Intervju: Ivana Nešić

Mnoga deca između šeste i dvanaeste godine imaju strahove i zabrinutosti. Strah od mraka, posebno ostanak sam u mraku, jedan je od najčešćih strahova u ovoj starosnoj grupi. Kao i strah od životinja, kao što su veliki psi koji laju. Neka deca se plaše požara, visine, grmljavine. Strepnja kod deteta od nekih iracionalnih stvari poput čudovišta ispod kreveta, pretvori u racionalan strah od provalnika, kidnapera… Mnoga deca se plaše gubitka, kada se roditelji razvedu.

S vremena na vreme svako dete iskusi neku vrstu straha. Dok mladi istražuju svet oko sebe, imaju nova iskustva i suočavaju se sa novim izazovima, anksioznost je gotovo neizbežni deo odrastanja. Strahovi rastu i nestaju. I dokle god strah i strepnja ne ugrožavaju svakodevicu, iz ovog neprijatnog osećanja, prevazilaženjem, postajemo bogatiji i zreliji iskustvom.

Ivana Nešić, autorka priče „Klub 5“, otvorila je serijal od 24 priče, koji je Bookmate sa puno ljubavi pripremio za svoje čitaoce i slušaoce, smatrajući da je ono što deca osećaju izuzetno važno i da se tome mora posvetiti.

Kada vam se javila urednica projekta, Ivana Mijić Nemet, kako ste reagovali na ideju da se pripremi serijal o dečijim emocijama?

Reagovala sam upravo – strepnjom. Emocije jesu jedan od najvažnijih motiva u književnosti, ali retko se dogodi da imate zahtev da baš one budu „glavne junakinje“ priče. Hoću li ja to umeti a da ne bude suvoparno? Hoću li znati da na ispravan način „posavetujem“ čitaoca / slušaoca kako da sa emocijom o kojoj pišem izađe na kraj? Ako i bude ispravno, hoće li zvučati kao da ja sad nešto savetujem, umesto da pišem priču? Nakon tog naleta pitanja i strahova, bilo mi je jasno da je prva emocija o kojoj treba pisati strepnja. I, baš kao i Kalini, junakinji moje priče, i moja strepnja se razvejala kada sam počela da radim i kada sam sebi dala odgovore na pitanja koja su me mučila.

„Klub 5“ govori o strepnji devojčice Kaline koja treba da snimi školski podkast i suoči se sa javnim nastupom? Da li vam je bilo teško da osmislite lik Kaline, devojčice koja bi trebalo da radi podkast, u školskom „Klubu 5“?

Čini mi se da sam već dala odgovor na ovo pitanje. Kalina sam bila ja, kao mala ali i kao odrasla ja pred koju je postavljen važan zadatak. Kalina je verovatno bio svako od naših čitalaca / slušalaca. Nije bilo teško. Deo njene ličnosti koji nam je važan za ovu priču se razvio sasvim spontano i prirodno.

Da li je Milica izvor strepnje koja je podstaknuta kod Kaline? Da li deca, za koju se priča da su „zvezde škole“ mogu da izazovu anksioznost kod mladih?

Milica, popularna i veoma kul devojčica je bez ikakve svoje krivice izvor stresa i strepnje. Svakome je, a naročito u tim najbitnijim, pre-tinejdžerskim i ranim tinejdžerskim godinama, važno da ne ispadne glup u društvu, a naročito da ne ispadne glup u očima osoba za koje smatramo da su bolje, bitnije, pametnije… Naravno, sva je prilika da te osobe potpuno iste kao i mi, sa svojim problemima i strepnjama, ali kada smo fokusirani na sebe, što u trenucima stresa jesmo, teško nam je da to i shvatimo.

Strah „da ne ispadne glupa“ je ogroman, iako Kalina uvek ima šta da kaže o temama koje su joj bliske. Briga je toliko ophrvala da ne može da spava, iako briga nije imala izvor u realnosti? Kako da se mladi oslobode briga?

Pitanje svih pitanja. A ne znam ni valja li se osloboditi svih briga. U svakom slučaju, mladi mogu pokušati da se povere nekome, da pitaju za savet. A na osobama kojima se obrate je da ne odmahnu rukom, ne kažu nešto poput „ma kakve brige, videćeš ti šta su brige kad porasteš“ nego da saslušaju, čak i kad ne znaju da posavetuju.

“Kad se nađemo u novoj situaciji, na koju nikako nismo pripremljeni zaista nam se može desiti da se u njoj snađemo bolje nego što smo očekivali, ali može se dogoditi i suprotno.”

U trenutku kada je trebalo da krene podkast, „prave reči nisu potekle“, potekle su suze, da li je ovo česta reakcija kod dece?

Kod dece, odraslih, starih, drevnih… Kad se nađemo u novoj situaciji, na koju nikako nismo pripremljeni zaista nam se može desiti da se u njoj snađemo bolje nego što smo očekivali, ali može se dogoditi i suprotno. Ovaj momenat je delom autobiografski. Pred moju prvu književnu promociju ubeđivali su me da sam ja autorka pa ću znati šta treba da kažem. Pojma nisam imala, a nije bilo kamera koje bi se isključile već 30 dečjih glava koje su došle da čuju šta to pametna autorka ima da im kaže. Nije bilo suza ali već desetak godina se kajem što se nisam bolje pripremila za taj trenutak.

Tu je nastavnica Spomenka, koja veruje u Kalinu i njenu veštinu da može da radi podkast? Podrška je najvažnija kako bismo prebrodili određene problema, a šta kad izostane podrška?

Na ovo odgovaram oprezno jer mi se čini da bi neko stručniji dao bolji odgovor. Idelano je kada podrška stigne sa prave strane, naravno, ali ako ne, nekada je možemo potražiti i sa druge strane, kod prijatelja, članova porodice koji nisu umešani u problem, stručnog lica. A ako ništa od toga ne upali, sami sebi moramo biti najveća podrška. Baš kao što ću najboljoj drugarici reći da sigurno može da uradi to čega se prihvatila, i da zaslužuje sve najbolje jer je sjajna osoba, e isto tako moram biti u stanju da to kažem i sebi i da sebi poverujem. Mada, kad razmislim, to važi čak i kada imamo podršku. Moramo sebi biti najbolji prijatelj, moramo biti dobri i topli prema sebi.

Nastavnica Spomenka Kalini je dala dobar savet, da se suoči sa svojim strahom, da se pripremi. Da li je za prevazilaženje problema uvek važno suočavanje sa istim?

Nepoznatu, a strašnu stvar zamišljam kao ogromnu loptu nečega maglovitog i nejasnog. I svaki put kada saznam nešto o toj stvari, jedan deo te lopte se odlomi i nestane. I tako se ona kruni sve dok na kraju ne ostane samo ta stvar. Nekad je ona sama velika i strašna. Ali nekad je mala, mogu da je uzmem u ruku, spakujem u džep i radim s njom šta hoću. Nekad, pak, nismo baš odmah spremni da se suočimo s problemom, sagledamo ga i saznamo više o njemu ali i to je ok. Nekada moramo sebi dati i malo vremena.

“Strepnja je univerzalno ljudsko osećanje. Neko je oseća manje, neko više. Nekoga potpuno parališe, neko se u toj meri ne obazire da radi nepromišljene stvari.”

Čemu nas uči strepnja?

Oprezu. Potrebi da se bolje pripremimo, uklonimo što je više moguće nepoznatih. Ali, ne smemo dozvoliti da strepnja vlada našim životima. Nikada se nećemo pripremiti na baš sve, iznenađenja su uvek moguća i treba da postoje. To je život i bez njih bi bio užasno dosadan i predvidiv.

Iako je na početku sve delovalo kao dobra ideja, Kalina se pre snimanja prve epizode školskog podkasta suočila sa velikom strepnjom od javnog nastupa.

Čitajte

Da li ste se i vi kao devojčica susretali sa strahovima i strepnjom, i ako jeste, kako ste se nosili sa tim? Kako današnja deca da se nose sa strepnjom?

Strepnja je univerzalno ljudsko osećanje. Neko je oseća manje, neko više. Nekoga potpuno parališe, neko se u toj meri ne obazire da radi nepromišljene stvari. Ne znam ima li neke razlike u tome kako smo se nekada nosili s tim osećanjem, a kako danas. Mislim, barem se nadam, da društvo danas malo više uzima u obzir dečja osećanja i spremno je na razgovor o njima. Evo mi svi i ovaj naš mali projekat smo jedan lep korak u tom pravcu i samo jedna od pruženih ruku.

• bookmate
• i to je u redu
• emocije