ZAŠTO NISAM NAPISALA ROMAN

Internet voli ludake. Generalno, dvadeset i prvi vek obožava ludake, svih profesija. Nikad nije bilo lagodnije pričati i pisati bez osnova, bez uporišta u činjenici. Nikad nije bilo isplativije lagati o psihološkim istraživanjima, statistikama i uzročno-posledičnim vezama. Nikad nije bilo teže čuti sebe od buke. Isto tako, nikad nije bilo važnije pronaći svoj iskren glas, koji je naš kompas u svetu i naše životno sidro. Kad me pitaju šta čekam da napišem roman, moj odgovor je uvek isti: „Čekam svoju zrelost“.

“Prvi roman je uvek najteži, čak i za vrsne pisce, a čak i za to postoji knjiga „Kako napisati roman“ Rendija Ingermansona koja rešava te početničke frke.”

U novinarstvu ljudi lako skliznu u šljakerski način rada, čak i dok rade na najkvalitetnijim sadržajima. Kad nešto radiš godinama, razviješ sistem po kom možeš da radiš i bez volje, kad te boli glava, kad te nervira majka i kad ti nije ni do čega, a kamoli do obraćanja javnosti, a da ne odstupiš od sopstvenog nivoa kvaliteta, ma kako visok ili nizak taj nivo bio. Čitaoci neće znati, to se zove profesionalizam. Mnogi su po tom principu napisali i romane. Prvi roman je uvek najteži, čak i za vrsne pisce, a čak i za to postoji knjiga „Kako napisati roman“ Rendija Ingermansona koja rešava te početničke frke. Tri meseca ti treba i roman je tu. Tako kažu, a tako i bude. Među njima ima i baš dobrih romana, jer su ih napisali ljudi koji umeju da pišu i umeju da misle. Kako to često biva, među njima ima i potpunih besmislica na kojima ljudi zarade za stan. Kao što rekoh, ovaj vek voli zabavne nelogičnosti.

U deset koraka ćete naučiti kako da brzo i efikasno oblikujete svoj tekst, pri čemu ćete pratiti priču jedne mlade spisateljice koja će vam jasno prikazati put stvaranja romana od početne ideje do sjajnog i moćnog dela.

Čitajte

Meni je kasno da pišem besmislice, a prerano da počnem da štancujem solidne priče koje ne osećam. U novinarstvu je lako. Pišeš istinu ili svoje istinito mišljenje o istini. Ona te čuva od svega, jer je istina. Ma kakvo da je vreme, ma kakva da je situacija u medijima, istina je nevidljivi štit dobrog sna autora. Šta god da se desi dobro ćeš spavati, jer s istinom nikad ne možeš izdati sebe. Kazne, hajke, ružni komentari… To sve prođe, čak i diže čitanost iako narušava zdravlje. U vremenu koje pažnjom najviše nagrađuje banalnosti, ljudi sve brzo zaborave, ali mi sebi ne zaboravljamo nikad. Zato je izdaja sebe i svojih principa jedini trajni košmar koji danas u javnom poslu postoji.

“Romani su fikcije, događaji treba da budu izmišljeni, ali emocije moraju biti stvarne.”

Nisam napisala roman, jer ne bih mogla da spavam znajući da to što sam napisala nije istina. Da, romani su fikcije, događaji treba da budu izmišljeni, ali emocije moraju biti stvarne. Ako nisu stvarne, onda to nije knjiga nego zabluda. To bi bila knjiga o kojoj se govori kao o solidnom romanu, a za koju bih ja znala da je besmislica. Isti košmar, drugačije recenzije.

U formativnom periodu za emocije, živela sam u vremenu zamene teza. Svuda oko mene bilo je dobro i poželjno da glumimo da osećamo jedno, dok osećamo sasvim drugo, da se smeškamo na uvrede, da budemo uvređeni kad nam je u stvari samo dosadno, da krijemo slomljeno srce, da pričamo kako je naša rodbina divna dok se osećamo iznevereno i nezaštićeno… Tek u zrelim godinama uspela sam da raspletem to pakleno klupko, ali kako da znam da li sam ga zaista rasplela do kraja? Kako da znam da nema još slojeva koje ne vidim? Računam da će doći trenutak kad ću znati, kao što sam od početka nepogrešivo znala da mi je više od klikova, više od brojeva, tiraža i ostalih površnih tumačenja „uspešne priče“, važnija njena pouka, moj odnos prema istini, kao i da bez toga ne bih mogla da spavam. Kad sam ulazila u novinarstvo nisam znala gotovo ništa sem toga, ali sam znala da to znam. Zato roman odlažem, ali sam zato i prestala da prebacujem sebi što odlažem, čak i kad mi drugi prebacuju. Možda ga napišem za mesec dana, a možda ga ne napišem nikad. I jedno i drugo je sasvim u redu.

Svako vreme ima svoj način da ljudima ubije dušu. Isto tako, svako od nas ima pravo da ne dozvoli vremenu da ga pojede, samo toga treba da se setimo usred ovolike buke. Važno je prespavati pre odluka, ali da bismo to uradili, moramo da živimo tako da možemo da spavamo.

• miljana_nešković
• roman
• knjiga
• rendl_ingermanson
• kako_napisati_roman