Li Čajld i Endru Čajld / Screen-Shot / Izvor: lithub.com
Li Čajld i Endru Čajld / Screen-Shot / Izvor: lithub.com
Izvor: Literary Hub, 25. oktobar 2022. Prevela: Tatjana Milosavljević |

Li Čajld i Endru Čajld: Kad je pisac noćna ptica

Misli dvojice autora o uvreženim navikama, strahovima i još ponečemu

Pre nepunih nedelju dana objavljen je roman No Plan B, već treći naslov iz serijala o Džeku Ričeru koji braća Li i Endru Čajld potpisuju zajedno.

Literary Hub im je tim povodom postavio nekoliko pitanja, a mi vam ovom prilikom prenosimo neke pojedinosti iz tog zanimljivog intervjua.

Sreća – za čitaoce takođe – htela je da ovi pisci, inače rođena braća, imaju vrlo sličan biološki časovnik. Tako Li Čajld kaže kako je naposletku došao do nepokolebljivog zaključka koji glasi da se pre podneva ne postiže ništa vredno truda. Stoga najčešće ustaje kasno i narednih par sati posvećuje tome da se, kako kaže, „dovede u vozno stanje“. Tek posle toga, oko jedan ili dva posle podne, seda da radi. Ne prekida posao sve dok uspeva da zadrži zadovoljavajući kvalitet i koncentraciju, a kad oseti kako počinju da opadaju – obično posle nekih šest sati – ustaje od kompjutera. Oko ponoći često oseti novi nalet energije, kada radi još dva do tri sata pre odlaska na spavanje, pogotovo u kasnijim fazama priče, kad se radnja istinski zahukta.

“Upalim kompjuter, pročitam ono što sam juče napisao i nastavim da pišem.”

Endru Čajld kaže kako mu je omiljeno vreme za pisanje noć, kada se svet svede na maleni prostor obasjan svetlošću ekrana njegovog laptopa i nema ničega što bi mu odvlačilo pažnju od priče koju kazuje.

Obojica kažu da ne veruju u spisateljsku blokadu. Li smatra da je reč o pukom mistifikovanju nečega što ipak posao kao i svaki drugi. „Da li medicinske sestre mogu da se izgovaraju nekakvom blokadom? Ili vozači kamiona?“, kaže on. „Naravno da ima dana kada najradije ne bi radio, ali moraš. Kamiondžija sedne za volan, proveri retrovizore, uključi zagrevanje motora, zakopča sigurnosni pojas i zakrene ključ u kontakt-bravi, a dotle proradi i mišićna memorija i tako započne radni dan. Isto je i sa piscima… Upalim kompjuter, pročitam ono što sam juče napisao i nastavim da pišem.“

“Važno je, umeti da uvidiš razliku između trenutka lenjosti i potrebe da izbegneš grešku koja bi te stajala mnogo vremena. “

Po Endruovom mišljenju, neko ko se profesionalno bavi pisanjem mora razviti kod sebe disciplinu, u smislu da svakog dana (ili svake noći, u njegovom slučaju) radi na rukopisu sve dok ne bude zadovoljan napisanim. Doduše, napominje, s godinama je shvatio da ga, onda kad mu zapne, zapravo podsvest upozorava da je krenuo pogrešnim pravcem. Važno je, veruje on, umeti da uvidiš razliku između trenutka lenjosti i potrebe da izbegneš grešku koja bi te stajala mnogo vremena.

Obojica kažu kako su se naslušali saveta u vezi sa pisanjem. Najgori koji je ikada dobio, kaže Li Čajld, glasio je da „piše o onome što zna“ – zato što znanje kao takvo nije dovoljno za uzbudljiv triler. Bolja alternativa je da „oslušneš osećanja“ – sopstvene strahove, uzbuđenja, želje, tajne i nadogradiš ih do veličine romana. Da se prisetiš, kako kaže, „onog strašnog trenutka kad si u prepunom tržnom centru na sekund pogledao u nešto, a onda se okrenuo i… tvog deteta nema. I onda, u magnovenju, prožme te neizrecivi strah, da bi sledećeg trenutka ugledao ćerkicu na tri koraka od sebe, kako zagleda neki izlog. Sve je u redu. Štos je u tome da zapamtiš taj osećaj neizrecivog straha i onda ga nadograđuješ tako da potraje jedan sat, nedelju ili mesec dana“.

Endru pak smatra da je najbolje „ignorisati sve savete“, verovati u sebe i dati sve od sebe da svoju priču ispričamo na sopstveni jedinstven i neponovljiv način.

“Ako knjige slažeš po abecednom redu, tada bi svaka nova knjiga značila pomeranje svih ostalih.”

Li i Endru imali su različit razvojni put kao pisci, ali obojica smatraju kako je u pisanju bitna efikasnost, što između ostalog podrazumeva jasnoću, konciznost i ubedljivost. Doduše, do tog zaključka došli su na različit, ali podjednako neobičan način: Li zahvaljujući svom profesoru fizike u gimnaziji, a Endru kao maturant, kada je osiguravajućoj kompaniji pisao odštetni zahtev za svoja prva kola.

A kako ova dvojica pisaca organizuju knjige na svojim policama?

Li kaže kako nastoji da ne drži fikciju i nefikciju na istom zidu ili čak u istoj prostoriji, ali da je to – to. Jer ako knjige slažeš po abecednom redu, na primer, tada bi svaka nova knjiga značila pomeranje svih ostalih, što bi bilo izvan svake pameti. Srećom, dodaje, ima dobro vizuelno pamćenje, pa se tako za većinu naslova relativno brzo seti gde se nalaze.

Endru se samo nasmejao i odgovorio kako je isprobao nekoliko sistema, ali nijedan nije „upalio“, te da je verovatno tačnije reći da njegove knjige organizuju njega.

Koristimo kolačiće da bismo poboljšali iskustvo na web stranici Bookmate Žurnal. Saznajte više ili