Bajkovit život u kori od oraha

Leto je asocijacija na more, more na plavo, a kad pomislim na plavo, vidim prugastoplavu majicu, onu koju zovu mornarskom… Pisac koji je more utisnuo u svoje knjige i napisao najlepše romane o velikom plavetnilu je Nikola Malović. Ovog proleća, pod nazivom „Izlazak srpske književnosti na more“, u Biblioteci grada Beograda održana je tribina posvećena celokupnom delu Nikole Malovića, pisca osobenog glasa u savremenoj srpskoj književnosti.

Pisac, knjižar ali i izdavač iz Herceg Novog ima specifičan opus, zasnovan na autentičnom stilu i jeziku. Malović je autor kojeg čitalačka publika voli, o čemu svedoče brojna izdanja, od romana Lutajući Bokelj do Galeba koji se smeje.

Lutajući Bokelj je dijamant u srpskoj književnosti, roman koji treba da se, po rečima Aleksandra Jerkova, nađe u obaveznoj lektiri. Nagradu Borislav Pekić Malović je dobio za sinopsis Lutajućeg Bokelja. Tu su i nagrade Lazar Komarčić, Laza Kostić, Oktobarska nagrada Herceg Novog, Nagrada Banjalučkog sajma knjiga, za Jedro nade ovenčan je nagradama Branko Ćopić i Borislav Stanković, te Perom despota Stefana Lazarevića, dok je, iako mlad, za životno delo dobio i Majstorsko pismo.

Malovićevi romani prevedene na ruski, engleski i kineski.

Kao osnivač hercegnovske knjižarske i izdavačke kuće Knjižara So koja postoji skoro pa 20 godina, kako ocenjujete književnu ponudu? Da li je ranije bilo više kvalitetne književnosti?

Bilo je, jer smo ranije i sami bili kvalitetniji, grupno govoreći – obrazovaniji, učeni na primjerima prave, tj. lijepe književnosti, umjesto na primjerima popularne literature, koja ima za cilj prije da zabavi, umjesto da poduči. Da bi danas i podučavala, književnost ne smije da bude politički korektna, a ako je korektna, ako je bez autorskog stava prema gorućim pitanjima, tada sve što je napisano samo arči papir.

“Čitalac žedan Mediterana, želim da vjerujem, između mojih redova već 25 godina pronalazi mjesto na kome bi i sam želio da bude.”

Sa 12. izdanja, Lutajući Bokelj je roman koji vas je vinuo u književnu orbitu i doneo vam najviše nagrada. Kroz lik antiodiseja Nika otkrivate Boku, fešte, algoritam leta… Posle 16 godina od prvog izdanja, kako danas gledate na Lutajućeg Bokelja?

Odisej je poznatiji po lutanjima od njegove druge prave suštine, a to je da rodnu Itaku uopšte ne napušta. Jedna od teza ovog romana jeste da se bajkovit život može provesti u kori od oraha, pri čemu je korom od oraha zahvaćeni Mediteran, čini mi se, slikovitiji mjesto za čitanje i za življenje od nekih drugih geografija.

Imamo pred sobom rafiniran roman čije se svako poglavlje bori za čitaočevu pažnju.

Čitajte

Za vas bi se reklo da pišete u slikama, tj. pomažete čitaocu da se lako nađe u ipak izmaštanom mediteranskom raju. Prikazujete Boku Kotorsku kao teatrum mundi, kao slika sveta. Šta je tako magično u vašom rukom opisanoj Boki?

Moji romani, iako su puni radnje koja se dešava u Boki, nisu o Boki, nego su o životu na planeti Zemlji, danas. Ipak, pošto se radnja negdje mora da odvija, odabrao sam da to bude jedan od 30 zvanično najljepših zaliva na planeti, jer Boka to oficijelno jeste.

Čitalac žedan Mediterana, želim da vjerujem, između mojih redova već 25 godina pronalazi mjesto na kome bi i sam želio da bude.

“Mlad čovjek treba sam sebi da traži lektiru, ako mu je Bog dao, uz pomoć knjižara-specijaliste.”

Dobili ste ime po zaštitniku moreplovaca i gotovo uvek imate na sebi mornarsku majicu. Nikola u osnovi ima grčki koren „niko“ (pobeda). Vaša supruga se zove Viktorija. Da li je energija dvoje pobednika dovoljna za sreću i šta je sreća za vas?

Dvoje pobjednika, kako nas nazivate, nije bilo te sreće da začnu plod ljubavi. Sreća bi bila da umjesto dvoje izgubljene, imamo četvoro sve zrelije djece, pa da ih zaljubljene u more, jer se u more nemoguće odljubiti, gledamo sada s prevelikom brigom kako brode prema cunamiju koji dolazi.

Dugo u beogradskom hotelu „Kasina“ imate spomen-pločicu sa vlastitim imenom ispred sobe 308? Kako je nastao ovaj kuriozitetni artefakt vezan za savremenu srpsku književnost?

Do renoviranja, dugo sam boravio u hotelu „Kasina“ na Terazijama.

U danu kada sam dobio nagradu Branko Ćopić, koju dodjeljuje Srpska akademija nauka i umetnosti, u čijem žiriju sjedi pet akademika, koji su jednoglasno glasali za roman Jedro nade, otišao sam kod direktora hotela „Kasina“, Dragana Milosavljevića, da mu pohvalim posadu. Taj divan čovjek je odlučio da od tog trenutka imam povlašćeni status, i dao da se izradi spomen-pločica na kojoj je pisalo ćirilicom: „U ovoj sobi boravi Nikola Malović, nagrađivani srpski pisac iz Boke Kotorske.“

Roman o najpoznatijem modnom dezenu na svetu.

Čitajte

Koje knjige ste voleli da čitate kad ste bili dete? Koliko je važno za dete da počne rano da čita, istražuje, luta kroz književnost, otkriva?

Do romana Robinzon Kruso suočavao sam se, kao i svi klinci, s lektirom koja je uvijek bila dosadna. A onda sam doživio otkrovenje i spoznao da su samo rijetke knjige dosadne. Mlad čovjek treba sam sebi da traži lektiru, ako mu je Bog dao, uz pomoć knjižara-specijaliste.

Koliko je važno da dijete počne da čita? Čitaocu vašeg pitanja postaće jasnije, posebno ako je roditelj, kada shvati da sve što smo saznali, ili smo čuli, ili smo pročitali. Trećeg nema. Kvalitetan vodič kroz aktuelnu produkciju potreban nam je kao lajfkouč.

Savremeni pisci uglavnom nemaju strpljenja da nakon dobrog početka, eventualno sredine, izvedu i dobar kraj.

Pisac u romanu mora da ima dobar početak, sredinu i kraj, rekli ste jednom prilikom. Kako gledate na regionalnu književnu scenu? Da li u savremenoj književnosti ima pisaca za sva vremena?

Savremeni pisci uglavnom nemaju strpljenja da nakon dobrog početka, eventualno sredine, izvedu i dobar kraj. Moj prijatelj, regionalni Ante Tomić, sabrao je sve uspjehe, mnoge nagrade, ali književno strogo gledano, krajevi njegovih romana puštaju vodu, metaforički kaže li se. I nije dragi mi Ante, jedini.

Budući da mora nema mnogo ni u svetskoj ni u srpskoj književnosti, da li nešto novo spremate posle Galeba koji se smeje, romana zbog kog doslovno žene plaču od sreće kada uđu s impresijama u hercegnovsku Knjižaru So?

Nekoliko se novih naslova glavom probilo u svijet glavom nakon divnog Galeba koji se smeje, a to su zbirka storija Za čitanje na plaži, i do sada nepoznata forma – Andrić i đavo, foto-novela u dramskoj formi. Oba ova naslova za sada se mogu naći samo u hercegnovskoj Knjižari So.

Za kraj, da li biste se poput Kiša nekad, vi danas usudili da date savet mladim piscima?

Mnogo puta sam se usudio i rekao: Ne pišite, nego živite. Pisanje je maraton.

Ako uprkos svemu mlad pisac koji je danas ne može da zaspe bez pisanja, na dobrom je putu.

Prugastoplave storije Nikole Malovića strukturom podsećaju na raspored pruga najpoznatijeg modnog dezena, onog mornarskog, ali i na Ribu – znak vremena.

Čitajte

• nikola malović
• laguna
• knjizara so
• knjiga
• lutajući bokelj
• jedro nade