Svi oblici nas

Ako bih morala u samo jednoj rečenici da predstavim roman „Oblik vode“, napisan u koautorstvu od strane nagrađivanog meksičkog reditelja, Giljerma del Tora i američkog pisca Danijela Krausa, to bi zvučalo otprilike ovako: „Oblik vode“ je bajka za odbačene i neshvaćene.

Zbog čega baš bajka za odbačene i neshvaćene? Naime, u središtu priče koja se odvija šezdesetih godina prošlog veka, nalaze se Elajza, nema devojka zaposlena kao čistačica u jednoj naučnoj ustanovi, Zelda, njena verna prijateljica koja je u više navrata odbacivana iz razloga što je crnkinja, Džajls, sredovečni slikar koji je neprihvaćen od strane društva zbog svog seksualnog opredeljenja, naučnik Hofstetler, razočaran u ljudski rod, i na kraju, neobično stvorenje pronađeno u vodama Južne Amerike koje svoje emocije izražava spektrom različitih boja. Svaki od navednih likova na svoj način je marginalizovan, neprihvaćen i odgurnut u ćošak života od strane društva, i svaki od njih se na svoj način – neko šarenim baletankama, neko paletom boja i slikarskim platnom, a neko škrgama, bori za komadić svoje sreće u tako skrojenom društvenom postulatu. Interesantan je, dakle, taj spektar boja kojim svako od njih pokušava da oboji mračne hodnike istraživačkog instituta Okam, gluvu tišinu, tamne boje dubina i tminu sopstvenog života.

Kakvog oblika je voda? Okruglog, ravnog, pravougaonog, talasastog? Ne. Rekla bih da je voda istog oblika kao i emocije – nedodirljiva, često neobjašnjiva, ali i te kako opipljiva, pod uslovom da znamo na koji način u nju da zaronimo. Isto je i sa emocijama – često ih ne možemo rečima opisati, ali ih, naročito kad se nad nas nadvije taman oblak brige, anksioznosti ili pak vedro nebo zadovoljstva i sreće, gotovo možemo osetiti pod prstima i slojevima naše kože.

Što se tiče samog umeća pisanja ove knjige, moram biti potpuno iskrena i reći da se tačno vidi da Giljermo del Toro nije pisac, ali da ume i te kako dobro da skroji priču. Čitajući takve knjige, nikad nisam potpuno sigurna da li je samo njihov početak nesigurno, amaterski napisan, pa posle pisanje postaje sigurnije, ili se jednostavno, kako dublje zađem u priču, naviknem na takav stil, pa mi s vremenom postane prihvatljiv. U svakom slučaju, početak ove knjige mi se stilski nikako nije dopao, a kasnije mi je utisak bio bolji kako je radnja dalje odmicala.

Nakon čitanja knjige, pogledala sam i istoimeni film nagrđen Oskarom, i ono što moram da potvrdim još jednom, jeste da je knjiga i ovoga puta bolja. Naime, u pisanoj verziji, „Oblik vode“ predstavlja jednu potpunu, zaokruženu priču iz koje imamo uvid i u razmišljanja sporednih likova; ulazimo u podsvest jednog od najgorih zločinaca Ričarda Striklanda, i na kraju, zaranjamo u um i razmišljanja neobičnog vodenog stvorenja, dok se u filmskoj verziji njihova unutrašnja previranja samo površinski, ovlaš prikazuju.

Da rezimiram – „Oblik vode“ žanrovski predstavlja ljubavno – naučno – fantastičnu – dramu čija se vrednost sastoji od snažnih poruka utkanih u njene stranice, dok se stilski i pripovedački, po mom mišljenju, ovaj roman nalazi u kategoriji prosečnih književnih ostvarenja. Međutim, bez obzira na navedeno, smatram da ova priča, u svoj svojoj neobičnosti i neukalupljenosti u normalno, treba biti čitana i o njoj treba diskutovati, imajući u vidu da ista otvara brojne egzistencijalno značajne teme.

Knjigu možete pročitati na servisu Bookmate

Čitajte

• knjiga