Miro Morović: 'Dobru priču pronalazim u svim formama umjetnosti, od glazbe do filma'

Dozvolite, prije svega, jedno kratko putovanje kroz vrijeme do 2018. godine, točnije jednu klasičnu prohladnu prosinačku večer nezaposlenog čovjeka koji je duge noći volio kratiti, prije svega, dobrom knjigom. Na nagovor prijatelja iz knjiškog kluba tih dana je u moje ruke dospio kriminalistički roman – žanr u kojem sam u to vrijeme daleko najviše uživao – o kojem do tog trenutka ni riječi čuo nisam.

Djeca slijepoga kovača – naslov za sebe je već bio dovoljno intrigantan. Ali nisam očekivao da će jednoj noćnoj seansi čitanja činjenica da se bliži treći sat gluhog doba noći i lagano odškrinuta vrata ormara toliko doprinijeti osjećaju jeze koja me prolazila u tim trenucima – i dalje mi govore da sam lud jer, uistinu, nije zamišljen kao jezivo štivo – toliko da me posljednje zrno pristojnosti obuzdalo u nakani da uzmem mobitel u ruke i uputim autoru pokoju psovku, iako sam svega par dana prije čovjeka tek upoznao. Uskoro je uslijedilo objavljivanje ovog fantastičnog romana pod okriljem novog izdavača, nakon čega je roman, zasluženo, dospio na radar široj publici koja je 2021. godine dočekala i njegov drugi roman iz serijala o detektivu Andrewu Frameu, Voštani princ. Kada već znate naslove njegovih dosad objavljenih romana, primjereno je da ga i predstavimo. Miro Morović autor je dva spomenuta romana, odnedavno i član Hrvatskog društva pisaca. O inspiraciji, procesu pisanja i idejama za projekte u budućnosti pročitajte u nastavku.

“Pisati sam počeo gotovo slučajno, više iz nekakvog pokušaja da sam sebi dokažem da mogu napisati poglavlje nečega što bi kasnije izgledalo kao roman.”

Kako je došlo do toga da si odlučio sjesti za računalo i napisati roman? Je li oduvijek u tebi tinjala želja da se ostvariš kao pisac?

Iskreno, ne mogu reći da sam oduvijek htio pisati i nikada intenzivno nisam razmišljao o tome. Glazba mi je bila najveći prioritet. Pisati sam počeo gotovo slučajno, više iz nekakvog pokušaja da sam sebi dokažem da mogu napisati poglavlje nečega što bi kasnije izgledalo kao roman. Oduvijek sam volio čitati i pomislio sam kako bi bilo zabavno vidjeti kako bi izgledala neka moja vlastita priča. O potrazi za nakladnikom i objavljivanju romana nisam ni razmišljao. Ali eto, nikad ne znaš što donosi sutra. Ono čime sam pokušao ubiti jutarnju dosadu danas je dio mog prvog romana.

S obzirom na to da sad imamo već dva romana u kojima je centralni lik Andrew Frame, možeš li nam otkriti je li njegov nastanak posljedica radnje romana ili si istu izgradio oko njegovog lika?

Tijekom razmišljanja o novom romanu krećem od same priče. O likovima ne razmišljam unaprijed, već ih spontano uključujem u radnju. Andrew Frame u tom načinu pisanja nije nikakva iznimka. Naravno, to same likove ne čini manje bitnima, već im samo daje veću slobodu unutar priče.

Što razlikuje Andrewa Framea od drugih poročnih detektiva s duhovima u ormaru o kojima smo navikli čitati u kriminalističkim romanima? Već u prvom romanu otkriva se dio njegove prošlosti, želiš li kroz buduće romane u potpunosti zaokružiti njegovu životnu priču? I kad već pričamo o budućnosti, planiraš li uskoro Framea provući kroz neke nove (ne)zgode?

Priča o Andrewu Frameu definitivno nije gotova i svakako se planiram njime još baviti. Trenutno su mi na umu neki drugi projekti pa još ni sam ne znam kakve će te zgode biti i na koji način će se sve zaokružiti. Osobno volim provlačiti lik kroz ciklus romana jer tako ima više prostora da se razvije i zaživi. On je protagonist na kojemu se može puno raditi, kroz prva dva romana temelji su tek postavljeni. Ima nekih sličnosti i s drugim detektivima, naravno, to se ne može izbjeći tako lako u ovakvom žanru. Ono što je najbitnije je da uz te sličnosti ima i razlike koje ga čine posebnim. Teško bi mi ih bilo sada konkretno izdvajati, mogu samo reći da mi nikad nije bio cilj stvoriti vrhunskog detektiva s nadnaravnim sposobnostima i izvanrednom dedukcijom. Upravo suprotno, više ga volim predstaviti kroz njegove mane nego kroz karakteristike koje bi ga činile savršenim. Frame nipošto nije faca, zavodnik ni nešto što ljudi žele biti, ali to ga čini čovjekom od krvi i mesa i osobom s kojom se čitatelj puno lakše može poistovjetiti.

U kakvoj književnosti ili žanrovima uživaš kao čitatelj? Da ne pišeš u žanru kriminalističkog trilera, misliš li da bi se okušao u nekim drugačijim žanrovima?

Često razmišljam o izlasku iz žanra i samo je pitanje vremena kad će se to dogoditi. Mnoge teme i različiti pristupi me zanimaju. Osobno volim sve žanrove, uz iznimku self-helpa, new agea i pseudoznanosti. Kriminalistički trileri zapravo su samo jedan od žanrova koje čitam. Osim beletristike, posebno volim znanstvenu publicistiku.

Imaš li neko posebno okruženje u kojem voliš stvarati i u kojem se najlakše dogode naleti inspiracije? Postoji li u tvom slučaju fantomska pojava poznata kao spisateljska blokada?

Ta fantomska spisateljska blokada meni je svakodnevna pojava. Ne mogu reći da sam jedan od onih autora koji svakodnevno pišu jer im stalno nešto dolazi. Rijetko pišem kod kuće jer mi smetaju pretjerani mir i tišina. Zvuči pomalo netipično, ali najviše volim atmosferu kafića i pubova. Odgovara mi žamor, osjećaj da se nešto oko mene događa. Što se same inspiracije tiče, ona ne dolazi za računalom. Upravo suprotno, o radnji promišljam u svakodnevnim situacijama, uglavnom kada sam sam sa sobom. A najbolje ideje i rješenja dolaze noću, u polusnu, ponekad pred spavanje, a ponekad u zoru. Uvuče se priča u podsvijest, a u tim situacijama najbolje stvari izlaze. A moram priznati i da imam sreće što imam nakladnike koji me guraju naprijed. Ponekad doslovno provjeravaju pišem li, a s njima se često i posavjetujem u vezi radnje.

“Lijepo je znati da su moji romani doprli do velikog broja čitatelja, nešto što nisam ni slutio kada sam tek počeo pisati.”

Čitaš li osvrte i dojmove čitatelja o svojim romanima?

Pročitam ako uhvatim, najčešće kada me označe na društvenim mrežama koje inače rijetko koristim pa mi nešto može lako i promaknuti, ali neki općeniti uvid svakako imam. Lijepo je znati da su moji romani doprli do velikog broja čitatelja, nešto što nisam ni slutio kada sam tek počeo pisati.

Za koje autore bi rekao da su najviše utjecali na tebe kao čitatelja, a potom i kao pisca?

Od žanrovskih autora uvijek sam volio Edgara Allana Poea i Agathu Christie. Ali moja ljubav prema čitanju ide puno dalje od samoga žanra i to ne samo što se tiče romana. Dobra priča može se pronaći i u drugim formama umjetnosti, od pjesme do filma. I iskreno, ako bih morao izdvojiti ono što je utjecalo na moju ljubav prema stvaranju priče, bili bi to Bonellijevi stripovi – Zagor, Dylan Dog, Tex Willer… Te sam stripove nekada skupljao. Nevjerojatno je koliko tu dobrih priča ima i koliko obogaćuju dječju maštu.

Agata Kristi je najobjavljivanija autorka svih vremena.

Čitajte

Jedna popularna dilema, elektronska/audio ili tiskana knjiga?

Primijetio sam da se ta tema često spominje i iskreno, nemam pojma zašto. Potpuno mi je nebitno na čemu su slova napisana i na koji način dopiru do čitatelja, bitno je da dopru. Mogao bih čitati knjige u digitalnom obliku, na nekakvom laptopu ili Kindleu, nemam ništa protiv. Na audio-knjige bih se trebao malo duže privikavati, nisam nikad probao poslušati knjigu. Uglavnom čitam tiskane knjige jer su mi najdostupnije, a s obzirom na moje poznavanje informatike i urođenu manu da gubim stvari, bolje da tako i ostane.

Za kraj, ako uopće imaš vremena za čitanje u procesu pisanja, možeš li nam preporučiti nekoliko naslova koji su te se u posljednje vrijeme dojmili?

Naravno da stignem čitati, za to se uvijek nađe vremena. Pročitao sam četiri romana u posljednje vrijeme i sva četiri su me se dojmila. “Crvena voda” Jurice Pavičića, “Zvijer u nama” Ive Kolege, “Hotel Wartburg” Zorana Žmirića i “Pop” Edija Matića. Mislim da imamo zaista sjajnih domaćih autora.

Crvena voda Jurice Pavičića djelo je koje se proteže tijekom 27 godina, a u njemu se prati daljnji usud ljudi uključenih u potragu, od ukućana, preko osumnjičenih pa do inspektora jugoslavenske milicije.

Čitajte

• knjiga
• ante vojnović