Jovana Ristić: Ljubav prema knjizi u izdavačkim kućama uvek se oseti

Jovana Ristić je rođena 1982. u Beogradu. Završila je smer Srpska književnost i jezik sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu u Beogradu. S rukopisom „Devedesete u kraju” ušla je u najuži izbor za nagradu Proza na putu 2012, a njena kratka priča objavljena je u književnom časopisu „Gradina”. Sa knjigom “Znaš ti ko sam ja” bila je u širem izboru od 30 romana za Ninovu nagradu.

Jovana Ristić je naša nova sagovornica u rubrici Žene u izdavaštvu. Sa Jovanom je razgovarala Ksenija Prodanović.

Izdavaštvo jeste na neki način “ženski” posao – čitaoci su uglavnom žene, urednice, lektori, HR takođe, ali na ovim prostorima to i dalje deluje iznenađujuće. Šta misliš da je razlog tome?

- U izdavaštvo sam došla sa glavom punom citata iz knjiga, rečenica naših profesora sa Filološkog fakulteta i sa nekim mladalačkim iskustvom u svetu novinarstva. Odmah me je fascinirao temeljan i lagan ritam rada i mogućnost da se svakodnevno bavim nečim stvarno važnim – knjigama. Da budem u kontaktu sa nekom esencijom duha, jer mislim da knjige u sebi nose sve suštinske misli i znanja o svetu i životu.

Trebalo je, naravno, tu puno stvari naučiti, razumeti da nije sve uživanje i romantika, da surova pravila tržišta i tu postoje. A to što sam nežnijeg pola nikad mi nije bilo tema za razmišljanje. Odrasla sam u porodici gde su mame i bake bile fakultetski obrazovane, radile, imale karijeru, i meni je to bilo normalno. Uz to sam i pomalo feministkinja, hehe. Glavno mi je bilo da puno, baš puno radim, uvek se nadograđujem i učim nešto novo (ne kažem da je lako).

“Nisu krivi muškarci već neki deo našeg vaspitanja i kulture gde se žene odmalena uče da budu u ulogama u kojima pomažu drugima, dobre su, korisne, žrtvuju se i trude, a pritom se ne ističu, ne koriste benefite, ne hvale se uspehom.”

Nisam nikada imala neprijatnost sa kolegama jačeg pola, kao ni sa piscima, ima raznih ljudi i odnosa, ali mislim da su žene u ovom svetu intrigantne i da i kod kolega izazivaju neku vrstu zainteresovanosti. Čak mislim da su odnosi između kolega i koleginica u izdavaštvu neki ideal, pokazna vežba kako bi to trebalo da bude u bilo kojoj oblasti.

Ja više imam zanimljivu situaciju jer sam i kao vrlo mlada bila aktivna u ovom poslu, a i sada izgledam mlađe i relativno sam niska, pa nekada osećam da moji saradnici nisu sigurni da bi osoba koja tako izgleda mogla da im uredi knjgu, organizuje promociju, protežira ih za nastup na TV-u. Malo su podozrivi ali kad rad počne, sve ide fino. Lakše je onim višim koleginicama kao što su Ana Marković, Milica Vučković, Ana Vučković Denčić…

Kao pisac - to je potpuno druga tema. Imam respekt u branši, ali se obraćam mladima i pre svega me zanima komunikacija s njima, kako se njima sviđaju knjige, kako njih pored sve ove silne tehnike motivisati da čitaju… I u tom smislu, pitanje pola je nebitno.

“Džordan Piterson smatra da žene nisu toliko uspešne jer nisu dovoljno čvrste, odlučne, spremne da daju zadatke drugima bez kompromisa…”

Mislim da kod tog pitanja – mogu li žene da uspeju u ovoj ili onoj oblasti - nije razlog neka ekstremna patrijarhalnost ili (nikako) neobrazovanost i neambicioznost lepšeg pola, mislim da nisu krivi ni muškarci već neki deo našeg vaspitanja i kulture gde se žene odmalena uče da budu u ulogama u kojima pomažu drugima, dobre su, korisne, žrtvuju se i trude, a pritom se ne ističu, ne koriste benefite, ne hvale se uspehom.

Džordan Piterson (o kome imam ambivalentan stav) smatra da žene nisu toliko uspešne jer nisu dovoljno čvrste, odlučne, spremne da daju zadatke drugima bez kompromisa… Verovatno su i te osobine pored talenta, socijalnih veština i vrednog rada takođe potrebne da bi je da ženska osoba bila uvažena, poštovana i na nekoj poziciji.

Male žene opisuju porodični život četiri sestre Marč koje žive u maloj zajednici Nove Engleske

Čitajte

U izdavaštvu je situacija ipak povoljnija. I dame a i muškarci koji su na važnim mestima moraju jako dobro da poznaju književnost, čitalačke navike publike, svetske trendove, jezik, jer je ovo vrlo klizav teren i morate da budete sjajni ako samo želite da dišete iznad vode. I još nešto, u izdavaštvu se ljubav prema knjizi kod onih koji rade u izdavačkim kućama uvek oseti. To znam jer sam i sama kao dete dolazeći na Sajam slušala ljude za štandovima, pisce, urednike kako u zanosu pričaju o knjigama, gledala njihova ozarena lica jer su okruženi knjigama i drugim ljubiteljima knjge. I to se potvrdilo i u mom profesionalnom iskustvu, malo je ovde poslovnih ljudi, većina su zaljubljenici u književnost i to je taj apsurd u izdavaštvu – da baš ta neracionalna, neposlovna, zaljubljena strana i vozi napred, magnetski privlači čitaoce i omogućava opstanak…

“Portalibris” je pronašao nišu za sebe koja je vrlo interesantna – podsećanje na neke naše pomalo zaboravljene pisce, fantastika, istorijska fikcija. Šta te je podstaklo da okreneš kuću u tom smeru?

- Mislim da je u pitanju sudbina. Došla sam u “Portalibris” baš kada smo otkrili Tešića, autora “Kosingasa” i kasnije mnogih knjiga, oca srpske fantastike. Učestvovala sam u predstavljanju njegovih knjiga, gledala izbliza fenomen da se kod nas pojavi žanr koji povezuje našu tradiciju, pagansku religiju, epsku poeziju i fantastiku koja je u tom trenutku vodeći svetski trend. Dobili smo svog “Gospodara prstenova” i dela fantastike su nastavila da se nižu, ja sam zavolela te knjige i pisce: Miloša Petkovića, Vladu Đurđića, Aleksandra Stankovića… I dan-danas uživam u njima.

Na tu tradiciju u fantastici nadovezalo se i proučavanje tradicije naše književnosti, pa je nastala edicija “Otrgnuto od zaborava” gde tragamo za zaboravljenim piscima i delima i reizdajemo ih. U početku mi modernista u meni nije davala da uživam uz dela koja su deo prošlosti, ali sada sam se potpuno „navukla”, jer to su zapravo nepoznati klasici. I dok drugi čitaju Knauzgora, Loren Grof, ja se topim uz Svetozara Ćorovića, Andru Gavrilovića, Danicu Bandić. Izgleda da mi je sudbina namestila, što kaže Dovlatov, ne samo da radim ono što volim nego i da zavolim ono što radim.

Neka nova oblast koja je deo mog uredničkog upliva u “Portalibrisu” je i dokumentaristika, dela o intrigantnim ličnostima iz prošlosti i ponosna sam što sam srpskoj sceni dovela Borisa Rašetu koji je „razbio” sa knjigom o Mustafi Golubiću.

Mustafa Golubić ostao je i posle više od pola veka od svoje smrti nerešena enigma za istoričare, biografe i teoretičare zavere.

Čitajte

Osim što si urednik, ti si i pisac. Na čemu sada radiš, čime ćeš nas obradovati uskoro?

- Napravila sam pauzu u pisanju jer se u svojim knjigama obraćam mladima i pišem o tom coming-of -age dobu, ali sada posmatram odrastanje iz neke druge vizure i još mi se misli s tim u vezi nisu skroz skockale.

Volela bih da napišem nešto što će razbijati mitove i iluzije na kojima odrastamo i što će otkriti kako situacije iz puberteta i mladosti utiču na sve ostalo u žvotu. Ali i kako je to moguće prevazići. Volela bih da književnost više koristi i širi saznanja iz sveta psihoterapije i pokušaću da pišem na taj način.

Pandemija je ostavila traga na sve aspekte naših života, pa i na izdavaštvo. Da li smo se izvukli? Kako ti se čini domaća izdavačka scena?

- Knjige su izlazile i tokom pandemije, prodavale su se i čitale. Sve je bilo pomalo blago bez Sajma, ali sada se vraćamo u normalne tokove. Mislim da su izdavači dosta pretrpeli finansijski. Mi smo konkretno tužni što je nekoliko hit knjiga korona bukvalno pojela, nisu dobile popularnost i status koji zaslužuju, na primer “Albanski zatvorenik” Gorana Babića, “Čaruga” Borisa Rašete. Ali idemo dalje… Scena mi deluje fino, posebno me facinira da su najbolje knjige kod manjih, vrednih izdavača, a veliki su nekako ostali bez hitova (bar domaćih) ali imaju strane pisce. I tako, dinamično je…

Dve godine je prilična pauza kada je reč o druženju sa čitaocima (mislim na Sajam knjiga), na koje naslove si naročito ponosna i šta je u planu za narednu godinu?

- Najviše sam ponosna na dve potpuno različite knjige: Visok 1389. Aleksandra Stankovića, jer je to prva istorijska knjiga o Kosovskom boju iz vizure običnog čoveka, i Rejčel, ljubavna priča Radovana Nastića, novo dopunjeno izdanje beogradskog ljubavnog poetskog romana iz pera takve face kao što je Radovan.

Radosna sam i što je upravo izašao niz knjiga Milana Grola povodom 70 godina od njegove smrti. Mnogi ne znaju da je bio briljantan hroničar pozorišnog života.

Preporučila bih i nekoliko starinskih romana za uživanje koji su ljubavne i životne priče a vode nas u neka prošla vremena: Spahinica i Danica Stevana Jevtića i Suzana Božidara Savića.

• knjiga