O metamorfozama

Američka spisateljica Madlin Miler za svoj drugi roman uzela je mit o moćnoj i neobičnoj veštici sa ostrva Eja, Kirki, i istoimenim romanom koji je prvi put objavljen 2018. godine, udahnula je život priči koja je nekako uvek bivala ostavljana po strani.

Naime, ono što je ovde najposebnije, jeste činjenica da je Milerova, nasuprot tome što su u većini slučajeva bogovi i boginje u mitovima predstavljeni kao bića natprirodne lepote ili moći, odabrala Kirku, boginju koja ni po čemu ne može da se izdvoji iz mase – niti je lepa, niti sigurna u sebe, niti nezavisna, niti moćna. I upravo ta Kirkina potraga za samom sobom i borba za samostalnošću predstavljaju njenu moć i lepotu koje su veće čak i od Atenine borbenosti i Afroditine božanstvenosti.

Priča o Kirki zastupljena je u Homerovoj „Odiseji“, spevu za koji se veruje da datira još iz 8. veka pre nove ere, gde se u povratku iz desetogodišnjeg trojanskog rata, Odisej i njegovi ljudi usled brojnih usputnih barijera, zatiču na pustom ostrvu kojim vlada moćna čarobnica sa kojom u zajedničkom domaćinstvu žive lavovi, vukovi i druge divlje životinje. Da stvar bude još gora, ista ta čarobnica je poznata po tome da muškarce uz pomoć određenih biljaka i izgovorenih reči, pretvara u svinje.

Međutim, šta se zapravo krije iza tog poznatog mita?

Prema viđenju Madlin Miler, koja je dozvolila sebi spisateljsku slobodu i u određenoj meri izmenila poznate grčke mitove, Kirka je od momenta svog rođenja, kroz čitavo svoje detinjstvo, prvo zaljubljivanje i kasnije sazrevanje, bivala ismevana, omalovažavana i često se zaticala u svojstvu žrtve. Iako mnogi čitaoci Milerovoj zameraju to što je moćnu vešticu u više navrata predstavljala kao žrtvu bez razloga, po mom mišljenju, tačno je da je Kirka samu sebe u pojedinim situacijama dovodila u takav položaj, ali upravo je lepota Madlininog pripovedanja to što je uspela da napravi od glavne junakinje, gradacijski gledano, snažnu, samouverenu i moćnu čarobnicu.

Gorenavedeni rast i promena unutar glavne junakinje upravo su prva od brojnih metamorfoza koje je Milerova priredila u svom romanu. Pored Kirkinog preobražaja, imamo i opis stvaranja čudovišta od nekada prelepe i obožavane nimfe Scile, iza koje je ostala samo strašna neman kao strah i trepet svim mornarima. Bitan momenat je svakako i Glaukova metamorfoza iz smrtnika u boga, preobražaj iz ljudskog u životinjsko obličje itd.

Ono najneverovatnije u ovom romanu jeste činjenica da znamo kako će se sve završiti — znamo to već hiljadama godina — a ipak, ova sočna pripovest, koju nam autorka prikazuje u jednom sasvim novom svetlu, napeta je i puna neočekivanih elemenata. / Washington Post

Čitajte

Međutim, najznačajnija metamorfoza sazdana je prvenstveno u Kirkinom liku, a sva lepota Madlininog pripovedanja ogleda se u činjenici da je njen roman od početka do kraja priča o preobražajima koji se manifestuju na relaciji iz neshvaćene devojčice u moćnu vešticu, iz smrtnika u boga, iz pohotnog muškarca u svinju, iz ljubavi u mržnju, ali i iz mržnje u ljubav.

Pored navedenog, ovo je i priča o ženama. O njihovoj snazi da pomeraju granice, otvaraju nebo, suočavaju se prkosno svim nametnutim autoritetima, i što je najvažnije, budu tu jedna za drugu. U tome leži srž odnosa između Kirke i Odisejeve Penelope, dve Majke, Zaštitnice, Čarobnice. Da, samo jedna od njih zapravo ima moći, ali u drugoj su utkane neke od nezastarivih čarolija, poput vernosti, požrtvovanosti, hrabrosti, ljubavi. Njihov međusobni odnos kao i njihov odnos prema sinovima Telegonu i Telemahu, ključan su detalj Madlininog pripovedanja. Nekad je najvažnije znati kada treba pustiti druge da odu, da krenu dalje, a Kirka i Penelopa dokazuju da biti sam nije isto što i biti usamljen, kao i da samoća ne mora nužno biti tragična, na kraju krajeva.

Najpotresniji momenat knjige za mene je bio pred sam kraj kada je Kirka ustala glasno protiv svog oca, boga sunca Helija i odrekla ga se kao svog roditelja. Od tog trenutka smatram da je Madlinina junakinja uspela da slomi sve stege koje su je sprečavale da oslobodi svoju unutrašnju lepotu, odnosno sve ono što ona zapravo i jeste bila od samog početka.

Jedan od najdražih filmova svih vremena mi je film „Troy“ iz 2004. godine, a iako priča o Heleni, Ahilu, Hektoru, Agamemnonu, Menelaju i ostalima nije direktno tema ove knjige, izdvajam jedan citat odatle koji na najbolji način prikazuje srž „Kirke“. On glasi: „The Gods envy us. They envy us because we’re mortal. Because any moment might be our last. Everything’s more beautiful because we’re doomed“. I često kada razmišljam o konceptu besmrtnosti, pomislim da je biti smrtan nešto jedinstveno i da su, iako vreme strahotno brzo prolazi, mnoge stvari i proživljeni trenuci lepši jer kratko traju. I da, zaista postoji nešto božansko u želji da se bude smrtan.

ČITAJ 2 MESECA, PLATI 1! Iskoristi popust za nove korisnike i po ceni jedne mesečne članarine čitaj 60 dana.

Aktiviraj

• knjiga