Roberto Bolanjo: Književni detektiv s metkom u ustima

Pre šest godina, kada mi se rodila ćerka, nakon što sam obišao suprugu u bolnici i mali zavežljaj koji je tek došao na svet, otišao sam do obližnje knjižare da potražim knjige koje bi od mene napravile oca upućenog u razvoj bebe - od prvih neprospavanih noći do niza pospanih jutara i sitnih koračića malih nožica ka porastanju. Prelistavajući razne knjige iz ovih oblasti primetio sam da me čekaju ozbiljni izazovi, a moju suprugu i veliko fizičko i psihičko opterećenje, sve to garnirano neizmernom srećom koju budi roditeljstvo. Izlazeći iz knjižare sa odabranim priručnikom za hendlovanje novorođenčeta (za koji će se kasnije ispostaviti da mi nije bio ni od kakve koristi u praksi) krajičkom oka sam spazio novi naslov (kad je reč o prevodu na srpski) Roberta Bolanja. Ovog čileanskog, preciznije latinoameričkog autora otkrio sam godinama ranije zahvaljući prevodima Igora Marojevića: reč je o zbirci priča “Isprave za ples”, kratkom romanu “Daleka zvezda” i dvotomnom, posthumno objavljenom delu nesvakidašnjeg zapleta, naracije i atmosfere - “2666”. Sada je odjednom iskrsla knjižica “Divlji detektivi” (prvi tom), praktično uvod u Bolanjovo najčuvenije i (za života objavljeno) najkompleksnije delo, roman “Divlji detektivi” (kompletna verzija). Kupio sam ovu knjižicu, a potom seo u baštu kafića, bio je lep martovski dan obasjan suncem i mirisao je na sreću u vazduhu, i progutao je u tren oka. Rukopis je bio sročen u formi dnevnika sedamnaestogodišnjeg pesnika iz Meksiko Sitija, koji odlučuje da napusti fakultet i pridruži se gerilskom pesničkom pokretu utrobni realisti, odvodeći ga u svet neverovatnih avantura u kojima se sjedinjuju umetnički i gangsterski milje kao da je njihovo minglovanje najnormalnija stvar.

Za Marojevića Mediteran ima značenje mnogo šire od geografskog – on duboko prožima Španiju, Francusku, Italiju, Boku Kotorsku, Beograd, Albaniju, Maltu, Egipat…

Čitajte

Iste godine objavljen je prevod integralnog teksta “Divljih detektiva” (u izdanju LOM-a) i dobio sam ga na poklon od supruge jednog hladnog decembarskog dana 2017. godine. Mislio sam da ću ga, bez obzira na obim (697 stranica) progutati u tren oka kao i prvi deo (“Meksikanci izgubljeni u Meksiku”, kako se zvalo prvo poglavlje romana pretvorenu u tzv. prvi tom), ali to se nije desilo. Stvarni život - dvoje dece, egzistencija, svakodnevne borbe i ostale životne bravure & torture - udaljile su me od Bolanjovog svemira. Tek nedavno, skoro šest godina kasnije, baš kad sam dobio nagradu za poeziju (ne hvalim se, samo pokušavam da dočaram moć koincidencije), ponovo sam uzeo u ruke “Divlje detektive” i progutao ih. Ili su oni progutali mene. U svakom slučaju ni knjiga, ni ja nismo ostali isti. Ona se izlomila i presavila od arčenja tokom čitanja, a ja sam ostao nem, kao zagledan u naziv jedne Bolanjove novele - Daleku zvezdu (što je takođe analogija vezana za moju ćerku).

Potraga za tajnom i večna senka smrti

Čitanje Bolanja, pogotovo njegovog ovako obimnog dela, teško je opisati. Bolanjo je pisac koji neprestano zbunjuje čitaoca, jer ovaj nema pojma gde ga pisac vodi, ni kakav put će odabrati; o samoj priči i njenom svršetku da i ne govorimo. “Divlji detektivi” su roman koncipiran kao dokumentarni film u kojem gomila najrazličitijih likova, iz vlastite, često nerazumljive, perspektive, priča o misterioznom pesničkom pokretu utrobni realisti, koji su svoju poeziju više živeli, a manje pisali, upuštajući se u potragu za navodnom začetnicom ovog pesničkog pravca, intrigantom (i možda nepostojećom) Sezareom Tinahero, koja je iza sebe ostavila samo jednu i to krajnje čudnu pesmu, ali i mnoštvo muškaraca koji su njome bili opčinjeni (Sezareom, ne pesmom). Istovremeno Bolanjo uspeva da kroz ovu knjigu ispiše svoju vratolomnu biografiju tako što sve informacije o njemu daju ljudi koji su u nekom trenutku bili sa njim u kontaktu -površnom ili vrlo intimnom. Slika koju je na taj način o sebi stvorio nudi obilje biografskih informacija koje su maltene sve protivrečne. Kao i život sam po sebi, koji je Bolanjo sažeo u jednostavnu definiciju iz romana: “Potraga za mestom gde će živeti i mestom u kojem će raditi, zajednička je sudbina celog čovečanstva”.

Roberto Bolanjo je, po meni, bez sumnje, jedan od najvećih pisaca 21. veka, iako je u taj vek kročio tek toliko da u njemu umre. Imao je jedva pedeset godina kada je preminuo usled otkazivanja bubrega. Priča kaže da je bio treći na listi čekanja za donaciju organa kada je napustio ovaj svet. Rođeni Čileanac najveći deo života proveo je u Meksiko Sitiju i Barseloni, da bi se skućio u malom katalonskom gradu Blanesu. Maltene nije ni imao zvanično obrazovanje, bio je autodidakta, a izdržavao se radeći kao perač sudova, čuvar kampa, nosač kofera u hotelu, đubretar, novinar… Nakon brojnih lutanja po svetu, u Španiji se skrasio pored Špankinje Karoline Lopez s kojom je imao dvoje dece, a u jednom od poslednjih intervjua je izjavio da su ”njegova prava domovina njegova žena i deca”. Uprkos ovako nežnom i romantičnom opisu bračnog života, jedan izvor je svojevremeno ispričao da je Bolanjo poslednjih sedam godina svog života proveo u izvanbračnoj vezi sa učiteljicom koju je upoznao u vozu, Karmen Perez de Vega, mada zbog nje nije napustio suprugu i decu.

Detektiv koji se ne plaši svojih duhova

Nakon Bolanjove smrti došlo je do prave pomame za njim širom sveta, a naročito u Americi, gde su dve izdavačke kuće za deset godina objavile čak 18 njegovih knjiga. Mnogi kritičari ga smatraju najzanimljivijim latinoameričkim piscem današnjice, a sam Bolanjo je jednom prilikom objasnio da ga je celog života zanimala samo poezija, te da je prozu počeo da piše kako bi mogao da izdržava porodicu. Za roman “Divlji detektivi” nagrađen je prestižnom španskom književnom nagradom Heralde 1998. godine, koja mu je osim poboljšane reputacije donela i nešto novca.

Međutim, konzumiranje Bolanjovih knjiga je pomalo vid mazohizama, jer on svojim pričama kao da čitaocu lupa šamare. Naravno, ima i delova (retkih doduše), koji su pravi užitak za čitanje, pa čitalac oseća da ga pisac miluje. Na kraju se dobije slagalica iz hiljadu delova koja oblikuje najneverovatniju sliku, koju opet treba dobro proučiti da bi se došlo do bilo kakvog tumačenja; o razmršavanju klupka ne treba ni pomišljati. Sve oko Bolanja je zagonetka: teško je, s nešto malo informacija koje se mogu naći na internetu, razlučiti gde završava njegova književnost, a gde počinje život - i obrnuto.

Kad sam završio “Divlje detektive”, baš kao i svojevremeno “2666”, stekao sam osećaj da se Bolanjo poigrava sa nama, čitaocima. Napisao je knjige pune zagonetki, a njihova rešenja je odneo sa sobom u grob, prepustivši nam da nagađamo. Zašto su utrobni realisti zapucali u meksičke zabiti pokušavajući da pronađu tajnu koju u svom umu skriva misteriozna Sezarea Tinahero? Da li su je pronašli? Šta bi, sledstveno tome, mogla da bude moja ili vaša potraga - u životu i pokušaju stvaranja? U kojoj pustinji bi trebalo da je potražimo? Teško mi je bilo da se par dana fokusiram na bilo šta drugo: Bolanjo mi je rovao po mozgu, stvorivši isti osećaj kao kad bindžuješ dobru seriju - ne možeš da se otarasiš priče.

Slučajno sam naleteo na Bolanjovu izjavu koja mi je malo pojasnila stvari. U jednom od intervjua koje je dao par godina pre smrti, on kaže sledeće: “Više bih voleo da sam detektiv za ubistva nego pisac. Potpuno sam siguran u to. Niz ubistava. Bio bih neko ko bi mogao da se vrati na mesto zločina sam, noću, i da se ne plaši duhova. Možda bih tada zaista poludeo. Ali to bi se lako moglo rešiti metkom u usta”. Bolanjova dela zaista liče na policijske izveštaje, doduše pismene i živopisne, ali i dalje su prikupljeni dokazi i izjave svedoka glavne odlike njegove metodologije rada. On je odlučio da istraži svoj život na način na koji bi to učinio policijski inspektor/detektiv. Mi, kao čitaoci, upoznati smo sa tokom istrage i izjavama svedoka, ali nemamo uvid u ishod slučaja. Niti ćemo, jer je detektiv koji se nije plašio duhova završio s ”metkom u ustima”.

Sme li bilo ko kao Bolanjo?

Ovo me upućuje na razmišljanje: šta ako bi svako od nas učinio sličnu stvar - sproveo nepristrasnu istragu o svom životu kao što je Bolanjo to učinio u svojoj prozi. Verujem da bi nam ta istraga ukazala na surovu činjenicu da je, tako ogoljen, sveden na faktografiju i ogovaranja, naš život zapravo besmislen i bezvredan, nakon čega bi upali u depresiju kao u duboki bunar. Svi volimo da neke stvari o sebi ne znamo i da ih sakrijemo sami od sebe uz pomoć samozavaravanja i povremenih opijanja odličnih za privremenu amneziju. Bolanjo je očigledno bio dovoljno lud ili hrabar da piše na ovako autodestruktivan način. Zato je jednom i rekao da je za njega književnost “proizvod čudne kiše krvi, znoja, sperme i suza”.

Ali, šta je onda život?

Bolanjo je tvrdio da su za njega najveća zadovoljstva u životu “vođenje ljubavi i čitanje Borhesovih knjiga”, a u jednom delu “Divljih detektiva” je zapisao: “Život treba proživeti, to je sve… Književnost je bezvredna”.

Knjiga od peska, poslednja Borhesova zbirka, sadrži trinaest nezaboravnih kratkih priča.

Čitajte

• dejan katalina
• knjiga