SKUP POGREŠNIH PRETPOSTAVKI JE...?

Nakon ogromnog uspeha koji je ostvario izuzetno ličnim romanom „Me’med, crvena bandana i pahuljica“ i pozitivnih kritika čitalačke publike širom regiona, Mehmedinović nas je 2020. godine, u eri korone, iznenadio novim delom, koje je u izdavačkoj kući Laguna objavljeno 2022. godine pod nazivom „Ovo vrijeme sada“, kao deo edicije „bez prevoda“.

“Mehmedinović za sebe kaže da je „večiti izbeglica“, onaj koji se nakon više od dve decenije života u Sjedinjenim Američkim Državama vraća u Sarajevo.”

U pitanju je zbirka nehronološki, fragmentarno datih sećanja samog pisca koji se među redovima teksta pojavljuje u svojstvu književnika u egzilu. Mehmedinović za sebe kaže da je „večiti izbeglica“, onaj koji se nakon više od dve decenije života u Sjedinjenim Američkim Državama vraća u Sarajevo. A „Ovo vrijeme sada“ njegova je „povratnička knjiga“.

„Vratio sam se u Sarajevo. A možda bi tačnije bilo reći da sam otišao u Sarajevo. Svoje kretanje po svijetu doživljavam kao putovanje. To su uvijek bili odlasci. Ja sam na putu. Stvarni povratak zapravo nije moguć, zato što podrazumijeva da se vraćamo na isto mjesto iz kojeg smo u prošlosti otišli. To podrazumijeva i mene istog, ali ja sam se u međuvremenu promijenio. Mjesto u koje sam došao više nije isto kakvo je bilo kad sam iz njega odlazio“, zabeležio je Mehmedinović u priči pod nazivom „Pismo“.

Zbirka anegdota i misli Semezdina Mehmedinovića, „Ovo vrijeme sada“, podeljena je na četiri celine, a čitajući priču po priču, zajedno sa autorom koračamo kroz njegova sećanja, neobične susrete, poznanstva, razmišljanja i telefonske razgovore. Upravo nas navedena šetnja dovodi do toga da poverujemo u autorov nekadašnji stav da je stvarnost umnogome imaginativnija od mašte.

O navedenom nam govori Mehmedinović iznoseći svoje mišljenje o romanu „Sto godina samoće“, kada priznaje da nije bio ljubitelj magijskog realizma, jer je po njemu „gola stvarnost imaginativnija od naše limitirane ljudske mašte“. Iako je u međuvremenu promenio mišljenje, činjenica je da u realnosti katkad bude više elemenata fantastike nego u kakvom slavnom epskom serijalu.

Tako, u drugoj celini zbirke, smeštena je priča koja počinje rečenicom: „Na svijetu postoji jedno djelo koje smo Marquez i ja skupa potpisali“. U pitanju je anegdota naslovljena kao „Marquezov potpis“, a koja govori o neobičnom susretu između Mehmedinovića i Gabrijela Garsije Markesa kasnog leta oko ponoći u restoranu Au Pied de Cochon na Aveniji Viskonsin u Vašingtonu.

Iako su vrata navedenog restorana zatvorena 2004. godine nakon skoro tri decenije rada, ono što je ostalo u njemu jesu odjeci svih onih posetilaca, a naročito studenata koji su devedesetih godina do kasnih sati sedeli za stolicama, spremali ispite i družili se. A svakako, kao odjek prošlosti restorana Au Pied de Cochon ostaje i neobičan susret Gabrijela Garsije Markesa i Semezdina Mehmedinovića, a u koji je svoje prste umešala jedna riđokosa konobarica.

***

Vreme prolazi, godina je 2003. ili 2004. Ispred Glasa Amerike zaustavlja se „Marlboro Man“ – sedokosi čovek sa cigaretom u jednoj i gitarom u drugoj ruci i zdušno odbija da prođe kroz metal-detektor, jer silno želi da zapali tu cigaretu. U neobičnoj „raspravi“ koja je usledila, događa se nezamislivo. Nebrojeno kilometara od kuće, taj „Marlboro Man“ izgovara izraz „majke ti“, koji, kako Mehmedinović kaže, predstavlja „jezičku šifru našega svijeta, srce bosanske, a možda i šire – mediteranske etike, u kojoj je lik majke vrhunaravna i neupitna vrijednost“.

Deleći sa svojim čitaocima ovu anegdotu, smeštenu u priči kratkog naziva, „Ime“, Mehmedinović konstatuje kako se „prizori iz prošlosti kojima se vraćamo, u sjećanju mijenjaju, prije svega zato što se naša emocija u odnosu na njih mijenja. Sjećanje na događaj je kao slika na zidu, u različitim fazama svog života o njoj mislimo drukčije, i osjećamo drukčije“.

Mehmedinović sećanja upoređuje i sa knjigama, kada navodi da je uspomena na određeni događaj iz prošlosti „kao knjiga, čitali smo je prvi put u mladosti, a svako kasnije čitanje sasvim je drugi doživljaj, drukčije značenje“.

Zanimljivo je i to što, kako Mehmedinović kaže, uspomene i sećanja menjaju svoju emocionalnost kada se odnose na nekog koga više nema. Stoga, anegdota o jednom „Marlboro Man-u“ još više dobija na težini kada se otkrije njegovo ime – Kemal Monteno.

***

Među izdvojenim pričama, pomenula bih i jednu veoma kratku, ali izuzetno verodostojnu i sarkastičnu anegdotu pod nazivom „Uganda“, koja u sebi obuhvata čitav apsurdan koncept sposobnosti ubeđivanja drugih kroz životne, ali i sudske procese.

Mehmedinović se zatiče u ulozi porotnika, i ulazeći u samu zgradu suda radi prisustvovanja raspravi, prva misao koja mu nadolazi jeste „nisam očekivao da je sudnica na jedanaestom spratu. Za sud je prirodnije kad je u prizemlju, bliže zemlji“.

Međutim, ono što se dalje dešava, odnosno telefonski razgovor koji je usledio, na najslikovitiji način odraz je celokupnog pravosudnog sistema bilo koje države. Ne morate poznavati nijedan član nijednog zakona nijedne zemlje da biste razumeli na koji način se to što je jedna Mona dospela u afričku državu Uganda, dok ju je Mehmedinović posmatrao iz sudske čekaonice, odražava na čitav apsurd „kafkijanskog“ procesa.

***

Ivica Ivanišević je o Mehmedinoviću zapisao sledeće: „Kako ne voljeti pisca kojemu kiša, kad pada ukoso, pada u kurzivu, i koji mašta da nabavi kera kojemu bi nadjenuo ime Keruak?“

Razni su ljudi prohujali kroz Mehmedinovićev život, a tako i kroz „Ovo vrijeme sada“. Tu je i jedna Minka kojoj su „sve boje lijepe“, jedan Aleš, jedan Kemo i jedan Markes. A šetnja kroz autorova sećanja nije ograničena koricama jedne knjige, već se konstantno nastavlja.

I za kraj, ostala sam dužna celokupnog naslova ovog teksta. On glasi: Skup pogrešnih pretpostavki je…život. I od toga nema veće istine.

Kako ne voljeti pisca kojemu kiša, kad pada ukoso, pada u kurzivu, i koji mašta o nabavi kera kojemu bi nadjenuo ime Keruak? — Ivica Ivanišević

Čitajte

• knjiga
• deana malek
• ovo_vrijeme_sad
• semezdin_mehmedinovic