični što većinu njihovih podlih, besmislenih, perverznih, bolesnih i amoralnih postupaka pretvara u kerefeku, šalu na njihov račun, vešto izvrdavajući suočavanje sa posledičnom tragičnošću. Kod Soloja nema humora koji bi relaksirao bilo šta. Nema vađenja… Onako je, kako jeste, pa čak i po cenu da iz svega izroni jedno veliko ništa. Šta god da se desi, u ovom veku koji nam je namenjen za život, najčešće izaziva teskobu i prazninu. Verovatno zbog toga ljudi zabavu i traže bindžujući serije na striming platformama umesto u neposrednom okruženju, jer je tu više nema. Bindžuju strast, avanturu, humor, zabavu, golotinju, agresiju, romantiku, akciju, razaranja, zaljubljivanja… Bindžuju kompletan inventar supstitucionalnog buvljaka nezadovoljenih ljudskih potreba.

On je neumorni inadžija. On je neverovatan razvratnik. On ima nezajažljivu sklonost prema svemu nečuvenom. On je Miki Sabat, ostareli, razjareni bik od čoveka čija su neobuzdana bestidnost i posprdna drskost u srži čudesnog romana Filipa Rota.

Čitajte

A bindžovanje Solojeve literature dovelo bi i onog, zvanično i izmereno, najsrećnijeg čoveka na svetu, budističkog sveštenika Matjea Rikara, do ruba depresije. Ako ne i preko njega.

Zašto bi onda valjalo pročitati ovu knjigu, sigurno se pitate. Zato što je odlična. Zato što vas ne laže. Zato što iz nje možete da dobijete vrlo precizan uvid s kakvim muškarcim imate posla u ovom stoleću. Zato što će, najverovatnije, sve biti još mogo gore.

• dejvid soloj
• filip rot
• knjiga
• muškarac