Istraživanje: ko i zašto danas čita erotsku literaturu

Marija Kraksenberger, istraživačica na Institutu za književne studije Univerziteta u Štutgartu, zajedno sa svojim kolegama, intervjuisala je više od 400 ljubitelja erotskih romana kako bi saznala zašto biraju baš ovaj žanr i koje autore vole. Razgovarali smo sa Marijom o rezultatima studije.

Zašto ste se odlučili da izučavate erotsku književnost?

Zanimao nas je kontrast između ogromne popularnosti tekstova ovog žanra i prilično pežorativnog (pogrdnog. – prim. red.) tona kojim kritičari govore o njima. Čini mi se da je sa stanovišta književne kritike važno proučavati ne samo kanonske tekstove visokointelektualne književnosti, već i ono što veliki broj ljudi zapravo čita. U suprotnom, ispada da stvarnog čitaoca ne shvatate ozbiljno.

Kako je izgledalo vaše istraživanje?

Imali smo 555 učesnika koji govore nemački, od kojih smo izdvojili 456 osoba koje su navele da sa zadovoljstvom i redovno čitaju erotsku literaturu. I kao konačni radni uzorak odlučili smo da uzmemo u obzir 427 učesnica, pošto nije bilo reprezentativnog broja muških učesnika.

Naše istraživanje se zove „Ko čita erotsku literaturu i zašto“, i u skladu sa tim smo želeli da proučimo čitalačku publiku i njihove glavne motive čitanja – za to smo koristili onlajn upitnike. Da bismo odgovorili na pitanje „Ko?“, prikupili smo, na primer, demografske podatke (starost, obrazovnanje, bračni status), kulturne sklonosti, navike čitanja. Da bi odgovorili na pitanje „Zašto?“, pitali smo ih o motivaciji da čitaju ovakvu literaturu i osećanjima koja se prvenstveno vezuju za čitanje ovih tekstova.

Pored toga, želeli smo da bolje razumemo šta se smatra pod „erotskom literaturom“ koristeći ono što se naziva istraživačkim pristupom bottom-up - odozdo prema gore. Odnosno, pitali smo same učesnice šta smatraju erotskim romanom i zamolili ih da navedu ključne tekstove. Rezultat je bio sledeći: 82% ispitanica navelo je „Pedeset nijansi sive“, a 65% je na prvom mestu navelo roman E.L. Džejmsa. Daleko iza našla se serija Silvije Dej „Između dve vatre“, sa ogromnim zaostatkom – 3% ispitanica stavilo ju je na prvo mesto. I još 2% - “Posle” Ane Tod. Niko nije postavio ni jedno klasično delo.

U engleskom književnom svetu razlikuju se dva žanra - romance (ljubavna priča) i erotic novels (erotski roman). Koja je njihova suštinska razlika?

S jedne strane, čini mi se da je savremeni erotski roman u mnogome izgrađen na isti način kao i stereotipni ljubavni roman: u toku radnje se susreću glavni junaci, između njih nastaje neka vrsta problema, koji moraju da reše da bi potom živeli srećno do kraja života… Međutim, najprodavaniji erotski romani, pored navedenog, obično uključuju eksplicitne opise seksualnih scena. U običnoj ljubavnoj priči toga nema, ili ima, ali ne toliko detaljno. Opseg seksualnih praksi prikazanih u savremenom erotskom romanu obično je oprezan kroz knjigu – i često grebe po moralnim tabuima i granicama, čak i ako se ove granice na kraju skoro nikada ne prekorače. Odličan primer je prikaz BDSM-a u romanu E.L. Džejms.

Mislite li da se erotski roman promenio u poslednje vreme?

Više nas je zanimalo bolje razumevanje trenutne situacije, nego istorijske putanje. Ali generalno, žanr erotskog romana je, naravno, pretrpeo promene – mnogo toga se desilo u proteklih 60 godina, posebno sa jačanjem feminističkih vrednosti. Prilično poznat primer je roman „Venerina delta“, francuske spisateljice i kritičarke Anais Nin, objavljen 1977. godine (iako je napisan još 1940-ih godina), sada se ova knjiga, koja se sastoji od nekoliko priča o seksu i intimnosti, smatra klasikom erotske književnosti. U to vrijeme su bile popularne knjige italijanske spisateljice Dačije Maraini, koja je počela da govori o temama kao što su incest i silovanje, a generalno je obraćala pažnju na književnost za žene koju su napisale žene.

Ipak, prilično je teško definisati šta je „erotska književnost“. Generalno „erotski roman“ ili „erotika“ se odnosi na delo bilo kog žanra u kome je jak naglasak na fizičko-čulnom i seksualnom u opisu odnosa. Ovo nije baš konkretna definicija. Pored toga, često postoji mnogo kontroverzi i diskusija oko razgraničenja, na primer, koja je to razlika između erotike i pornografije.

Kao što je već pomenuto, zanimale su nas promene koje su se desile u protekloj deceniji, a koje bi se videle u rezultatu prodaja. U erotskoj literaturi 2010-ih, po mom mišljenju, više se ne radi toliko o promociji feminističkih vrednosti, koliko o zanimljivom i uzbudljivom sadržaju za čitanje. Osim toga, ovi romani imaju ogroman broj obožavatelja a samim tim i neku vrstu pompe u medijima. Takođe, digitalizacija je možda igrala važnu ulogu u širenju informacija o takvim knjigama.

Kako izgleda čitalac erotske literature u poslednjoj deceniji, na osnovu vašeg istraživanja?

To su uglavnom zaposlene žene srednjih godina, uglavnom sa visokim obrazovanjem, heteroseksualne su i u stabilnim vezama. Čitaju mnogo, nekoliko romana mesečno, ali ne samo erotske, neko i druge žanrove. Prosečna starost naših učesnica je 34 godine, ali je generalno među njima bilo žena od 18 i 70 godina. Dakle, nije tačna predrasuda da je „Pedeset nijansi sive” „pornografija za mame” (definicija koja čvrsto prati roman u medijima na engleskom jeziku. – prim. red.), odnosno literatura za nezaposlenu ženu, koja brine o deci, ili za očajne singl žene koji nemaju čime da ispune svoje vreme.

Zanimljivo je da ove čitateljke, po pravilu, imaju prilično konzervativne poglede na rod i pol, odnosno šta su muževnost i ženstvenost. Istovremeno, za roman „Pedeset nijansi sive” smatraju da je „progresivan”, „doprinosi emacipaciji” i „feministički”. Ove karakteristike je prilično teško sastaviti sa dve stalne komponente zapleta ovakvih romana. Prva komponenta je da često promovišu imidž večno mlade i lepe žene koja, uprkos talentu ili profesionalnom uspehu, zavisi od muškog priznanja. Druga je da muškarac, koji je i predmet uzdisaja, po pravilu ima viši društveno-ekonomski status, a takođe je i seksualno iskusniji. Sve ovo povećava asimetriju između polova.

Jedno od mogućih tumačenja pripisivanja progresivnih, feminističkih vrednosti ovim romanima može biti to što oni jednostavno nude seksualno eksplicitne i potencijalno uzbudljive scene koje su napisale žene za žene.

Drugo objašnjenje zašto naše ispitanice percipiraju erotske romane kao progresivne može biti njihov sopstveni odnos prema rodu. Koristeći upitnik o rodnom identitetu Sandre Boehm, saznali smo da naša radna grupa u potpunosti prihvata standardne i opšte prihvaćene ideje o rodu. Shodno tome, nisu sklone da kritički razmišljaju o rodnim stereotipima i patrijarhalnim idejama o ženama. Dakle, čitateljke koje se mogu identifikovati sa tradicionalnim ženskim verovanjima mogu tražiti potvrdu ovih verovanja i doživeti ih čitajući erotske romane.

Možda je još važnije u definisanju romana kao „progresivnog“ činjenica da često prikazuju superiornost ženskih likova u smislu emocionalne stabilnosti, koju koriste da transformišu muškarce od običnih seksualnih partnera u emocionalno inteligentne muževe i očeve – dok ženski likovi ostaju potčinjeni nepopustljivoj patrijarhalnoj strukturi.

U drugom delu istraživanja pokušali smo da saznamo ne samo motivaciju čitateljki – zašto čitaju ovakve tekstove – već i šta je za njih najvažnije u ovim romanima i kakva osećanja pre svega doživljavaju dok čitaju.

Što se tiče motivacije, dali smo im dugu listu mogućih opcija i ostavili prostor za njihove odgovore. Na listi je bilo, na primer, sledeće: „zato što je zanimljivo za čitanje“, „postoje određene knjige koje želim da pročitam u životu“, „jer mi je prijatelj rekao“. I tako smo prikupili sve odgovore, a zatim, koristeći statističke metode, identifikovali tri glavne vodeće motivacije: „skretanje pažnje“ (distraction), „vođenje“ (guidance) - odnosno, knjiga može pomoći u seksualnom životu, naučiti neke nove prakse, i „lično mišljenje“ (having a say) odnosno kada je važno da osoba ima mišljenje o knjizi o kojoj svi pričaju.

Glavna motivacija – o odmoru – odgovara osećanjima koje čitateljke, prema sopstvenim odgovorima, doživljavaju prilikom čitanja: opuštanje, zabava i skretanje pažnje. Svi erotski romani izgrađeni su po istom šablonu, veoma su predvidljivi i, izgleda, stoga, prijatni. Možete lako da pretpostavite šta će se dalje dešavati u knjizi ovog žanra.

A kako su učesnice generalno okarakterisale erotsku literaturu?

Kada je trebalo nekako okarakterisati ovaj žanr, učesnice su najčešće koristili tri definicije: „uzbudljivo“, „zabavno“ i „ugodno“. „Neobično”, „lako za čitanje” – ove karakteristike u klasičnoj paradigmi visoke književnosti, verovatno bi se smatralo kao nešto negativno. Ali ne u ovom slučaju. Čitateljke vole ove romane, a odgovaraju im upravo zato što traže zabavnu literaturu. I ovo se dobro uklapa sa našim zaključkom da ovi ljudi obično čitaju izuzetno mnogo: 10% svih učesnica čita erotske romane svaki dan, a 25% - nekoliko dana u nedelji, a to su veoma visoke stope u poređenju sa prosečnim čitaocima druge literature.

Pored demografskih podataka, pitali smo i o ukusima učesnica. Šta više vole - bioskop ili pozorište? Da li gledaju TV ili koriste usluge striminga? Ispostavilo se da imaju prilično širok spektar interesovanja: mnogo čitaju i gledaju, deluju u okviru, kako bi rekao američki sociolog Ričard Piterson, kulturne svejedinosti (cultural omnivorousness). U isto vreme, svoje preferencije shvataju veoma ozbiljno, bez ikakve ironije.

Da li čitaoci erotske literature gledaju isti žanr film?

Pa, na primer, pornografija za naše učesnice nema nekog posebnog značaja. Pre svega ih zanimaju filmovi sa elementima neizvesnosti: ljubavne priče, blokbasteri. Zatim tu su trileri i klasična visoka umetnost. Za njih nije važan toliko erotski sadržaj koliko emotivna napetost. Ovde se možemo podsetiti istraživanja američkih naučnika Džodi Arčera i Metjua Džokersa o bestselerima, gde su kompjuterskim metodama analizirali „Pedeset nijansi sive“ i došli do zaključka da u procentima, scene u krevetu zauzimaju prilično beznačajno mesto u knjizi. U prvom planu su društvene interakcije, emocionalna bliskost između likova, odnosno opis osećanja, a ne seksa.

Zašto onda biraju da čitaju erotsku literaturu, ako takve čitaoce, pre svega, privlače osećanja, a ne seks? Zašto ne ljubavne priče, na primer?

„Mislim da nije stvar u izboru „ili-ili”. Ovi čitaoci generalno mnogo čitaju. Istraživala sam podatke Amazona – pokušavajući da otkrijem koje još knjige kupuju oni koji su kupili „Pedeset nijansi sive“. Na kraju sam zaključila da ih zanima i druga savremena erotska literatura, trileri i ljubavni romani. Sve je ovo veoma emotivna, zabavna fikcija. Samo što ponekad izaberu nešto sa druge police.

A šta mislite da li će ti emotivni doživljaji, neizvesnost i dalje biti traženi u književnosti?

Mislim da će šablon svakako biti tražen, nazovimo ga „Pepeljuga + X”. Pepeljuga je u ovom slučaju lik odnosno priča koja vam je poznata, a X je dodatni detalj, na primer, scene u krevetu. Poznata radnja se često koristi u literaturi: imamo mnogo starih, uobičajenih zapleta, čiji je razvoj lako predvideti, i stoga nam pričinjavaju zadovoljstvo. I onda im dodajete nove elemente.

U vreme kada svi govore da kultura čitanja umire, pojavljuje se zapanjujuće uspešan „Pedeset nijansi sive“. Ironično, upravo oni čitaoci koji su često kritikovani zbog lošeg ukusa i koji su postali fanovi „Pedeset nijansi sive“ efikasno se bore protiv nestanka kulture čitanja. Uprkos relativno visokom stepenu obrazovanja, ovaj tip čitaoca preferira prilično jednostavne, zabavne knjige da bi pobegao iz svakodnevnog života, a čita ga češće od prosečnog čitaoca u Nemačkoj.

Serijal After, koji je Ana Tod prvo objavljivala na internetu, dosegao je neverovatnih milijardu onlajn čitanja, a kad je izašao u štampanom izdanju, postao je veliki hit u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji i Španiji.

Čitajte

Bestseler Džejms se, naime, može smatrati prototipom modernog erotskog romana – bio je izvor inspiracije drugim autorima, a doprineo je i društvenom prihvatanju književnosti ovog žanra. Druga dva najčešće citirana erotska romana Silvije Dej i Ane Tod idu u prilog ovoj pretpostavci, jer ponavljaju Džejmsovu formulu „Pepeljuga + X”, odnosno u našem slučaju plus seks, zločin i povrede. Osim toga, smatramo da je „Pedeset nijansi sive” odličan primer knjige na koju je uticala moderna digitalna kultura: nastala je iz fanfikcije, a o njoj se prvenstveno saznavalo putem društvenih medija. O tome se detaljnije govori u studiji britanskih naučnika Delera i Smita – 23 odsto ispitanika u njihovoj anketi je reklo da je za knjigu saznalo na Fejsbuku.

Kompletno istraživanje Marije Kraksnenberger na engleskom možete pročitati ovde.

• knjiga