Sajam knjiga – praznik za srce i dušu

Moram priznati da mi je laknulo kada je Sajam knjiga posle prebacivanja na septembar pa onda vraćanja na tradicionalni oktobar, konačno otkazan.

Sajam knjiga je praznik moje porodice. Nismo neki ljubitelji praznika, ali je Sajam uvek bio naš dan (nedelja) i  u poslednjih 40ak godina, ja sam propustila Sajam samo jednom – kad sam bila trudna.

Da Sajam nije otkazan, u ovom trenutku bih bila u glavnom „ringu“, pričala sa dragim prijateljima, gledala nove naslove i u glavi konstantno vagala da li sam pogrešila što sam došla, da li je trebalo da ga možda preskočim i ove godine – mada znam da bih se pojela ko mlad mesec što nisam tu.

Ovako, stvar je „rešena“, mada me srce boli što drugu godinu zaredom neću provesti nedelju dana okružena izdavačima i knjigama i piscima i novinarima i masom ljudi koja isto kao i ja, uživa.

Moj tata je zaslužan za ovaj praznik. On je veliki čitalac i prvi put me je poveo kao dete (imala sam tri ili četiri godine) na Sajam. Tih prvih sajmova sećam se kao mesta ogromne gužve, tatine pilotske torbe pune knjiga, njega koji zastajkuje kod ama baš svakog štanda da pogleda šta ima, mene koja kukam kako me bole noge i dosadno mi je, punih galerija (svih) u glavnoj hali, ušećerenih jabuka koje mi nisu davali da jedem i pljeskavica.

Vremenom, taj doživljaj Sajma je počeo da se menja, kako sam rasla. Otkrila sam da postoje i knjige za mene (postojale su i ranije i uzimali su mi ih) ali sam sada ja mogla da gledam i birkam. U početku smo odlazili na Sajam knjiga jednom – vikendom, kada je najveća gužva. Tada je bilo manje izdavača pa smo većinu poznavali i bilo je lepo (ponekad i dosadno – ja stojim a moji pričaju) družiti se sa njima taj jedan dan.

Kako su gužve i moja glad za knjigama postajale sve veće, promenili smo taktiku i odlazili smo na Sajam radnim danom, posle kevinog posla, i izbegavajući školski dan. Da bismo onda ostatak kupovine završili vikendom.

Neke od meni najdražih uspomena iz tog perioda bio je slučajan razgovor sa čovekom o „Hobitu“ koga je tražio za svog sina a koga sam ja, ono staro Nolitovo broširano izdanje, videla na nekom štandu. I kupovina „Pet prijatelja“ sa štanda Mladinske knjige, dok su još uvek dolazili na Sajam i antikvarni komplet Salgarija, koji je i dan danas jedno od mojih „blaga“.

I pronalazak antikvarnih izdanja „Anželike“ a onda i novih. I štand Marketprinta gde sam upoznala Baneta Keraca i gde smo svake godine kupovali novi nastavak „Princa Valijanta“. I slučajno otkriće romana „Osećaj gospođice Smile za sneg“ – jednog od retkih koje smo svi pročitali (ukusi nam se prilično razlikuju).

I one sočne pljeskavice na kraju dana, kada nas noge bole i kada je torba prepuna knjiga (da, mi smo oni koji na Sajam i dan danas odlaze sa rancem/torbom), a čeka nas put kući i prelistavanje svih kupljenih knjiga – jednom, JEDNOM nisam prelistala nekog Oskara Vajlda i naravno, naravno da su mu falile stranice i naravno, naravno da sam do tada već morala kevi da napišem posvetu – na čemu je ona uvek insistirala, a što je mene dovodilo do ludila – tako da je bilo kasno.

Kad već pišem o mojoj majci, još jedna slika sa Sajma je ona, skockana u kariranu suknju i jedan od svojih setova kako nonšalantno ide kroz gomilu i drži balon da je vidimo, dok ja držim i nju i ćaleta, izgubljenog na nekom od štandova, na oku. Moja majka je bila sitna i niska žena i nije joj padalo na pamet da sačeka da tata i ja završimo naše razgledanje, već je šetala svojim tempom. Da bih poštedela sebe razrokosti i trčanja po Sajmu i jurenja keve i ćaleta, smislila sam način da ih imam na oku – tata je visok i sve radi metodično i sistematski, tako da za njega nisam brinula, a za kevu sam uzimala balon sa jednog od štandova i davala sam joj ga da nam maše kada se negde zaustavi. Tako ste godinama mogli da vidite na Sajmu, skockanu gospođu kako drži balon ili joj je balon vezan za ručni zglob, kao detetu.

Sticajem okolnosti, počela sam poslovno da odlazim na Sajam. Ti „profesionalni“ svakodnevni odlasci na Sajam otvorili su mi potpuno novi svet druženja sa izdavačima (kojih je sad bilo sve više) i piscima i urednicima, ali su mi istovremeno pokvarili zadovoljstvo odlaska sa mojima jer više nisam imala toliko vremena. Mada, bila sam jako ponosna što mogu da se pohvalim ljudima koje poznajem i mojom porodicom.

Fast forward nekoliko godina i moj sin je rođen, moja keva je umrla i sada smo samo tata i ja. I nedostaje mi taj balon koji se vidi u gomili, i pljeskavice koje su ukinuli (izeš Sajam bez pljeskavice) i ona opuštenost i zadovoljstvo obilaska prvo partera, pa  onda spoljnog prstena, pa onda one jedne galerije koja je preostala, pa odlaska u halu 14 gde su  antikvarne knjige, bez obaveza, bez žurbe, bez frikombinovanja vremena da i uradim posao i uživam u njemu.

No, čovek se na sve navikne. Moje dete ne voli da čita i to mi jako teško pada. Povremeno je odlazio sa mnom na Sajam ali nije nešto impresioniran maminim poznanstvima i gomilom sveta i knjiga i stripova bolnim nogama i vrućinom. Tata i ja sada imamo „fazon“ – ja sam cele nedelje na Sajmu – radim, obilazim, pričam, družim se, upoznajem neke potpuno fascinantne ljude i pisce i kulture.

Jedan dan je odvojen samo za Prodanoviće – tada se ja hvalim tatom (i hvalim pred tatom) i tada obilazimo Sajam našim tempom i kupujemo kamare knjiga (ne moramo više da nosimo torbu – otkrili smo parking unutar Sajma, ali je svejedno imamo) i srećemo neke ljude koje nismo dugo videli. Čoveka koji je tražio „Hobita“ srela sam ponovo pre nekoliko godina, ovoga puta sa unukom koja je već pročitala i „Hobita“ i „Gospodara prstenova“ i sada je zainteresovana za stripove.

Kad već pominjem stripove, oduševljena sam što poslednjih desetak godina ima sve više strip izdavača i sve više knjiga za mlade (držim palčeve da će ovaj moj deran možda promeniti mišljenje) i obožavam, ali obožavam tu energiju Sajma – ljude koji cele godine štede za taj jedan dan, male izdavače koje često previdimo u knjižarama, moje drage izdavače koji iz godine u godinu rastu i na koje sam toliko ponosna, pisce koje srećem i upoznajem i onda se pravim sva važna što ih poznajem i što sam popričala sa njima, decu koja jurcaju tokom školskog dana od jednog štanda do drugog, bučna i nasmejana i ruku punih kataloga i poneke knjige i  uvek skockanu gospođu koja godinama na Sajam dolazi sa onim kolicima za pijac, i visokog gospodina koji je jedan od retkih koji nije odustao od torbe za nošenje knjiga i mirise i buku i smeh i graju i zagrljaje i poljupce i čašicu rakije ili čašu soka i uvaljivanje debelih jakni nekom da ih gurne ispod štanda i ljudi – strašno mi nedostaje to „pleme“ Sajma knjiga.

Ne mogu da zamislim Sajam bez svega ovog gorepomenutog, ne mogu da ga zamislim sa maskama ispod kojih ne može da se diše, a ne mogu više da ga zamislim ni bez maski. Dve godine je dugo, predugo, previše vremena bez kontakata, bez žive reči. Ali verujem u naš Sajam i čitaoce i izdavače i pisce. Biće bolje. Dogodine ćemo konačno otići na 65. Sajam knjiga. I biće magično!

• knjiga