Dorćolski rekvijem – Dosije X na srpski način?

Prvi put sam za postojanje nečega poput romana u nastavcima – dakle epizodama koje se objavljuju ili u sklopu novina, ili zasebno, kao male knjižice recimo – čuo sredinom devedesetih, kada je Stiven King na taj način objavljivao Zelenu Milju. Nisam međutim nikad čitao roman na taj način – u stvarnom vremenu, dok izlazi tako epizoda po epizoda (zaista ne postoji bolja reč za te nastavke). Priznajem i da do sad nisam čitao ništa od Dejana Stojiljkovića – jednostavno me je zaobilazila tematika kojom se bavi, a i teško mi je da se nateram da čitam nešto od nekoga koga poznajem – makar to bilo i samo virtuelno. Da li je u redu što ga sada poredim sa Stivenom Kingom, (za mene) najbitnijim piscem našeg vremena, i Čarlsom Dikensom? Neko će reći da nije, ali činjenica je da je Stojiljković uspeo na skučenoj književno-filmsko-serijskoj sceni Srbije za sebe napravi ime kakvo se – u datoj razmeri – zaista može meriti sa velikanima svetske scene. I najiskrenije rečeno – drago mi je da je baš Dorćolski rekvijem prvo delo Dejana Stojiljkovića koje čitam.

Kako ne bi bilo opasnosti da vam pokvarim užitak u knjizi odavanjem određenih detalja, evo šta kaže siže virtuelnih korica:

Aleksandar Malavrazić, istrošeni privatni detektiv iz savremenog Beograda dobija poziv da reši slučaj za tajanstvenu organizaciju koja sebe naziva “Biro za paranormalne fenomene”. Tokom istrage, on shvata da ga je u stvari angažovao besmrtnik koji je ispratio oba svetska rata, okupaciju Beograda, vreme Tita, Miloševića i sve što je posle došlo u vazda turbulentnoj i zanimljivoj istoriji Srbije.

Taj besmrtnik je Nemanja Lukić, glavni junak romana “Konstantinovo raskršće”. Zajedno sa njim, detektiv će pokušati da reši misteriju laguma koji se granaju ispod Dorćola i gde prema urbanoj legendi - postoje takozvana “meka mesta”, tačke u univerzumu koje vode direktno u Pakao. Ali to nije sve, jer Malavrazića proganja njegova sopstvena prošlost, a naročito jedan slučaj u kome je došao u sukob sa lokalnim mafijašima.

Kada sam čuo da Stojiljković objavljuje roman pod nazivom ”Dorćolski rekvijem”, pitao sam se kako to Nišlija piše o Dorćolu – ali sam se brzo setio da je i Karl Maj pisao o domorocima u Americi (Vinetu, čije su ekranizacije posle snimane u Jugoslaviji) a da Ameriku do pred kraj života očima video nije. Da li je nešto falilo knjigama? Nije. Usput budi rečeno – i Karl Maj, verovatno najprodavaniji autor u istoriji Nemačke, takođe je objavljivao svoja dela u nastavcima.

Pa šta je onda to, što nam Stojiljković donosi u prvoj epizodi ovog romana?

Ne baš mnogo – ali dovoljno da se navučemo.

Glavnog junaka upoznajemo pre svega kroz primer slučaja na kojem je bio angažovan (koji ovde neću prepričati, doživite ga sami – nije paranormalan, ali je toliko sumanut, a istovremeno realističan da sam se kikotao sve vreme dok sam čitao) i kroz opis njegovog odnosa prema tri kafane u kojima uglavnom obitava. Stojiljković je – vrlo iskusno i zapravo prepredeno, vodeću reč prepustio ne sebi kao neutralnom naratoru, već samom glavnom liku, Malavraziću. Zabavno je kako narator ne upada u kliše zamku da sebe naziva boemom, nego otvoreno i direktno kaže da je alkoholičar. I mimo toga – jezik kojim pripoveda je vrlo rezak, iskren, otvoren i – stvaran. Prečesto čitamo savremene domaće autore koji bi s jedne strane da oponašaju američke krimiće, trilere i/ili horore, a istovremeno ne dopuštaju sebi da pišu onako kako ljudi stvarno govore, nego se snebivaju kao snajke u zamišljenom devetnaestom veku, pa im stil pisanja ne odmiče dalje od kvaliteta ljubavnih vikend-romana. Dok čitate Dorćolski rekvijem, vi u glavi čujete Malavrazića (usput, ako volite, obavezno poslušajte audio verziju ove knjige na Bookmate – takođe izlazi u epizodama), vi vidite naslove novina koje citira, to je jednostavno svet kakav poznajete, potpuno stvaran svet.

Obrt koji dolazi na kraju epizode (a ovo nije spojler, jer siže knjige kaže da se bavimo paranormalnim stvarima) savršen je način da nas pored sve zabave koju smo prošli s Malavrazićem do tog trenutka uvuče dublje – odnosno navuče i da sada jedva čekamo nastavak. Čuj, molim te, ”Biro za paranormalne fenomene”, i onda jedan detalj, odnosno dva detalja na vizit karti preko koje saznajemo za pomenuti biro, koji svakom obožavaocu naučne fantastike, istorijske fantastike, stripova (posebno Konstantina i Dilana Doga) izmamljuju osmeh i brdo zamisli u glavi, da bukvalno zamisli čovek Moldera i Skali koji sede tamo negde u Nemanjinoj u podrumu i love vanzemaljce i čudovišta pred pozadinom istorije Beograda.

Ovakvim potezom Stojiljković – i Bookmate – dokazuju da ne samo da knjige nisu mrtve, nego i da, u vreme Netfliksa i bindžovanja itekako ima prostora i za književnost ”na kašičicu”.

Činjenica da se roman odigrava u istom univerzumu i deli jednog od glavnih likova s Konstantinovim raskršćem čini Dorćolski rekvijem obaveznom lektirom za sve ljubitelje krosovera, velikih književnih svetova pojedinih autora i otvara već sada mogućnosti za još mnogo, mnogo priča s Malavrazićem u glavnoj ulozi.

Beograd kakav još niste upoznali! Roman u epizodama Dorćolski rekvijem, Dejan Stojiljković, ekskluzivno je napisao za Bookmate Bookmate

Čitajte

Svi najčitaniji autori na ekranu tvog telefona, uz 60% popusta ovog leta!

Klikni i kupi!

• knjiga