Pasivni agresivci i Džon Čiver

Pasivni agresivac - često čujem taj termin. I meni su ga tu i tamo umeli da prikače. Nisam se potresao. Šta uopšte znači biti pasivni agresivac? Zar to ne zvuči kao oksimoron? Kao moron s dosta kiseonika? Ako si pasivan, to znači da nisi aktivan. Zamislite, recimo, da postoji pasivno aktivni vulkan. Je l’ on pretnja? Ko bi to znao. Ovako kršten može da bude opasnost, ali i potpuno bezopasan. Sve dok se ne aktivira. A tada više nije pasivan.

Ili pasivno agresivni bokser. To mu dođe kao neki tip sa rukavicama koji stoji nasred ringa i klati se umesto da uzvraća udarce. Svojim stavom toliko nervira protivnika koji je otvoreno agresivan i, što bi se krporativnim vokabularom reklo, proaktivan, pa ga ovaj tako izbubeca da pasivno agresivni bokser više ne može da stoji na nogama nego tresne na pod i tu ostane. Još pasivniji. I možda agresivniji, jer leži i ne mrda, nervirajući i publiku kojoj je bio zanimljiviji dok ga je proaktivni lemao.

“Agresivci su smislili pasivnu agresiju da bi opravdali svoje napade na one kojih iritiraju jer ne žele da se sukobljavaju sa njima.”

Znam, sad sam iznervirao sve ljubitelje pop-psihologije i ponekog psihijatra. Šta priča ovaj moron na kiseoniku?! Spremni su da navedu niz primera (pa čak i iz prakse) kako bi dokazali da su moje (fri)teze nebulozne i da je pasivna agresija toliko opasna da čak nadmašuje i aktivnu agresiju (ako ovakav termin uopšte i postoji). Hej, ti (misle na mene), znaš li ti da postoje osobe koje kriju negativna osećanja iza fasade ljubaznosti? Da retko iznose svoje mišljenje? Uvek glume žrtve i optužuju druge za svoje frustracije? Misliš li (i dalje misle na mene) da je to u redu i da se ne svrstava pod agresivno ponašanje? To je gore nego da se dere iz sveg glasa i besno udara pesnicama u zid!

Ali, otkud vi (mislim na ove što pitaju) znate da prosto nisu samo ljubazni, da ne iznose svoje mišljenje iz straha da će biti pogrešno shvaćeno ili ismejano, i da možda jesu žrtve jer su ljubazni i ne iznose svoje mišljenje? Pa, ne znate, ali vam to ne smeta da ih proglasite iritantnim, želeći da ih kaznite tako što ćete im pokazati šta je prava agresija - vređanjem, dranjem i šamaranjem (verbalnim i ručnim).

“U gotovo svaku Čiveru priču, kao Arsen Lupen u vilu bogataša, neopaženo se uvuče agresija.”

Evo šta ja mislim: agresivci su smislili pasivnu agresiju da bi opravdali svoje napade na one kojih iritiraju jer ne žele da se sukobljavaju sa njima. To im je alibi kad nekoga maltretiraju, isto kao kad Dopler zakolje mamu losa pred njenim mladuncem i bez izvinjava kaže: “Šta da se radi, to je lanac ishrane”.

A ako termin pasivne agresije zaista može negde da se upotrebi, to su onda priče Džona Čivera. Ovaj sjajni američki pisac, inače dugogodišnji alkoholičar i preljubnik sa homoseksualnim sklonostima, opisao je, verovatno nehotice, prave primere ljudske pasivne agresije.

Kad sam prvi put u ruke uzeo njegovu knjigu “Odabrane priče” i počeo da je čitam, bio sam ozbiljno iznerviran. Do te mere da sam nakon prve dve priče ostavio knjigu. Onda sam joj se vratio mesec dana kasnije, pa nakon dve, tri priče opet je ostavio. Pa sam joj se vratio nakon par meseci… Svaki put bih rekao sebi da moram da se klonim ovog autora jer me ubacuje u stanje blisko katatoniji.

“Džon Čiver je svojim pisanjem jasno dočarao kako je život modernog čoveka, usled društvenog rastrojstva izazvanog dominacijom sveopšteg kleptokratskim elitizmom, ispunjen pasivnom agresijom kao recesija nezaposlenošću.”

Naizgled, to su bile dosadne priče o ljudima, najčešće bračnim parovima i porodicama iz američke srednje klase pedesetih godina dvadesetog veka, za koje su one Rejmonda Karvera akcioni spektakl. Čiverovi likovi su nasmrt dosadni. Žive svoje monotone živote radeći uobičajene stvari - jedu, odlaze na posao, čiste kuću, preuređuju stanove, tračaju, piju kafu i viski, usisavaju, kupuju radio, vode ljubav, voze kola, varaju partnere, odlaze na odmor… Na prvi pogled, potpuno su pasivni spram života, na ivici depresije i padanja u san. Međutim, u gotovo svaku Čiveru priču, kao Arsen Lupen u vilu bogataša, neopaženo se uvuče agresija. Likovi umiru na najneočekivaniji način, saznaju nešto toliko stravično da požele da su mrtvi, posvađaju se ni iz čega toliko žestoko da se zamalo poubijaju, neumitno tonu u smrtnu dosadu… Čiver iritira čitaoca bez želje da ga iritira, što ga, tvrdim, čini katalizatorom pasivne agresije utemeljene u književnosti.

Hemingvej je u pola noći probudio svoju ženu da bi joj naglas pročitao Čiverovu priču Muž, Nabokov je smatrao da je priča Zbogom, brate najbolja američka priča, a danas se Džon Čiver smatra američkim Čehovom XX veka.

Čitajte

Ipak, iako ga je ozbiljno iznervirao (što mogu potvrditi vlastitim iskustvom), on uspeva da čitaoca prikuje za svoje pisanje i natera ga da poželi da, uprkos svemu, nastavi da plovi iz jedne u drugu priču s osećanjem šoka i jasno izdefinisanim pitanjem: “O čemu, bre, piše ovaj čovek i kuda sve ovo vodi?”. Kad završi sa čitanjem priče, pa čak i cele knjige, čitalac i dalje nastavlja da razmišlja šta ga je to snašlo, da li je upravo iščitao redove literarnog genija ili je čuo besmisleni dugački vic sa još besmislenijim krajem.

Ako mene pitate (iako znam da me niste pitali, ipak ću odgovoriti), Džon Čiver je svojim pisanjem jasno dočarao kako je život modernog čoveka, usled društvenog rastrojstva izazvanog dominacijom sveopšteg kleptokratskim elitizmom, ispunjen pasivnom agresijom kao recesija nezaposlenošću. Većina ljudi živi pod ogromnim egzistencijalnim i emotivnim stresom koji ne bi mogli da im iskanališu ni ujedinjeni Dipak Čopra i Alehandro Hodorovski, a nisu ni u mogućnosti da svoje svakodnevne frustracije adekvatno iskale, tako da gnev talože u sebi kao u loncu i tiho ključaju. Ključaju, ključaju, ključaju… Sve dok ne prekipe i postanu likovi iz Čiverove priče. Dakle, ko želi da sazna šta je to zaista pasivna agresija, prava adresa je Džon Čiver, a ne njuz portali i tekstovi s naslovima u stilu “Pasivna agresija - kako je prepoznati?” i ”18 znakova kako da prepoznate pasivnu agresiju kod drugih”.

• knjiga
• džon čiver
• kolumna
• dejan katalina