Preminula autorka romana 'Miris kiše na Balkanu', Gordana Kuić

Književnost postoji zahvaljujući piscima, a živi zahvaljujući čitaocima. Po svojim proznim delima Gordana Kuić živeće zauvek u srpskoj književnosti. Prema njenim delima rađene su pozorišne dramatizacije, baleti i TV serije. Mnoga njena dela prevedena su na engleski, nemački, italijanski, hebrejski, slovenački, poljski jezik…

Ko je bila Gordana Kuić?

Gordana Kuić je rođena 29. avgusta u Beogradu kao ćerka Metodija Kuića, Srbina iz Mostara, i Blanke Levi, sefardske Jevrejke iz siromašne sarajevske porodice. Završila je Engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu i Hunter College u Njujorku. Radila je kao savetnik za engleski jezik u Američkoj ambasadi u Beogradu, kao konsultant u АYUСА International u Beogradu, kao i administrator za engleski jezik u istočnoj Evropi i za humanitarnu pomoć bivšim jugoslovenskim republikama u Sorosovoj fondaciji u Njujorku.

U jednoj rečenici svojevremeno je sebe opisala „kao osobu koja se neprestano suočava sa zbunjenošcu pred osnovnim pitanjima ljudskog roda: odakle smo potekli, zašto smo ovde i kuda idemo?“

“Nisam se odvajala od prvog primerka knjige. Kada sam putovala, držala sam je u rukama pažljivo pokrivajući korice da se ne vidi moje ime, kao da neko od putnika zna da sam autor upravo ja!”

Odrasla u Njegoševoj ulici u Beogradu, koju je zapamtila po kaldrmi „kojom su kloparale kolske zaprege na putu prema Kalenićevoj pijaci, gde se tek ponegde na kolovozu mogao videti automobil, a na Košutnjak se išlo tramvajem.“ U stanu u Njegoševoj ulici napisan je i njen prvi roman “Miris Kiše na Balkanu”.

U mladosti je želela da izgleda kao Katrin Denev, da piše kao Ivo Andrić, da peva kao Milva i igra kao Džindžer Rodžers..

Govorila je da je biti srećan umetnost življenja, a da je život jedan jedini, jedinstveni i da treba koristiti svaki njegov časak. “Il dišadu ez perdidu”, veli stara sefardska poslovica, “Ostavljeno je izgubljeno.”

Kao svoju najveću radost smatrala je izlazak njenog prvog romana “Miris kiše na Balkanu” 1986. godine i njegov iznenađujući uspeh. „Nisam se odvajala od prvog primerka knjige. Kada sam putovala, držala sam je u rukama pažljivo pokrivajući korice da se ne vidi moje ime, kao da neko od putnika zna da sam autor upravo ja!“ rekla je svojevremeno novinarki Mili Milosavljević. Tom prilikom istakla je da je njen najveći san da joj se svi romani prevedu na sve strane jezike i da budu čitani. „To se stvarno može dogoditi samo u snu!“ govorila je Kuić.

“Ne verujem u jednakost ljudi u bilo čemu osim u smrti. Ne postoje dva apsolutno ista čoveka, ali u smrti svi smo isti. Smrt je naša jedina uravnilovka, jedina neizbežnost i konačnost.”

Volela je melodiju stare sefardske romanse “Adio, kerida” (Zbogom draga), i uživala u Mocartovom Kvartetu s flautom. Omiljene knjige bile su joj „Vreme čuda“ Borislava Pekića i „Samarkand“ Amina Malufa, a film “Kum”, trilogija, Frensisa Forda Kopole.

Njen životni moto, glasio je: Završi ono što započneš, a o smrti je rekla: “Ne verujem u jednakost ljudi u bilo čemu osim u smrti. Ne postoje dva apsolutno ista čoveka, ali u smrti svi smo isti. Smrt je naša jedina uravnilovka, jedina neizbežnost i konačnost.”

Gordana Kuić je preteča ženskog talasa u našoj savremenoj književnosti. Na prečac je osvojila čitaoce svojim prvim romanom „Miris kiše na Balkanu“, a svaku njenu sledeću knjigu dočekivala je sve veća znatiželja i pratila sve izraženija naklonost čitalaca. O vrednosti njenih knjiga govore ponovljena izdanja i pet Zlatnih bestselera, priznanja o najčitanijim knjigama, a 2006. godine dobila je nagradu Žensko pero.

Priča o pisanju

Nema ničega bez priče. “Il faut que le roman raconte”, roman mora da priča, kaže veliki Stendal, a moja malenkost se slaže. Počela sam sa pisanjem ili pisanim pričanjem, ni sama ne shvatajući šta ja to zapravo radim, tokom ranih osamdesetih godina prošlog veka, ne da bih postala pisac već sa željom da ovekovečim život pet izuzetnih žena, sestara Salom, (moje majke Blanke i mojih tetaka, Laure, Nine, Klare i Rifke) a dogodilo se da sam preko njih u mojoj prvoj trilogiji ispričala priču o sefardskim Jevrejima Sarajeva, Bosne, pa i Balkana u trajanju od jednog veka! O ovome sam saznala tek kada sam pročitala recenziju Davida Albaharija.

Miris kiše na Balkanu

“Miris kiše na Balkanu” kao prvi napisan roman predstavlja pokretač za kasnije napisane knjige. Pisan je po sećanju Gordanine majke Blanke Levi o zbivanjima u porodici potomaka Sefardskih Jevreja na Balkanu u Sarajevu, u periodu od 1914. do 1944. godine. Prvi put objavljen 1986. godine, koji je od tada adaptiran i pretočen u pozorišno delo, te u televizijsku seriju istoga naziva.

Ova porodična saga je istinita i topla porodična priča, koja prati sudbinu jedne sefardske, jevrejske porodice, nastanjene u Sarajevu.

Slušajte

Cvat lipe na Balkanu

“Cvat lipe na Balkanu” kao nastavak priče iz prvog romana, prati sudbinu porodice, sad pretežno u Beogradu, u vreme posle Drugog svetskog rata do 1965. godine. Napisan u vreme kad je to bila osetljiva tema, govori o propasti srednje klase posle rata i uspostavljanju komunističkog režima.

Cvat lipe na Balkanu je drugi deo Balkanske triologije koja govori o propasti srednje klase nakon završetka Drugog svetskog rata i uspostavljanja komunističkog režima.

Slušajte

Smiraj dana na Balkanu

“Smiraj dana na Balkanu” je napisan kao roman koji bi zaokružio priču i zatvorio trilogiju, jednom tužnom pričom o ljubavnom trouglu. Radnja se odvija na početku ratova uslovljene raspadom Jugoslavije, kao kraj priče o Salomovima i Koraćima i kraj životne priče Vere Korać.

Duhovi nad Balkanom

Roman “Duhovi nad Balkanom” predstavlja vezu između prethodne trilogije i još nezapočete druge, kroz iskaze glavnih junaka i praćenjem životne priče novih junaka. Radnja je smeštena u 15. vek, vreme Inkvizicije, vreme progona Jevreja iz Španije, otkrivanja pravog identiteta i porekla, dotičući ideju čistote krvi.

Legenda o Luni Levi

Roman “Legenda o Luni Levi” prati junake koji se sele iz Barselone, koju napuštaju poslednjim brodom za istok 31. jula 1492. godine, u Istanbulu, u Otomansko carstvo, gde su se većina sefardskih Jevreja nastanili po izgonu jer ih je sultan Bajazit II primio i tim potezom obezbedio srednji sloj, trgovce, zanatlije, fabrikante, štampare, koji su nedostajali carstvu. Prateći glavnu junakinju Lunu i njenog izabranika Marka Orlovića, alias Orlu-Pašu, radnja se sa njima seli u Dubrovačku republiku.

Bajka o Benjaminu Baruhu

Odatle kreće radnja sledećeg romana, “Bajka o Benjaminu Baruhu”, o travaru iz Travnika, smušenom i spetljanom izlečitelju i dobročinitelju, čoveku koji je uvek na pravom mestu, a mesta su Dubrovnik, Travnik, Sarajevo i Beograd, u pravo vreme, a vreme je druga polovina 17. veka. Priču o tom sićušnom a neobičnom travaru zapisuje 1942. godine Laura Levi, Bohoreta, najstarija kći porodice Salom (iz prvog romana, “Miris kiše na Balkanu”) ostavljajući je kao porodičnu priču u zalog svojim sinovima za koje veruje da će se vratiti iz koncentracionog logora Jasenovac kuda su ih ustaše odvele.

Balada o Bohoreti

“Balada o Bohoreti” prati mladost i sazrevanje jedne izuzetne žene koja se u doba kada to ženska čeljad uopšteno, a još manje sefardska, nije radila, dakle, s kraja 19. i početka 20. veka, bavila pisanjem pozorišnih komada, pesama i priča, istraživačkom delatnošću, sakupljanjem preostalog blaga sefardske baštine, vodila polemike u tadašnjoj jevrejskoj štampi, jednom rečju, predstavljala uzor svim mladim naprednim ženama Sarajeva. Radnja se događa u Istanbulu, Sarajevu i Parizu, a vremenski se završava upravo pred Prvi svetski rat kada započinje prvi roman, “Miris kiše na Balkanu”.

Napisala je još “Preostale priče”, “Sa druge strane noći”, “Roman u slikama” i ”Roman u pričama”.

Godine 2009. Gordana Kuić je postala član najprestižnijeg književne organizacije u Srbiji – Srpskog književnog društva.

“Publika je nepotkupljiva. Samo zbog nje moji romani traju. To trajanje je potvrda vrednosti. Drugim rečima, ako se moji romani budu čitali za sto godina, značiće da nešto vrede, mada u tome, nažalost, ja neću moći da uživam.” govorila je Gordana Kuić.

• knjiga