Nagrada NIN za roman godine pripala je ponovo jednoj ženi

Danas u podne saznali smo da je Danica Vukićević 69. dobitnik najprestižnije književne nagrade kod nas, nagrade NIN.

NIN-ova nagrada je književna nagrada kritike za najbolji roman godine, a dodeljuje je nedeljnik NIN. Ova nagrada prvi put je dodeljena 1954. godine, a dobio ju je Dobrica Ćosić za roman „Koreni“.

“Danas je ovo najznačajnije književno priznanje u Srbiji.”

Tokom tog perioda dodeljivana je piscima sa prostora cele bivše Jugoslavije, a posle raspada države srpskim piscima. Prvobitna namera redakcije nedeljnika NIN bila je da se ovom nagradom obuhvate dva književna roda – roman i drama, ali je žiri u svom prvom sastavu sugerisao redakciji da se dodeljivanje nagrade ograniči samo na roman. Ustanovljenje nagrade za roman bio je veliki događaj u književnoj kulturi toga doba. Danas je ovo najznačajnije književno priznanje u Srbiji.

Žiri u sastavu Marija Nenezić, Milena Đorđijević, Žarka Svirčev, Goran Korunović i Teofil Pančić (predsednik) od trinaest naslova iz užeg izbora odabrao je šest romana za finale u kojem je pobedio roman “Unutrašnje more”.

Danica Vukićević: Unutrašnje more (Nojzac)

Danica Vukićević nastavlja da piše u formi “dinamičnog, vrcavog i lucidnog portretisanja … realnosti domišljatim i pamtljivim pesničkim slikama”, te prenosi “frenetični ritam, zvukove grada, zbrku u komunikaciji, eksperiment u jeziku i o jeziku” (Vladislava Gordić Petković). I opet važi ono što autorka kaže u jednom intervjuu: “Moje iskustvo jeste žensko iskustvo, i izabran – ženski glas (među drugim unutrašnjim glasovima, dečjim, muškim, bespolnim, ne-rodnim, ili neljudskim, biljnim, životinjskim… glasovima predmeta). Kada tražite sopstveni glas (štimovanje, osluškivanje preko antena) neki ipak izaberete”.

U užem izboru bili su i romani:

Milan Tripković: Klub istinskih stvaralaca (Fabrika knjiga)

“Ovo nije film, ovo je stvarnost”, razgovaraće među sobom čitaoci “Kluba istinskih stvaralaca”, u romanu Milana Tripkovića. Jeste, dok čita ovu knjigu čitalac će se osećati i ovako i onako, ali svakako ne i usamljeno. U stopu će za njim, ili ispred njega, kad smo već kod toga, ići bulumenta pronicljivih, zainteresovanih, empatičnih Tripkovićevih eksplicitno implicitnih čitalaca. Oni će se čuditi, iznenađivati, zgražati, bežati i vraćati se – sve trudeći se da daju smernice čitaocu s druge strane… pa, recimo, ekrana. Jer, Tripkovićeva knjiga ipak nije stvarnost, šta god da čitaoci u njoj kažu; zaista je više film. A ponajpre je nešto između kuće strave i kuće smeha, kroz šta se, kao na ekskurziji, vozi razred čitalaca.

Goran Petrović: Papir sa vodenim znakom (Laguna)

Priča o jednom događaju u renesansnoj Italiji poslužila je Goranu Petroviću da svoju novu knjigu, raskošno ispripovedanu povest Papir, uobliči u dalekosežnu i duhovitu metaforu o smenama života i smrti, o tajnama pisanja i stvaranja uopšte.

Papir je prva priča, „prvi tok“ u Romanu delti Gorana Petrovića, univerzumu alegoričnih pripovesti čija se radnja raspliće od srednjeg veka do dana koje smatramo našim.

Roman je dobio priznanje Beogradski pobednik.

Mirjana Drljević: Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo (Booka)

Iako u osnovi detektivski roman koji prati istragu o tri nestale devojke, ovaj novobeogradski noar je višeslojna, emotivna i suptilno duhovita knjiga o odrastanju u sumornim blokovima, prijateljstvima za ceo život i kompleksnom odnosu roditelja i dece. Brz, inteligentan i znalački vođen od početka do kraja, roman razotkriva posledice neizgovorenog i potisnutog u postjugoslovenskom društvu u kojem dominira kultura zaborava i prećutkivanja.

Uglješa Šajtinac: Koljka i Sašenjka (Arhipelag)

Neobična i nesvakidašnja knjiga u kojoj se pripoveda o savremenoj banatskoj svakodnevici u kojoj se u svesti dvoje junaka neprestano ukazuju dve privilegovane figure. Jedna je iz intimnog okruženja, to je nedavno preminuli rođak Koljka, iza koga su ostale stvari i uspomene. Drugo je Sašenjka, u kome čitaoci odmah prepoznaju velikog ruskog pisca Aleksandra Puškina.

Marijana Čanak: Klara, Klarisa (Bulevar books)

Priča o ljudskim slabostima, bolu koji čovek sam sebi nanosi kada se udaljava od sopstvenog bića.

Na konkurs je tokom prošle godine stiglo 177 naslova.

Zanimljivosti:

Prvi dobitnik NIN-ove nagrade bio je Dobrica Ćosić za roman „Koreni“.

Smeštena u vreme političkih promena i previranja srpskog građanskog društva s kraja XIX i početkom XX veka

Čitajte

Nagradu je tri puta dobio Oskar Davičo, koji je ujedno i jedini laureat koji je nagradu dobio dve godine za redom: „Beton i svici“ (1956), „Gladi“ (1963) i „Tajne“ (1964).

Dvostruki laureati bili su Dobrica Ćosić, Živojin Pavlović, Dragan Velikić i Svetislav Basara.

Sedam spisateljica je do sada dobilo NIN-ovu nagradu: Dubravka Ugrešić (1988), Svetlana Velmar-Janković (1995), Grozdana Olujić (2009), Gordana Ćirjanić (2010), Ivana Dimić (2016), Milena Marković (2021) i Danica Vukićević (2022).

Najmlađi laureat ove nagrade bio je Vladimir Arsenijević koji je 1994. godine, sa 29 godina, nagrađen za roman „U potpalublju“.

Veoma ličan, dirljiv roman. Arsenijević je emotivno angažovani, ironični i elokventni svedok spektakla zemlje koja proždire sopstveno srce. / New York Times Book Review

Čitajte

Nagrada nije dodeljena jedino 1959. godine, kada je napravljen presedan radi stimulisanja kvaliteta. Bez nagrade je tada ostao Miodrag Bulatović sa romanom „Crveni petao leti prema nebu“. Bulatović je kasnije, 1975. godine, dobio NIN-ovu nagradu za roman „Ljudi sa četiri prsta“.

Nagradu su vratila dva laureata:

Danilo Kiš je 1978. vratio nagradu dobijenu 1972. za roman „Peščanik“ zbog optužbi da je njegova zbirka pripovedaka „Grobnica za Borisa Davidoviča” plagijat.

Milisav Savić je 1992. vratio nagradu dobijenu 1991. za roman „Hleb i strah“ zbog objavljivanja u NIN-u teksta “Strava” Momčila Selića, u kojem je jedan od negativnih junaka pisac koji je upravo dobio NIN-ovu nagradu.

Srpski književni krugovi skloni su da je porede sa nagradom Gonkur u Francuskoj.

• knjiga