Kad se postaje prava odrasla osoba?

Praznici su iza nas. Neki su ih iskoristili za vreme sa porodicom, za kafu i cigaru, neki su bacili cigare, neki gledali slike iz detinjstva, neki rešili da im sledeće godine bude bolje, a neki su slušali motivacione govore.

„Ključ je biti u trenutku. Živeti ovde i sada. Prošlost je istorija, budućnost je misterija, ovde i sada je sve što imamo“, govorili su treneri za život u sponzorisanim objavama na društvenim mrežama.

„Klikni ovde za još“, stajalo bi pored. Kad bi to tako išlo, lako bismo mi.

“Godina zaista počinje tek kad počne stvarnost, kad se vratimo svojim životima, podjednako ispunjenim i ispraznim, satkanim od gomile detalja koje hoćemo ili nećemo da primećujemo.”

Šta znači biti u trenutku? Godina zaista počinje tek kad počne stvarnost, kad se vratimo svojim životima, podjednako ispunjenim i ispraznim, satkanim od gomile detalja koje hoćemo ili nećemo da primećujemo. Sve novogodišnje rezolucije popucaju do kraja januara. Donete u izmenjenom, prazničnom stanju svesti, nisu primenjive na život u kom smo zaglavljeni u prevozu, u kom nam je istekla zdravstvena knjižica ili je crkao bojler. Ko želi da bude u takvim trenucima? Ko hoće da upija tu buku ili da izvlači pouke iz besmislenog čekanja u redu za nešto za šta „ljudi u normalnim zemljama“, odavno ne čekaju?

Umesto onih koji životne lekcije nude po internetu, ponekad i besplatno ako odgledaš nekoliko dosadnih oglasa, za učitelje sam uvek radije birala život i umetnost. Ništa nije tako poučno kao dobar život. Ljudi koji umeju da žive nikad ne govore drugima kako treba živeti, samo to rade dovoljno dobro i sve postane jasno onima koji žele da uvide. Isto je i sa umetnošću, koja je magija života. Najvrednije što doživljavamo, sve što nas čini živima, ne možemo konzervirati, ni preneti na druge generacije. Ljubav, patnja, strast, strepnja… Naša osećanja nemaju oblik, bar ne dok svoje niti ne upetljaju u neko delo kroz koje onda ožive zauvek, proživljavaju se iznova i iznova, dolaze i napuštaju ljude, obogaćuju ih.

“Ne znam zašto nam, kad smo bili mali, niko nije rekao da su pred nama različite životne faze, da ćemo biti srećni i tužni, ali i zbunjeni, da će nam trebati usmerenje, da ćemo se nekad osećati izgubljeno, ovako i onako.”

Nekad je teško uočiti razliku između života i umetnosti. Neke knjige, neke slike i neke melodije su toliko žive i istinite da je teško poverovati da su bilo šta sem čist život - samo što smo svesni trenutka. Od života u delu ne bežimo, ne žurimo da ga stignemo. Naprotiv, vidimo svaku poru, razaznajemo nijanse u mirisu vazduha, osećamo podrhtavanje srca… Ne znam zašto nam, kad smo bili mali, niko nije rekao da su pred nama različite životne faze, da ćemo biti srećni i tužni, ali i zbunjeni, da će nam trebati usmerenje, da ćemo se nekad osećati izgubljeno, ovako i onako. Još manje znam zašto nam nisu objasnili da je za sve naše faze lutanja umetnost uvek najbolji putokaz. Sve što nam treba je već napisano, komponovano, naslikano ili postavljeno na sceni.

Jedna neverovatna devojčica me je pre nekoliko dana pitala: „Kako se postaje prava odrasla osoba?“ Možda se to baš dogodi onda kad naučimo da živimo svoj život, da budemo u tom trenutku, kao da je knjiga ili simfonija. Možda je majstorstvo u uočavanju suštine u kosi, očima, ribljoj čorbi i bolu u zglobovima… Možda svi žudimo da budemo „Najnormalniji čovek na svetu“ Ivana Tokina.

Tokin donosi priču o čoveku koji pokušava da ponovo pronađe smisao života..

Slušajte

Kad je izašla ta knjiga, bila je 2014. na omotu je pisalo da je reč o diskretno nežnom, elegantnom romanu sa oporom završnicom, kao i da odlično ide uz vino, sir i Majlsa Dejvisa. To nije bilo baš tačno. „Najnormalnij čovek na svetu“ živi, oseća i opaža tako jasno da odbacuje druge čulne utiske, baš kao život kad se živi u trenutku. Ima svoju muziku, svoje ukuse i mirise, svoje emocije i, kako to samo umetnička dela mogu, vrlo je slična životu, samo što ima sve odgovore na sva prava pitanja.

• knjiga