Da li je roditeljsvo postalo nauka?

Dobili ste dete, okrećete – obrćete nema uputstva za upotrebu, nigde korisničkog imena ni lozinke. Sve morate sami. Uskaču sa savetima babe, tetke, strine, ujne, komšinice ali to nije to. Vaše dete je jedinstveno – vaše iskustvo je jedinstveno. I šta ćemo sada?

Deca imaju misiju da vam osvetle slabe tačke, vi imate misiju da ih usmerite da budu puni samopouzdanja i samopoštovanja da tako postanu zadovoljni i dobri ljudi. Na toj relaciji otkrivaju se čari roditeljstva. Dete raste – vi sazrevate. Najvažniji i najpostojaniji emotivni odnos, u koji ste ikada ušli, počinje rođenjem deteta. Koliko god da se spremate za ovu ulogu vi ste amater i profesionalac u isto vreme.

Pravi način da se vaspitavaju izvanredna deca je da im konstantno posvećujete pažnju, obasipate bezuslovnom ljubavlju, dajete podršku i prihvatate ih. Slušajte svoju intuiciju, jer ona je vaša nevidljiva ruka, koja pokazuje najbolji pravac. Roditeljstvo je poput mozaika, neophodno je ići malim koracima, ne mogu se obuti čizme, iz bajki od sedam milja, i tako preko reda stići do cilja.

“Primetili ste da je vaše dete progovorilo nešto pre nego njegovi vršnjaci, da gleda svet malo drugačijim očima i da ga sve zanima? Izgleda kao mali Šerlok Holms koji sve čuje i vidi pa želi da razume šta se dešava oko njega? Možda se radi o tome da imate darovito dete” napisla je Miona Majstorović Lemaître na svom blogu. Po formalnom obrazovanju Miona je profesor francuskog i engleskog jezika, prevodilac, ali takođe i specijalista za komunikaciju i marketing i moj sagovornik na temu zahtevnijeg roditeljstva.

Nakon deceniju i po koje ste proveli u biznisu, bankarski sektor, maloprodaja, event menadžent, intuitivno ste se okrenuli digitalnom svetu i temi koja vas inspiriše i pokreće?

Cilj mi je bio napraviti platformu za učenje, za predavanja, savetovanja i kreiranje pedagoških sadržaja na teme koje su, igrom slučaja mog života, postale moja misjia – darovitost tj. socio-emocionalna strana darovitosti. Otkrila sam, mnogo kasnije, nego što je to poželjno, da sam darovita i to je bio prvi veliki “aha momenat“ u mom životu. Zatim sam se dubinski zainteresovala za tu temu, tako sam od 2014. krenula da “kopam“ kako pomoći deci i roditeljima, pre svega darovite dece, da ne doživljavaju stereotipne scenarije u životu, da ne podbacuju i ne gube dar i svoju autentičnost na uštrb pripadanja u društvu. Otuda i moj rad na širenju dobrih praksi i kreiranju sopstvenih programa ne samo na temu darovitosti nego i roditeljstva i komunikacije na relaciji roditelj-dete.

“Darovita deca ne uče korak po korak kao pametna deca već preskaču korake, što kasnije može biti problem u učenju složenijeg gradiva i formiranju radnih navika.”

Da li postoji razlika između darovitog i pametnog deteta?

Postoje značajne razlike između darovitog i pametnog detata. Razlika je prvenstveno u stilu postavljanja pitanja: darovito dete postavlja pitanja o apstraktnim idejama, konceptima, teoriji i na ta pitanja u većini slučajeva ne postoje odgovori.

Razlika je i u načinu učenja: darovita deca ne uče korak po korak kao pametna deca već preskaču korake, što kasnije može biti problem u učenju složenijeg gradiva i formiranju radnih navika. Takođe, darovito dete može intenzivno da obuzmu emocije, dok pametno dete lakše reguliše emocije. Darovito dete zna da odluta u svoje misli ili u maštu a u svom interesovanju može ići duboko tako da postaje specijalista iz tih oblasti vrlo brzo.

Koji su to znakovi darovitosti koje roditelj može sam da primeti?

Darovitost je individualna i svako darovito dete je apsolutno jedinstveno. Ipak, možemo pronaći neke zajedničke osobine koje nam pomažu da prepoznamo darovito dete. Darovito dete je znatiželjno i postavlja mnogo pitanja i zahteva detalje.

Ponekad možda nećete imati odgovore na sva njegova pitanja što može biti frustrirajuće. To je razumljivo, ali je važno da dete ne obeshrabrite u postavljanju pitanja, već da zajednički pronađete odgovor. Uglavnom ima dobro razvijen rečnik i preferira razgovarati kao odrasla osoba. To je obično prva stvar koja se primeti. Takođe, razvija originalne i kreativne ideje poput smišljanja vlastitih priča, pesama, igara ili jezika. Ima svoj način rešavanja problemskih zadataka i situacija. Često će pronaći drugačiji način da dođe do rešenja iz matematike i sličnih predmeta.

Može da ima jako izražene osećaje za teme koje su mu važne. Sa jedne strane, postoje oni koji nisu sigurni kako postupati sa svojim emocijama. Neka darovita deca su izuzetno samosvesna što im može predstavljati problem u socijalnim odnosima. Oni se često osećaju kao da se ne uklapaju i ne pripadaju nigde. Sa druge strane, postoje daroviti koji su dobri u socijalnim odnosima i imaju razvijenu i emocionalnu inteligenciju.

Takođe, karakteristične su asinhronija, multipotencijalnost, perfekcionizam i samim tim preterana samokritičnost. Preterana pobudljivost (overexcitabilities), intenzitet i zahtevnost su karakteristike darovitog deteta, kao i duboko razmišljanje o određenim temama, sklonost raspravama ali i samoposmatranju.

Da li darovitost može da zaliči na hiperaktivnost?

Verujem da je darovitost pre svega specifičan asinhron razvoj i unutrašnji doživljaj sebe koji se mora uzeti u obzir u vaspitanju, školovanju kao i u odabiru karijere. Ponekad medicinska struka može lako da da pogrešnu dijagnozu darovitom detetu koje je izazvano neadekvatnom sredinom i ponaša se hiperaktivno po medicinskim kriterijumima. Verujem da trebamo da se istinski zainteresujemo za “genij“ svakog deteta, da pronađemo šta je i gde je dete moćno. Treba raditi i pristupiti darovitosti holistički, bez dogmatskih kategorija i definicija.

Lepo je to što neki pišu doktorate na temu darovitosti i rade istraživanja, ali to što otkriju treba odmah preneti u praksu kako bi se što veći broj dece spasio od zanemarivanja potencijala i uništavanja darova. Samo mali broj “preživi“ školu. Moje iskustvo govori da se sve dešava prekasno i da ta deca izgore vrlo brzo na vatri nemara i neverice koja vlada u školskim sistemima.

Jesper Jul je porodični terapeut, predavač, autor i predagog koji ima centre za podršku u 15 zemalja širom sveta, a njegovi naslovi objavljeni su u više od 30 zemalja.

Čitajte

Kako bi roditelji trebali da pristupe u vaspitanju pametnoj a kako darovitoj deci?

Ja bih koristila neutralni termin deca normalne inteligencije, uz reč pametna, jer to objašnjava termin darovita deca - ona koja imaju koeficijent inteligencije iznad norme. Ponašanje roditelja prema detetu treba da bude, pre svega, svesno i empatično što nije lako. Najbolje bi bilo, da uvek imamo na umu, da treba da im se obratimo na način na koji bismo se obratili nekome sa kim radimo a pojavio se potencijalni problem. Deca su, na žalost, često, objekat na kom praznimo svoje frustracije, nerešene i neosvešćene mikro (ili makro) traume sopstvenog detinjstva. Prilično grubo pričamo sa njima. Čak i šala koju uputimo na njihov račun ponekad može da izazove unutrašnju dramu i povredu. Ne poštujemo njihovu privatnost i delimo informacije o njihovim životima bez njihove dozvole.

Ono što bi trebalo uraditi zvuči jednostavno, ali nekako se svima omakne, po automatizmu, nešto što nikako ne treba raditi. Evo nekih dobrih praksi:

• Ne treba ih upoređivati jedno sa drugim.

• Ne treba im davati uloge kroz izjave: Luka je vredan, a Marko je lenj.

• Naročito treba biti pažljiv kada dete ispoljava emocije jer ima poverenja u nas a mi to ne propratimo na adekvatan način.

Kako će se roditeljstvo odvijati zavisi od toga šta je sam roditelj dobio od svojih roditelja. Misteriozni krug nasleđa se ne završava fizičkom lutrijom (plave ili smeđe oči na mamu, tatu, dedu) nego i sposobnost za roditeljovanje i tu dobijamo na lutriji života roditelja punog, polupraznog ili praznog rezervoara ljubavi. Međutim, nije nam za zameriti kad i sami nismo imali bolje od roditelja i tada mi samo uključujemo automatizam u vaspitanju tj. radimo ono što su naši roditelji radili nama. A taj momenat treba osvestiti i ispraviti.

Šta je za roditelja zahtevnije pametno ili darovito dete?

Ni jedno ni drugo nije lako. Biti roditelj je najteža uloga koju možemo dobiti. Ne postoji škola za obuku roditeljstva dok za sve ostalo moramo da polažemo ispite i sertifikate. Ako treba odlučiti šta je lakše, rekla bih da je lakše roditelju pametnog deteta jer je to dete bliže sistemu koji postoji i nema drastično različite potrebe. Isto tako, pametno dete neće preispitivati sistem dok će darovito tražiti nova rešenja i kreirati inovacije. Radoznala su i gladna znanja do te mere da ih sistem jednostavno ne može pratiti a često ni prepoznati.

“Sistem je nemoćan da ovu decu prepozna, razume i usmeri.”

Imam i anegdotu o jednoj devojčici Adini sa kojom radim i koja ima QI veći od 147 (ako to išta znači) i koja je neuklopljiva u norveški sistem školovanja. Njeno dalje školovanje se dovodi u pitanje, jer zadaje muke i njoj samoj, njenim roditeljima ali i sistemu koji nije dorastao da odgovori na tu njenu darovitost i osobnost. Otac ju je upisao u školu Ad Astra koju je Elon Mask otvorio i ona je sa lakoćom uradila sve što su joj tamo dali kao zadatak. Bilo joj je prelagano. Ova priča pored koje trebamo da zastanemo i da se dobro zamislimo. Roditelji poput Adininih žive sa velikim izazovima i na svojoj koži svakodnevno osećaju koliko je sistem nemoćan da ovu decu prepozna, razume i usmeri.

Podeljena u tri segmenta — Koliko poznajete svoju decu, Roditeljski izazovi i Svesno roditeljstvo — ova knjiga nudi sveobuhvatan pristup za obavljanje najtežeg posla na svetu.

Čitajte

Danas znamo da postoji nekoliko vrsta inteligencije, da li deca mogu iskazati darovitost u samo jednoj ili više njih?

Kada govorimo o više vrsta inteligencije, zapravo govorimo o Gardnerovoj teoriji višestruke inteligencije. Prema toj teoriji postoji čak 8 područja inteligencije:

• Verbalno-lingvistička inteligencija – deca sa izraženom verbalnom inteligencijom imaju bogat rečnik i vešto se služe jezikom za pamćenje i rešavanje problema.

• Logičko-matematčka inteligencija – deca lako razlikuju bitno od nebitnog, lako koriste brojeve i veoma dobro logičko zaključuju.

• Prostorna inteligencija – ova deca se lako snalaze u različitim prostorima, imaju sposobnost grafičkog i prostornog predstavljanja ideja.

• Telesno-kinestetička inteligencija – za ovu vrstu inteligencije karakteristična je visoka spretnost i koordinacija telesnih pokreta i ravnoteža.

• Muzička inteligencija – deca imaju izrazit osećaj za muziku, ritam i melodiju.

• Naturalistička inteligencija – deca osećaju veliku povezanost sa prirodom i razmišljaju u skladu sa životnom sredinom.

• Interpersonalna inteligencija – deca imaju izrazito razvijen osećaj za druge, za njihove potrebe i raspoloženja te imaju izraženu empatiju.

• Intrapersonalna inteligencija – deca sa razvijenom intrapersonalnom inteligencijom imaju izraženu sposobnost introspekcije, poznavanja samoga sebe i delovanja u skladu sa svojim raspoloženjima i željama.

S obzirom na to, možete obratiti pažnju ispoljava li vaše dete neke od znakova inteligencije na pojedinim područjima o kojima smo sada govorili. Uglavnom se dešava da dete ispoljava znakove visoke inteligencije na jednom ili nekoliko ovih područja, a malo ređe na svih osam.

Kako bi odrasli trebali da razgovaraju sa decom?

Razgovori sa decom treba da budu sa poštovanjem i razumevanjem teme koja je detetu važna. Ukoliko deca doživljavaju neku situaciju kao dramatičnu, koja je s naše tačke gledišta minorna, ne treba to prenebregnuti i reći im da je nevažno to što osećaju i da su za to već veliki.

Roditelji su često skloni da misle da dete namerno nešto radi i provocira a zapravo treba ući u suštinu i razumeti zbog čega je došlo do neželjene reakcije. Mozak i funkcije predfrontalnog korteksa se razvijaju sve do 25 godine pa nekom detetu treba više vremena da se razvije. Darovita deca najviše zbunjuju svoje roditelje svojim ponašanjem jer su u nekoj oblasti ili oblastima razumni i prilično odrasli (starmali), a onda u sledećem momentu se ponašaju krajnje nezrelo i imaju napade besa kao mnogo mlađa deca.

Današnje porodice ne mogu smo da preuzmu vrednosti prethodnih generacija i da po tom obrascu vaspitavaju svoju decu. Stvari su se promenile.

Čitajte

Da bi deca razvila osećaj pripadnosti i povezanosti potrebni su im roditelji koji su dostupni, saosećajni i puni razumevanja, koji otvoreno pokazuju ljubav, roditelji na koje mogu da se oslone. Suprotno ovome odsustvo ljubavi, bliskosti i empatije kod dece stvara uverenje da nisu dovoljno vredna ljubavi čime gube samopouzdanje i samopoštovanje. Ukoliko odrastaju sa ovim uverenjima imaju potrebu da se izoluju i na toj osetljivosti baziraju se sva dalja nepoverenja.

Detetu je neophodno postaviti granice i poštovati ih. Roditelji ne bi trebalo da budu preterano popustljivi i da izlaze u susret zadovoljavanju svih zahteva jer u tom slučaju dete neće naučiti da se nosi sa porazom i frustracijama a samim tim neće razviti samokontrolu i samodisciplinu.

Ukoliko roditelj nauči dete da ne mora biti savršeno da bi ga voleo, ono će biti hrabrije da testira sopstvene mogućnosti.

I za sam kraj ostaje otvoreno pitanje da li je roditeljstvo nauka ali ono što smo sigurno utvrdili da jeste vrlo zahtevno i dugotrajno naučno istraživanje.

• knjiga