Goruća pitanja Margaret Atvud

Teme opstanka, kao i fizičke, intelektualne i političke borbe, ključne su za njen angažman u kampanjama za zaštitu čovekove sredine i ljudskih prava, ali i motivi koji se uvek iznova pojavljuju u impresivnom opusu od preko pedeset zbirki poezije i pripovedaka, romana, scenarija i dečjih knjiga. Bogatstvom i raznolikošću svojih tekstova, u kojima je istovremeno prepričala stare bajke i mitove, ali i stvorila potpuno nove svetove, stalno iznova preispituje savremeni život i rasvetljava njegove sisteme društvenog ugnjetavanja, seksualne politike i međuljudskih odnosa. Njena zbirka eseja Burning Questions – Goruća pitanja – kojom se ponovo vraća publicistici, objavljena je prvog marta. Atvud u njima raspravlja o mnogim pitanjima koja danas muče čovečanstvo, a sve uz dozu sebi svojstvenih britkih komentara i duhovitosti.

Na primer, kako da pobegnete pobesnelom krokodilu? Tako što ćete trčati u cik-cak, tvrdi Margaret Atvud, pošto je krokodilima, kako izgleda, teško da krivudaju u trku. To zrno mudrosti prenosi nam u jednom od eseja u svojoj najnovijoj zbirci. No da budemo načisto, goruća pitanja kojima se knjiga bavi nemaju toliko veze s krokodilima koliko problemima s kojima se „suočavamo već više od jednog veka: zahuktalim klimatskim promenama, nejednakoj raspodeli bogatstva i opasnostima koje su se nadvile nad demokratijom“. Reč je, dakle, o najozbiljnijim mogućim pitanjima. Ipak, krokodili ukazuju na opšti ton ove knjige: zabavan, suv humor i šalu na sopstveni račun, koji ne ustupaju nimalo mesta nikakvoj pompeznosti ili pritvornosti.

Poslednjih godina se romanopisci retko odlučuju da objave zbirku eseja. Ruku na srce, zapravo nemamo ni prava da očekujemo da pisci fikcije budu kvalifikovani da komentarišu ova ili ona dešavanja. Jer na svakog koji se pokaže kao mudar i savremen u svom posmatranju stvarnosti, nađe se jedan koji nas užasne svojom razmetljivošću i taštinom.

Margaret Atvud je od 1960. objavila tri zbirke eseja. Ova počinje 2004. i zalazi u 2021. godinu, i poprilično je dobar vodič kroz dosadašnje muke i probleme novog milenijuma. Piše o vremenu posle napada na Kule bliznakinje, o Obaminim godinama, finansijskoj krizi, Trampovoj eri, pokretu #MeToo i pandemiji kovida-19. Nijednom rečju ne pominje prašinu koja se podigla kad je 2019. podelila Bukerovu nagradu s drugom spisateljicom, ali zato su tu druga intimna razmišljanja, o televizijskoj adaptaciji Sluškinjine priče i smrti njenog supruga Grejama Gibsona. Atvud je tu velikodušno rečita i otvorena – baš kao što od nje i očekujemo.

Među najzanimljivijima su svakako eseji o drugim autorima – poput pomorskog biologa Rejčel Karson, koja je napisala Tiho proleće, čuveno delo iz oblasti environmentalizma i kojoj se Atvud divi. Pisala je i o kanadskim ženama: njen esej o Alis Manro (2008) najbolje je što ćete ikad pročitati o ovoj kanadskoj nobelovki. Po njoj, Manro nije Čehov već Sezan: „Naslikaš jabuku, slikaš je iznova i iznova, sve dok taj dobro poznati objekt ne ostane čudan, prozračan i tajanstven; a ipak, to je i dalje samo jabuka.“ Baš tako.

U Gorućim pitanjima, najnežniji delovi su oni lični, poput njenih prisećanja na detinjstvo u šumama Ontarija i Kvebeka i vreme provedeno s ocem, entomologom po struci, u čeprkanju po drveću u potrazi za najezdama insekata i gusenica. „Usred vožnje, najednom bismo se zaustavili. ’Najezda!’, povikali bismo. Druge porodice su stajale da kupe sladoled u kornetu. Naša je stajala da zagleda bube“, piše Margaret Atvud u eseju Drveće života, drveće smrti.

Lokdaun, piše Atvud, nije za nju bio toliko surov koliko je mogao da bude, zato što je ćerka s porodicom došla da bude s njom. Takođe, dodaje, nije da je ovo prva pandemija koju je čovečanstvo preturilo preko glave, i onda opisuje kako su bolesti pustošile u prošlosti: „Mladi kažu kako je ovo nešto najgore dosad, ali nije! Već smo prošli kroz ovo.“ Istraživanje joj utoljava radoznalost i pomaže da ostane uravnotežena, i da ne podleže dnevnim uzbuđenjima već da im nađe mesto u plimama i osekama istorije.

Atvud se ne trudi da se uvek pridržava scenarija. Kad su joj tražili da napiše nešto „o piscu kao političkom faktoru“, odbila je: „Zato što ne verujem da su pisci nužno i politički faktori.“ Jer insistirati na nečemu takvom, kaže, između ostalog, za Gardijan, znači „preseći sponu između pisca – mene – i vas, tajanstvenog čitaoca“. Ipak, pitanje kako se baviti pisanjem pred licem katastrofalnih klimatskih promena ustinu je goruće; Atvud veruje da je neophodno tražiti priče koje odgovaraju ovoj očajnoj situaciji.

Šezdeset godina posle svoje prve zbirke eseja, čini se da Margaret Atvud želi da ustupi mesto drugima. „Ja sam ikona“, kaže, „a kad si ikona, znači da si takoreći mrtav i sve što ti preostaje jeste da nepomično stojiš u nekom parku i pretvaraš se u bronzu dok ti golubovi i ostali čuče na ramenima i seru ti se na glavu.“ Komentar je, svojstveno njoj, ironičan, ali ujedno je to i predavanje štafete „postmilenijalcima“ koji će se, kako kaže, uskoro naći na čelu. „Nadajmo se da će mudro iskoristiti svoju moć. I da će to biti uskoro“, piše ona.

Margaret Atvud je ostala iskrena i bez dlake na jeziku.

Šekspirova drama o čaroliji, osveti i novoj prilici u tumačenju Margaret Atvud, dobitnice Bukerove nagrade i najpoznatije kanadske spisateljice, vodi nas na uzbudljivo interaktivno putovanje ispunjeno iluzijama, iznenađenjima i sopstvenim čudima.

Čitajte

• knjiga