Pitanja i Odgovori: Žermen Filipović

U ovim „Pitanjima i odgovorima“ razgovaramo sa Žermen Filipović, prevodiocem, o njenom radu na jeziku. Ovim intervjuom, želimo da odamo poštovanje prema ovoj plemenitoj struci koja doprinosi napretku čovečanstva. Svakog dana u svetu se prevede na hiljade stranica koje predstavljaju most koji povezuje različite kulture i narode.

Na Bookmate aplikaciji čitaoci mogu čitati vaše prevode knjiga „Vidi me“ i „Najbolje od mene“ Nikolasa Sparksa, „Osam detektiva“ Aleks Pavezi, „Cilkin put“ Heder Moris, „Sestre Šanel“ Džudit Litl i mnoge druge… Šta povezuje sve vaše prevode?

Moje sfere interesovanja – Drugi svetski rat – jevrejsko pitanje, Izrael, Rimska republika, uopšteno govoreći -istorija i umetnost.

“Prvu knjigu sam prevela za izdavačku kuću Laguna. Bila je to romantična priča Devet meseci engleske autorke Sare Bol.”

Kako ste počeli da prevodite i na kojim jezicima radite?

Kao trinaestogodišnjakinja, 1973. kad je otvoren hotel Kroacija u Cavtatu. Moja majka, koja je predavala srpski i ruski jezik, prisustvovala je seminaru za profesore što se održavao u novootvorenom hotelu. Povela je sa sobom i moju sestru i mene i dok je mama bila na predavanjima, nas dve smo uživale u sadržajima koje je pružao hotel. U hotelu sam pronašla novinarnicu sa stranim knjigama i kupila knjigu Night of the Griffin. Kad smo se vratili kući, a tada smo živeli u Mostaru, uzela sam Drvodelićev englesko-srpski rečnik, praznu svesku i olovku i počela da prevodim. Nažalost, i knjiga i moj prvi pokušaj da se oprobam u prevođenju nestali su u ratu devedesetih kao i sve ostalo u našoj porodičnoj kući. Diplomirala sam na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Odseku za anglistiku i naravno, odabrala sam prevodilački smer. Ranije sam prevodila i sa srspkog na engleski i sa engleskog na srpski, ali sada prevodim samo sa engleskog na srpski.

Zasnovano na potresnoj istinitoj priči o ljubavi i opstanku

Čitajte

Kako je izgledao vaš prvi prevod i koja je to knjiga bila?

Prvu knjigu sam prevela za izdavačku kuću Laguna. Bila je to romantična priča Devet meseci engleske autorke Sare Bol. Kao svaki dobar đak, radila sam ono što su mi davali za „domaći“. Tek posle desetak knjiga usudila sam se da pitam ima li neko istorijsko štivo i na moju veliku sreću, u tom trenutku je kolega odustao od velikog serijala o Rimskoj republici koji je napisala Kolin Mekalou i koji sam prihvatila i uradila s velikim zadovoljstvom.

Mnogi još uvek misle da je prevod jedne knjige transpozicija od reči do reči, a zapravo se radi o još jednoj interaciji knjige, zar ne?

Prevodilaštvo je vrlo kompleksan posao. Pre svega, moraju se dobro poznavati oba jezika – i onaj sa kojeg se prevodi i onaj na koji se prevodi. Mora se imati široko opšte obrazovanje – u svakom štivu uvek postoji nešto specifično što iziskuje posebno istraživanje. Spomenuli ste Sparksa – u svakoj njegovoj knjizi, a njegove knjige se smatraju „lakom literaturom“, uvek postoji nešto nad čim prevodilac provede sate i sate – neka bolest ili poremećaj, određeni sport (na primer, golf ili kriket), neki zanat ili posao (na primer, pčelarstvo) – sve to morate da istražite detaljno da biste preveli nekoliko rečenica ili u najboljem slučaju čitavo poglavlje u knjizi. I za razliku od opšteg mišljenja, na internetu ne postoji sve – i dalje listam rečnike, a kad mi ni oni ne pomognu, obratim se za pomoć prijateljima i kolegama – postoje izrazi koji naprosto nemaju ekvivalent u srpskom, ali da biste takvo nešto preveli adekvatno, morate da razumete suštinu pojma i potom da to jezički uobličite tako da bude jasno, a da ne štrči. Taj „arheološki“ rad je ono što najviše volim u svojoj struci, a o tome i o tom trudu čitaoci uglavnom ništa ne znaju, a uostalom i ne treba da znaju – njihovo je da uživaju u knjizi, a uloga prevodioca je da im pruži tekst koji izgleda kao da je originalno pisan na jeziku na koji se prevodi.

Sa tačke gledišta prevođenja, da li uvek imate isti pristup prevođenju ili se razlikuje od žanra do žanra?

Moj pristup ili bolje rečeno, tehnika uvek je ista bez obzira na žanr – sednem za računar, „postavim zadatak“, što bi rekli matematičari, okružim se potrebnom literaturom i radim. Kad naiđem na nešto što je problematično u bilo kojem smislu ne idem dalje dok to ne rešim – tako se dešava da se jednom rečju ili nekim izrazom bavim i po čitav dan. Kad završim prvu verziju prevoda, iščitavam samo prevod, ispravljam greške u kucanju, menjam red reči, stilski doterujem tekst.

“Mikelanđelova skulptura Cupido dormiente kod nas je prevedena kao Uspavani Kupidon – ja bih radije rekla Usnuli Kupidon, ne zato što je uobičajeni naziv pogrešan ili loš već zato što se meni više dopada izraz „usnuli“. Dakle, imate sopstveni osećaj za jezik koji vas vodi kad prevodite, ali treba poštovati i rad prethodnika.”

Koji su različiti izazovi – i mogućnosti – kada je u pitanju prevođenje nefikcionalnih i beletrističkih dela?

U beletristici imate izvesnu slobodu, dok ste kod dokumentarne, esejističke ili stručne literature u izvesnom smislu ograničeni. Tu mislim pre svega na uvrežene naučne izraze, nazive umetničkih dela i slično – jednostavno, naviknuti smo da se nešto zove tako i tako, a onda nije baš uputno menjati da se čitalac ne bi zbunjivao. Na primer, Mikelanđelova skulptura Cupido dormiente kod nas je prevedena kao Uspavani Kupidon – ja bih radije rekla Usnuli Kupidon, ne zato što je uobičajeni naziv pogrešan ili loš već zato što se meni više dopada izraz „usnuli“. Dakle, imate sopstveni osećaj za jezik koji vas vodi kad prevodite, ali treba poštovati i rad prethodnika. U engleskoj literaturi ima mnogo referenci na Bibliju – uvek navodim prevod Vuka Karadžića i Đure Daničića koji smatram vrhunskim i neverovatnim podvigom s obzirom na vreme i uslove u kojima su radili. Morate poznavati istoriju, religiju, umetnost zemlje iz koje dolazi knjiga koju prevodite, morate umeti da prepoznate citate iz različitih dela koji često nisu obeleženi čak ni navodnicima. Morate imati dobre kolege koji prevode sa drugih jezika pošto se dešava da u tekstu imate navode sa jezika kojim nije napisana knjiga – i ovde moram reći da imam veliku sreću da imam divne kolege koji su uvek spremni da pomognu i izađu u susret.

Za njih ništa osim veličanstvenog nije bilo dovoljno.

Čitajte

Mnogo čitate u prevodu. Da li smatrate da čitate drugačije, budući da ste i sami prevodilac?

Da, čitam i prevode i originale – i tačno je, drugačije čitam prevod. Često mi se desi da razmišljam kako bih sama rešila neku rečenicu. Najteže mi pada kad je kod nas već prevedena knjiga nekog mog omiljenog pisca i kada vidim da je prevod loš.

Da li ste nekada radili i na koprevodima i ako jeste, da li se taj proces razlikuje od pojedinačnog prevoda?

Ne, zapravo nisam radila takve prevode u pravom smislu te reči. Radila sam davnih osamdesetih na knjizi Ginisovi rekordi, ali tada je knjiga bila podeljena na poglavlja, svako je uradio svoje, pa nije bilo saradnje među prevodiocima. Na jednoj Sparskovoj knjizi pored mene je kao prevodilac potpisana još jedna koleginica, ali ni to nije bila prava saradnja – koleginica je nastavila da prevodi knjigu koju sam ja započela, ali nisam dovršila zbog bolesti.

Da li smatrate da je rad prevodilaca dovoljno priznat u izdavaštvu?

Nažalost, nije, ne samo u izdavaštvu nego uopšte u društvu – kad pomislim koliko ljudi ne bi moglo da završi osnovnu školu da neko nije preveo Keplerove zakone, da ne bi mogli da se leče da nije prevedena Gajtonova Fiziologija, da ne bi mogli da igraju fudbal da neko nije preveo pravila, da ne pominjem koliko bi čovečanstvo bilo uskraćeno, ne samo u literarnom već u moralnom i etičkom smislu, da nisu prevedena klasična dela poput Ilijade, Enejide, Platonove Države, Makijavelijevog Vladaoca,… ali o tome niko ne razmišlja, kao da je sve to oduvek postojalo i to baš na srpskom. Za mene kao čoveka je ponižavajuće da manekenke, teniseri, fudbaleri, pevači dobijaju milionske honorare – ne kažem da ne treba da budu adekvatno plaćeni ako se profesionalno bave svojim poslom, ali tužno je videti koliko su mizerno plaćeni lekari, profesori i kulturni poslenici, koliko je intelektualni, a samim tim i prevodilački rad potcenjen.

Ovaj superpametni omaž tradiciji Agate Kristi mora se pročitati. Elegantno, genijalno i veoma zabavno. — Sunday Mirror

Čitajte

• knjiga